Deca su najveće bogatstvo

Pitam se, da li ovu rečenicu treba da posmatram kao metaforu u kojoj se dete, bilo u porodici ili u društvu tretira kao najveće dobro ili kao aluziju na zaista visoke troškove odgajanja deteta?

O opadanju fetiliteta (prosečan broj dece koju u reproduktivnom dobu rodi jedna žena) i nataliteta (ukupan broj rođenih za određeno područje u određenom vremenskom intervalu), ne bih ovde mnogo pisala, jer to zavisi u velikom procentu od mnogih činilaca...populacione politike države, nezaposlenosti, polno - starosne strukture, verskih i socijalnih ubeđenja (posebno u oblasti  kontracepcije i abortusa), slobodne volje  o planiranju potomstva i mnogih, mnogih drugih. Uvek će biti žena, koje će samostalno, ili u dogovoru s partnerom, odlučiti  da li žele pre začetka deteta da stvore idealne uslove za njegov dolazak... dobiju posao, kupe stan, ostvare se u karijeri...ili onih koje će stvoriti makar minimum uslova s obrazloženjem: „Ako ima za mene, ima i za dete”, onih koje ništa ne planiraju, već to rade onako stihijski...ili onih koje ni ne žele decu ni odgovornost.  Smatram da je svakako najbolje da tu odluku donesu partneri, zajednički. Potpuno se slažem da je to sasvim privatna stvar i da svako ima pravo da o tome odlučuje po svojoj volji.

Iako u savremenim društvima preovlađuje ideološka orijentacija usmerenosti ka deci, i iako svi povezuju ekonomsko bogatstvo građana sa većim natalitetom, istovremeno se dešavaju i paradoksalne situacije...naime, sve češće dolazi do stalnog i sve većeg opadanja nataliteta i fertiliteta  i u razvijenim zemljama, štaviše, stope nataliteta i fertiliteta imaju tendenciju da budu više u ekonomski  slabije razvijenim zemljama. 

Ono što je takođe primetno je i to da žene danas generalno sve kasnije rađaju, ali i to je situacija koja je sasvim u skladu sa vremenom u kome živimo. Naime, odlaganje materinstva posledica  je dužeg školovanja i potrage za stalnim poslom. Zamislite mladu osobu koja studira do 26. - 27. godine, koja posle toga još godinama čeka stalno ili bilo kakvo zaposlenje, živi na teret roditelja, nema rešeno stambeno pitanje, pa samim tim nema ni stimulativnu sredinu da stvara porodicu...u tom slučaju je sasavim za očekivati da se nekom „ne mili“ da dobije potomstvo. Ali, kao i uvek, ima tu i primera kada osoba jednostavno smatra da nije dovoljno zrela i spremna  za tako ozbiljnu odgovornost, što je opet u redu, mada ima i osoba koje su malo sebičnije i ne žele odgovornost....da li je to u redu, ne znam, ali svakako znam da je i to odluka na koju svako ima pravo.

Ako saberemo dva i dva, na kraju ćemo opet doći do toga da je prvenstveni uzrok smanjivanja stopa nataliteta i fertiliteta koje čak idu ispod nivoa potrebnog za obnav­ljanje stanovništva u pojedinim zemljama, re­zultat ogrom­no uvećanih troškova u podizanje dece, tj. ulaganja koja su neophodna da bi se dete izvelo na put samostalnosti. 

Ovo je bio (poduži) uvod u ono o čemu želim danas da pišem.

Naime, kada neko odluči da ima dete, on samim tim stvara dve odgovornosti prema detetu, svoju ali i odgovornost društva i države. Svaki roditelj, ili bar ogromna većina, želi najbolje svom detetu i maksimalno se trudi da ga usmeri na pravi put i napravi od njega čoveka u pravom smislu te reči, ali bez permanentne  pomoći države i uređenog sistema  iste, sve je mnogo teže, a nekad i nemoguće. Kada država ne pokazuje dovoljno sluha za pomoć i podršku deci, to može mnogo otežati roditelju , ali može i upropastiti razvoj deteta. Mislite da preterujem? Verujte mi da ne.

