Mar 29, 2015

Entoni Bivor o Fincima i Zimskom ratu



U jednoj od najboljih knjiga o Drugom svetskom ratu koja je ikada napisana, a koju je napisao Entoni Bivor (Antony Beevor), dosta je pisano i o Zimskom ratu u Finskoj, pa nisam izdržala a da vam ne prepišem deo iz ove knjige koju vam svakako preporučujem. Ovo je prva od dva dela knjige Drugi svetski rat. Bivorova knjiga jednostavno je najbolja vojna istorija Drugog svetskog rata. Ona oživljava ogromne događaje sa svih strana, od velike strategije do patnji čovečanstva, od diktatora do običnih vojnika

Danas sam završila sa čitanjem prve knjige i evo dela o Zimskom ratu...


Odmah po završetku sovjetske okupacije istočne Poljske, Kremlj je počeo da nameće sporazume o “uzajamnoj pomoći” baltičkim zemljama, a petog oktobra od finske vlade je zatraženo da pošalje izaslanike u Moskvu. Sedmicu kasnije  Staljin je Fincima poslao spisak  zahteva u okviru još jednog predloga sporazuma. Tražio je da Finska Sovjetskom Savezu iznajmi poluostrvo Hanko i prepusti nekoliko ostrva u Finskom zalivu, deo poluostrva Ribačij blizu Murmanska i luku Petsamo. Staljin je zahtevao i da se granica na Karelijskoj prevlaci iznad Lenjingrada pomeri trideset pet kolometara na sever. U zamenu za sve to, nudio je Finskoj uglavnom nenaseljeni deo sovjetske severne Karelije.

Pregovori u Moskvi vodili su se do 13. novembra, ali nije postignut konačni sporazum. Staljin je odlučio da napadne Finsku, uveren da joj nedostaje međunarodne podrške i volje za borbom.Njegov neuverljivi izovor bio je da “vlada u izgnanstvu”, sastavljena od šačice finskih komunista, traži bratsku pomoć od Sovjetskog Saveza. Sovjetske jedinice izazvale su pogranični incident blizu Majnile u Kareliji.  Finci su se za pomoć obratili Nemačkoj, ali nacistička vlast odbila je da im pruži bilo kakvu podršku i posavetovala ih da pristanu na Staljinove uslove.

Dvadeset devetog novembra Sovjetski Savez je prekinuo diplomatske odnose sa Finskom. Sutradan su jedinice Lenjingradskog vojnog okruga napale finske položaje, a bombarderi Crvenog vazduhoplovstva poleteli su na Helsinki. Zimski rat je počeo. Sovjetski prvaci pretpostavljali su da će jednostavno ušetati u Finsku, baš kao što su s lakoćom okupirali istočnu Poljsku. Vorošilov, narodni komesar za odbranu, želeo je da okonča rat 21. decembra, na Staljinov šezdeseti rođendan. Dmitriju Šostakoviču naređeno je da omponuje delo u čast pobede.

U Finskoj je maršal Karl Gustav Manerhajm, bivši oficir konjičke garde ruskog cara i heroj rata za nezavisnost protiv boljševika, pozvan iz penzije i imenovan za vrhovnog zapovednika. Finska vojska od sto pedeset hiljada ljudi,  uglavnom rezervista i golobradih momaka, suočila se s preko milion vojnika Crvene armije. Odbrambeni položaji preko Karelijske prevlake jugozapadno od jezera Ladoga, poznati kao Manerhajmova linija, sastojali su se većinom od rovova, bunkera obloženih balvanima i nešto betonskih utvrđenja. Finci su na raspolaganju imali i šume i mala jezera koja su usmeravala sve pravce napredovanja  prema pažljivo položenim minskim poljima.


Uprkos jakoj artiljerijskoj podršci, sovjetska Sedma armija doživela je krajnje neprijatno iznenađenje. Prvo su isturene čarkaške jedinice i snajperisti duž granice, zaustavili njene pešadijske divizije. Bez detektora za mine i s naređenjima da bez zaustavljanja prodiru napred, sovjetski komandanti su jednostavno gonili ljude napred u snegom pokrivena minska polja ispred Manerhajmove linije. Crvenoarmejcima je bilo rečeno da će ih finski narod dočekati kao braću i oslobodioce od kapitalističkih ugnjetača, pa im je stvarnost borbe gasila moral dok su posrtali po snegu prema  brezovim šumama koje su skrivale delove Manerhajmove linije. Finci, majstori zimske kamuflaže, kosili su ih mitraljezima.

