Pitoma divljina finske tajge (Moj susret sa medvedom)

Odlazak u zoološki vrt je uvek lepo iskustvo, ma koliko godina imali, ali on nikada ne može zameniti osećaj sirove lepote kada životinju vidite u prirodnom okruženju. Doživeti irvasa kako trči kroz snežne šume, nikada ne može biti isto iskustvo kao kada ga gledate kako mirno stoji ograđen u metalnom kavezu…ili medveda, koji obično leži poprilično smoren na bezličnom betonu u zoološkom vrtu, koga je u takvom stanju čak i tužno gledati. Zato sam odlučila da vam predstavim delić mog iskustva u  divnom divljem delu Finske i susret sa mrkim medvedom, onako što se kaže ,,face to face”.

To je bio povod da se uputim u Kainuu region, istočni deo Finske, koji se graniči sa Rusijom. To je region koji je poznati prirodni rezervat u Evropi i u kome ima u izobilju divljih životinja, a najviše mrkih medveda, vukova, irvasa i mnogih drugih, a poznat je pod nazivom Martinselkonen centar divljih životinja. Ovaj centar zaista jeste u nedođiji, u neposrednoj blizini ruske granice, ali vam je zato neverovatno iskustvo uz visoke doze  adrenalina, zagarantovano.

Ukoliko ste radi da dođete u ovaj fantastični prirodni rezervat, iz Helsinkija imate avion za administrativni centar Kainuu regiona, odnosno do mesta Kaajani, a odatle autobusom idete do mesta Kuhmo, koje je udaljeno oko 100 km od Kaajanija. O ovom regionu sam već pisala i upoznala vas sa divnim mestima Sotkamo i Suomussalmi, a pored ovih mesta, još pet opština se nalazi u Kainuu regionu, Vaala, Puolanka, Ristijärvi, Paltamo i Hyrynsalmi. Kuhmo je velika opština, dvanaesta po veličini u Finskoj, sam grad Kuhmo je naseljeno područje, ali ostatak ove velike opštine je divljina  i rezervat bogat jezerima i gustim intenzivnim šumama prepunim raznih divljih životinja. Iako je ovo divljina, ona svojim izgledom, tišinom i atmosferom govori  o uzvišenosti prirode i  njenoj raznolikosti. Uopšte, ceo taj deo, od mesta Suomuusalmi, pa do mesta Kuhmo, je jedna velika divlja tajga, koja zajedno sa zaštićenim područjima u Rusiji, čine zeleni pojas Evrope, prepun divnih šuma, visokih četinara i bistrih ledenih vodenih površina.

Ako vam priča o divljim zverima i gustim šumama izaziva strah i ledi krv u venama, moram vam reći, kako bih vam odagnala taj osećaj, da u ovo mesto, odnosno njen deo sa divljom prirodom, nikada nećete moći ići sami, jer vam profesionalne službe Martinselkonen centra neće dozvoliti da idete bez njih. Ljudi iz organizacije Petola ili još jedne, Hossa, će vam omogućiti da bezbedno i bezbrižno uživate u neposrednoj blizini medveda, da ga slikate, snimate, da gledate vuka dok zavija, divite se risovima i mnogo toga još, kako biste se na trenutak upoznali sa životom i navikama divljih zveri. Posebno, svi koji dođu ovde žele da snimaju i slikaju mrkog medveda, najvećeg mesoždera u Evropi, na kog su Finci izuzetno ponosni, i nisu ga za džabe  izabrali da bude nacionalni simbol Finske, a ovaj deo Finske je najveće stanište medveda u Evropi. Uzgred, samo da napomenem da najveća sportska marka iz Finske nosi nazov Karhu (medved), kao i najpoznatije finsko pivo, koje se proizvodi još od 1898. godine. Inače, ove avanture u ovoj pitomoj divljini, dozvoljene su samo od aprila do septembra, zimi naravno ne, zbog snega i nepristupačnog terena, a verovatno i zato što mede tada spavaju. U vreme ponoćnog sunca, životinje se, uz hrabre i sposobne ljude iz Petole ili Hosse, mogu posmatrati i noću.

Moje društvo i ja  nismo dolazili iz pravca Helsinkija, već iz Ooulua, pa smo se autobusom do mesta Karhu, odnosno dela koji se zove Lentiira, vozili nekih četiri i po sata. Po dolasku, odmah smo se uputili ka Petola centru, u ulicu Lentiirantie, koje je pravo izvorište  informacija o ovom kraju Finske. Ukoliko samo želite da se informišete i saznate divne i zanimljive stvari o divnoj tajgi, divljim životinjama, istoriji ovog kraja, drevnim pričama naroda ovog kraja o  nastanku sveta, krugu prirodnog i nadprirodnog, o životu i patnji kroz istoriju, zatim da vam puštaju video filmove o ovom predelu, upoznaju sa izgledom, zvucima i navikama  predatora… sve to je potpuno besplatno. 