Na krajnjem severu Finske, sovjetske jedinice iz Murmmanska napale su oblast rudnika i luku Petsamo, ali njihov pokušaj da preseku kroz Finsku od istoka  do Botnijskog zaliva, pretvorio se u neizrecivu katastrofu. Staljin se prenerazio kad Finska nije odmah kapitulirala i naredio je Vorošilovu da skrši otpor brojčanom nadmoći  Crvene armije. Komandanti Sovjetske vojske, preplašeni čistkama i ograničeni krutom vojnom doktrinom koja je iz njih nastala, mogli su samo da šalju nove i nove vojnike u smrt. Na temperaturama od četrdeset stepeni ispod nule, crvenoarmejci su se, rđavo  opremljenii i obučeni za ovu vrstu zimskog ratovanje, u smeđim šinjelima jasno isticali naspram  dubokih smetova belog snega. Usled zaleđenih jezera i šuma, centralne i severne Finske, sovjetske kolone mogle su da se kreću samo malobrojnim stazama kroz šume. Tu su ih iz zasede munjevito napadale finske skijaške jedinice naoružane automatskim puškama suomi, ručnim bombama i lovačkim noževima za dokrajčivanje žrtava.

Finci su primenjivali takozvanu ”taktiku sečenja trupaca”, sekli su neprijateljske povorke u delove, presecali im linije snabdevanja i tako ih iscrpljivali glađu. Finski skijaši pojavljivali su se bešumno, bacali bombe ili Molotovljeve koktele na sovjetske tenkove i topove, a onda isto tako brzo nestajali. Bio je to polugerijski rat za kakav Crvena armija uopšte nije bila pripremljena. Finci su spaljivali štale, farme i ambare kako bi neprijatelju uskratili bilo kakvo sklonište. Minirali su puteve i postavljali mine iznenađenja. Svi ranjenici u napadima, brzo su umirali od hladnoće. Sovjetski vojnici prozvali su kamuflirane finske skijaške jedinice “bela smrt”. Sto šezdeset treća streljačka divizija opkoljena je blizu Suomusalmija, a kad joj je Četrdeset četvrta divizija krenula u pomoć, ispresecana je nizom napada i uništile su je bele sablasti koje jure između stabala.

“U dužini od sedam kilometara”, napisala je američka novinarka Virdžinija Kauls, prilikom kasnije posete bojištu, “put i šuma posuti su leševima ljudi i konja, uništenim tenkovima, poljskim kuhinjama, kamionima, topovskim karama, mapama, knjigama i delovima odeće. Leševi su smrznuti i tvrdi kao okamenjeno drvo, a koža im je boje mahagonija. Neka tela natrpana su na gomilu kao otpad, pokrivena samo slojem milosrdnog snega, druga su naslonjena na drveće u izopačenim položajima. Sve žrtve smrzle su se kako ih je smrt zatekla. Jedan je rukama stezao ranu na stomaku, drugi je pokušao da raskopča okovratnik košulje. ”

Slična sudbina zadesila je i Sto dvadeset drugu streljačku diviziju koja je napredovala ka jugozapadu s poluostrva Kola prema Kemijerviju, gde su ih iznenada napale i masakrirale snage Kurta Valenijusa.  ”Kako su neobična mrtva tela na ovom putu”, napisao je prvi strani dopisnik koji je video delotvornost finske neustrašive odbrane.”Hladnoća ih je okamenila onako kako su pali, a donekle je im je i skupila trupove i crte lica, pa deluju voštano veštački. Čitav put izgleda kao velika voštana postavka bitke, pažljivo raspoređena...jedan čovek naslanja se na točak kola s komadom žice u ruci. drugi ubacuje pun okvir u pušku.”

Međunarodna osuda invazije dovela je do isključivanja Sovjetskog Saveza iz Lige naroda, a to je bio poslednji čin ove organizacije. Javnost u Londonu i Parizu bila je gotovo zgroženija ovim napadom, nego invazijom na Poljsku. Nemačka, Staljinov saveznik, takođe se našla u neprijatnom položaju. Dobijala je sve veće količine sirovina iz Sovjetskog Saveza i nije želela da ugrozi odnose trgujući sa skandinavskim zemljama, naročito sa Švedskom. Iznad svega, nacističko vođstvo uznemirili su pozivi u Velikoj Britaniji i Francuskoj na slanje međunarodne pomoći Finskoj.  Savezničko prisustvo u Skandinaviji, poremetilo bi isporuke švedske gvozdene rude Nemačkoj, a ta kvalitetna ruda bila je životno važna za ratnu industriju.

Staljin nije bio najbolje raspoložen kako se godina bližila kraju. Morao je da prihvati činjenicu da je za katastrofalni nastup Crvene armije u Zimskom ratu delimično odgovoran i njegov nesposobni drugar maršal Vorošilov. Ponižavanje Crvene armije pred svetom morao je da se zaustavi, naročito zato što ga je uznamirila razorna delotvornost nemačke taktike munjevitog rata u Poljskoj....

...nastavak potražite u knjizi (Entoni Bivor - Drugi svetski rat)


Naslov originala: Antony Beevor - The Second World War
Naslov u Finskoj:Antony Beevor -Toinen maailmansota

Izdavačka kuća Laguna na svom sajtu, napisala je o knjizi sledeće:

Drugi svetski rat počeo je avgusta 1939. na granici Mandžurije, a tačno šest godina kasnije tamo se i završio sovjetskom invazijom na severnu Kinu. Rat u Evropi deluje potpuno odvojeno od rata na Pacifiku i u Kini, ali događaji na suprotnim stranama sveta imali su međusobno duboke posledice. Služeći se najsavremenijim naučnim otkrićima i izvorima i pišući jasno i saosećajno, Entoni Bivor sklapa ogroman mozaik koji obuhvata sve od severnoafričke pustinje preko snegom okovanih stepa do džungli Burme, od esesovskih specijalnih odreda preko zatočenika Gulaga regrutovanih u kaznene bataljone do neizrecivih zverstava na kineskom ratištu.

Moralne odluke predstavljaju osnovu ljudske drame, a nikada u istoriji nije bilo većih dilema i za vođe i za obične ljude, niti takvih primera pojedinačne i masovne tragedije, izopačenosti politike, ideološkog licemerja, samoljublja vojnih zapovednika, izdajstava, požrtvovanja, neverovatne surovosti i nepredvidive dobrote. Iako slika na ogromnom platnu, Entoni Bivor nikada ne gubi iz vida sudbine običnih vojnika i civila čije su živote zgazile neizmerne sile sukobljene u ovom najstrašnijem ratu u istoriji čovečanstva.

O piscu
  


Entoni Bivor rođen je 1946. godine. Studirao je vojnu istoriju pod mentorstvom čuvenog profesora ser Džona Kigana. Pet godina je kao oficir služio u Jedanaestom husarskom puku u Engleskoj i Nemačkoj. Nakon toga posvetio se naučnoj karijeri. Predaje na koledžima Vinčester i Sendherst, a gostujući je profesor u Školi za istoriju, klasične nauke i arheologiju u Berkbeku na Londonskom univerzitetu. Za svoja dela iz oblasti istorije dobio je brojne nagrade i priznanja. Član je Kraljevskog književnog društva. Oženjen je i ima dvoje dece.

Rekli su o knjizi

„Bivor je posvećen prikazivanju istine o ratu sa svim njenim bolnim protivrečnostima. On ne preza ni od čega. Njegova knjiga je sveobuhvatna, objektivna i duboko humana.“ New Statesman
„Bivorova knjiga jednostavno je najbolja vojna istorija Drugog svetskog rata. Ona oživljava ogromne događaje sa svih strana, od velike strategije do patnji čovečanstva, od diktatora do običnih vojnika.“ Sajmon Sibag Montefjore

„Opšta istorija rata mora da obuhvati raznovrsna iskustva i prikaže povezanost velikih događaja na različitim kontinentima i morima. Entoni Bivor savršeno je odgovorio ovom izazovu.“ Financial Times



“Definitivna istorija.Ovo je Drugi svetski rat kako bi ga Tolstoj opisao”  Washington Post




6 Komentari / Kommentit:

Deluje jako zanimljivo, pa cu pokusati da je nabavim jer me zanima ova tematika. Toma

Draga Tarja,
baš mi je drago da se oporavljaš, da se ocjećaš bolje, jer se sve vidi kroz tekstove. Svaka čast na snazi I volji, a i na novim, zanimljivim tekstovima.
Hrabra I predivna ženo, puuuuuuno pozdrava od Ane! :*

Postovani Tomo, knjiga je zaista fantasticna i necete pogresiti,

Draga Ana, drago mi je ako se moje stanje reflektuje kroz tekstove, jer inace volim da pisem onako kako se osecam, uvek sa najiskrenijim emocijama. Snage i volje mi ne nedostaje, a na oporavku radim svaki dan, jer je kvalitetan zivot trenutno moja glavna preokupacija.

Pomeranje granice od 35 kiloetara je trazio Staljin zbog Lenjingrada.