Ono što se plaća, a ujedno i unapred zakazuje pozivanjem njihovog centra, je obilazak tajge sa vodičima, posmatranje zveri iz neposredne blizine i snimanje i fotografisanje istih. Ovde se takođe može iznajmiti i celokupna oprema za lov i ribolov, kajak za vožnju divnim vodama i kupiti dozvola za lov i ribolov. Naravno, tu se mogu kupiti i mnogobrojne brošure, knjige i suveniri…Zatim smo sa vodičem, koji je izgledao kao Supermen, a koji je poznavao ćud prirode i životinja kao  David Bellamy, krenuli duž predivne i guste šume. Sa svih strana su dopirali neki krici, zvuci, šuštanje iz grmlja, bezbroj ptica koje nikad nisam videla….kad…vodič nam reče da sačekamo par minuta na nekoj čistini gde je ostavio pozamašan plen i da spremimo aparate jer svakoga časa možemo ugledati medveda. Čekali smo nekih 10 minuta, dok nam je u međuvremenu vodič objašnjavao kako se treba ponašati pri susretu…najednom, ispred nas se pojavila gromada od medveda, koja je izgledala tako pitomo, kao moj meda sa kojim sam se igrala u detinjstvu, osim što je bio 300 puta veći, ali gledajući kako komada  i jede onaj plen, uhvatila me je panika. Već sam gledala kuda bih mogla da pobegnem, ako me pojuri, ali slušajući instrukcije vodiča, medved nas je samo pogledao i nastavio dalje, ne konstatujući nas. Iako me je oblila znoj, uživala sam u onom naboju adrenalina  u mom telu. Posle dvosatne šetnje i susreta sa mnogim divljim životinjama, lisicom, vukom, medvedom, risom, pticama grabljivicama…otišli smo u divnu brvnaru – restoran, jedinu u ovom delu i glavnu za jelo, gde se služi tradicionalna hrana Kianuu regiona koja je rezultat uticaja  istočne i zapadne kulture ishrane…divlje pečurke, riba, divljač, razna mesa na žaru, deserti od bobičastog voća…

Uopšte, kako ova karelijska, tako i kuhinja svih regiona u Finskoj, bazira se prema godišnjim dobima i sezonskoj hrani. Gospođa kojoj sam zaboravila ime, ali znam da je vlasnica, svakom strancu turisti, koji je zainteresovan, pokazuje kako se pravi karelijska pita. Glavna trpezarija bila je prepuna neverovatnih fotografija raznih životinja, koje su im slali turisti iz celog sveta, nakon posete ovog mesta..Tu sam imala priliku da upoznam gospodina Arija Sääskija,  koji je pionir  izleta zvanog “Oseti finsku tajgu” i koji vam u svako doba može ispričati 1001. priču o ovom kraju.

Osim ove varijante, postoji i noćna varijanta snimanja divljih životinja iz zgrade - skrovišta do kog vas vodi gospodin Ari. Do njega se kreće u 5 popodne. Ari vam tada objašnjava pravila koja su veoma stroga i striktna, kako biste bezbedno i uspešno snimili divljač sa otvora, koje je taman toliko veliko da stane kamera. Skrovište je malo, ali dobro opremljeno. Ari vam tada ostavlja užinu u paketima (voda, čaj, banana, jogurt, sendviči, čaše i salvete) i odlazi. Do 7 ujutru, kada dolazi po vas, najstrožije je zabranjeno napuštati zgradu, ako želite da sačuvate živu glavu. Na ovu varijantu su išla dva druga iz naše grupe, dok smo mi fini, ipak spavali u hotelu.

Nakon toga, otišli smo na prenoćište u hotel Kalevala, koje je divno drveno zdanje, jer se svojom arhitekturom u potpunosti uklapa u beskrajno lepo okruženje. Spavali smo kao omađijani, u onoj svežini vazduha okruženoj četinarima i  brezama, sa terasom koja gleda na jezero i Rusiju, koja je udaljena na samo dva kilometara…sutra ujutru, krenuli smo za Rovaniemi…bio je to divan izlet, koji ću zauvek pamtiti.

Jonas i Timo, koji su spavali u maloj zgradi u šumi, odnosno, koji su strpljivo čekali celu noć kako bi snimali zveri, bili su oduševljeni i puni priča. Tri puta su se pojavljivale zveri, i njušile oko zgrade, dok su ih oni snimali, ali su u 3 noću ipak legli da spavaju jer je bilo suviše mračno za snimanje, pošto je to vreme kada u belim letnjim polarnim noćima nastupa mrak…

….i tako, iako ovi medvedi nisu ličili na mog medu iz detinjstva koji se zvao Zriki Kikiriki jer je umesto jednog ispalog oka imao našiveno plavo dugme, jednako su me oduševili snagom i nekim autoritetom, kao da su gospodari šuma, pa i ne čudi zašto je Fincima on omiljena životinja.

A sada pogledajte fotke koje sam ja uslikala...tu je i kratak video zapis koji se malo ljulja, ali, nije mala stvar stajati i snimati toliku gromadu...