U opsadi Lenjingradda ,koja je trajala 900 dana i koja je uzela miliona civila , učestvovao je 1 korpus , 2 korpus i 4 korpus Finske armije.
Kada se završila opsada Lenjingrada nalazili su leševe finskih vojnika u uniformama.Tako da priča kako su se Finci u drugom svetskom ratu samo branili od Sovjeta pada u vodu.

Karl Manehajm je dobitnik gvozdenog krsta prvog i drugog reda, 1942 dobio je viteški krst gvozdenog krsta.Gvozdeni krst se sigurno nije davao zato što je bio najbolji u školi.

Čisto radi potvrde Finska je na kraju rata navedena kao sila osovine.

Ja sam knjigu procitala, a citat nisam pisala ja, vec prepisala. Ova knjiga je najistinitija knjiga o Drugom svetskom ratu ikada napisana, ali ona se bavi cinjenicama, a ne zakljucivanjem sto je i ispravno. Naime, ako uzmemo podatke da su Nemacka i SSSR pospisale pakt o nenapadanju 1939. godine, u kome je u tajnom protokolu napisano da se Finska ustupljuje Sovjetima kao sfera interesovanja, nekako se namece da Nemacka nije imala nista protiv da Sovjeti napadnu Finsku, sto govori da nisu bili na istoj strani Nemci i Finci... Posto su Sovjeti bili zainteresovani za finske teritorije, a kako su Finci odbili sovjetska teritorijalna potrazivanja, SSSR je raskinuo ugovor o nenapadanju sa Finskom koju su potpisali 1932. godine i napada je 1939. godine.Taj rat je zavrsen potpisivanjem mira, Finska je odbranjena, ali je ustupila mali deo svoje teritorije Sovjetima....ali tu nije bio kraj, jer su Sovjeti vecito imali pretenzije prema Finskoj i bili su im stalna pretnja.. Posle Zimskog rata, Finska se jeste priblizila Nemackoj, ali ne pridruzila, trazeci neku sigurnost za odbranu svoje zemlje, znaci nije se priblizila Nemackoj iz ideoloskih i nacistickih razloga, vec samo radi sigurnosti. Kada su Nemci napali SSSR 1941. godine, Finska se tada deklarisala kao neutralna, ali ubrzo su Sovjeti bombardovali neke finske gradove, prekrsili mirovni sporazum i finska vlada je donela zakljucak da je Finska uvucena u rat i da je u njoj ratno stanje.Znaci, veoma je bitno da se naglasi da je Finska vodila odbrambeni, a ne osvajacki rat. Drugo, Finska je vodila samo rat sa Sovjetima i sa Nemackom u toku 1944. 1945. Tako kazu knjige i istorijske cinjenice.

Karl Manerhajm jeste dobio Gvozdeni krst 1942 godine, i to mu je Hitler licno doneo u Finsku, jer se borio protiv SSSR-a, sto ga naravno ne svrstava u red nacista. Ne zaboravite da je Hitler sakom i kapom davao taj orden...pa i Amerikanac, vlasnik Forda, Henri Ford, dobio je 1943. godine isti orden od Hitlera licno i to samo zato sto je proizvodio sasije za Vermaht, oruzane snage nacisticke Nemacke. Znaci, zakljucak je da je Hitler to dodeljivao svakom ko im je na ovaj ili onaj nacin pomagao u borbi protiv njegovog neprijatelja - SSSR-a.

Zna se ko su bile glavne sile osovine, a tu ni pod razno nije Finska, a u spisku zemalja koje su bile zvanicno u koaliciji sa silama Osovine su bile i Finska, SSSR, Jugoslavija i mnoge mnoge druge.....pa to ne znaci da su Sovjeti, Jugosloveni, Finci...bili nacisti.....

U vreme opsade Lenjingrada Finci se jesu pridruzili Nemcima, ali samo da povrate izgubljene teritorije u Zimskom ratu, i preko te granice nisu isli. Nemci su trazili od njih da ucestvuju i u drugim ofanzivama, ali su Finci to odbili i dalje od istocne Karelije nisu isli. Zato i nisu pretrpeli velike posledice posle rata, kao Estonci, Litvanci i Letonci, koji su aktivno ucestvovali u ratu protiv Rusa i na Nemce gledali kao oslobodioce, pa su pred kraj rata pretrpeli pravi masakr od strane Rusa. Knjiga deluje interesantno, vredi je procitati i uporediti sa slicnim knjigama drugih autora, da bi se dobila jasnija slika o tome, sta se stvarno desavalo. Pozdrav od Natase i Stevice

Post a Comment