Finska je zemlja u kojoj se svaki njen građanin oseća zaštićeno i sigurno, jer zna da je država uvek tu da mu pomogne i da šansu. Ovde bih se posebno osvrnula na brigu države o deci, sa posebnim osvrtom na doprinos osećaja posebnosti detinjstva (koje traje po definiciji od 18 meseci do 14 godina), u ljudskom životu i društvu. Finska nije zemlja koja ne nalazi za potrebno niti racionalno da troši mnogo energije, vremena, osećanja ali i svih drugih resursa u decu, naprotiv. To je ono što je razlikuje od moje druge države, Srbije. Ne dopada mi se to što se u Srbiji detinjstvo marginalizuje i posmatra samo kao neka prirodna stvar i kao privremeno i prolazno stanje u ljudskom životu, bez shvatanja suštine da baš detinjstvo, kada je srećno, stvara pravog i kvalitetnog čoveka.  Treba shvatiti da pro­ces odrastanja deteta nije isključivo samo puki proizvod bioloških i fizioloških procesa, koji se zasniva na automatizmu, već da veoma zavisi i od specifičnih društveno - kulturnih uslova, a u tom smislu, ubeđena sam da upravo  detinjstvo određuje detetov identitet.

Šta Finska daje deci? Deca imaju vrtić u kome nema onih „ispod i iznad crte“, fleksibilno radno vreme vrtića koje je usklađeno sa radnim vremenom roditelja. Deca imaju do kraja školovanja sve besplatno, udžbenike, sveske, pribor. Finska daje deci školu sa besplatnom zdravom hranom, putovanja sa školom, ekskurzije, besplatan boravak.... Sve to mnogo olakšava porodični budžet, pa se ima novca i za porodična putovanja, pravilnu i uravnoteženu ishranu i kod kuće, kulturne i sportske aktivnosti...Ako je dete bolesno, roditelj ( majka ili otac) obavezno ostaje sa njim, bez straha da ih privatnik poslodavac neće pustiti ili otpustiti. U Finskoj se ne može dogoditi da roditelj ne plati ili odbije da plati alimentaciju...naime, ukoliko jedan od roditelja ne plaća alimentaciju onom drugom koji se brine o detetu. bilo da izbegava ili da je nesolventan, tada je opština dužna da isplaćuje alimentaciju. s tim da ima pravo da je refundira od roditelja dužnika. Takođe, Srbija nema razrađen sistem pomoći samohranim roditeljima, dok u Finskoj samohrani roditelji osim dečjeg dodatka dobijaju i novčanu pomoć. Ne bih ni da komentarišem zašto u Srbiji samohrano roditeljstvo ne postoji ni kao pravna kategorija i zašto ne postoje kriterijumi na osnovu kojih bi  neko lice moglo dobiti ovaj status, a zbog čega se ovi roditelji susreću sa brojnim problemima u životu kao što su diskriminacija pri zapošljavanju, nezaposlenost, izostanak plaćanja izdržavanja za dete od strane  drugog roditelja, nedostatak novca, odsustvo svakog vida podrške od strane države, stambeni problemi...

Evo  jednog video spota gde se prikazuje  vreme užine u finskoj školi. Deca ne jedu masne bureke ni kalorične pice, već uvek neki integralni hleb sa nekim namazom, kuvano varivo sa nekim belančevinama ( ribljim ćuftaama, pečurkama), mnogo  svežeg povrća...voće.  Atmosfera u trpezariji je fina, vedra, na svakom stolu je svuda cveće ( preko cele godine). Posle zaavršenog obroka deca sama razvrstavaju sve sa tacne, nakon čega svako dete obavezno uzima jednu ksilitol pastilu sa automata, zbog održavanja  normalne ph vrednosti u ustima da se zubi ne bi kvarili. Sve  se ovo radi i u zabitoj školi na selu i u glavnom gradu, jer je svako dete, samo dete.. Deca se tako u ovih 30 minuta obroka uče zdravim navikama, čistoći, estetici, manirima, spremanju za sobom. Neću ni da zamisljam da li sve ovo imaju deca u Srbiji, jer će me odmah obuzeti neka tuga...a tek šta jedu deca u školama u zabitim selima...da li to interesuje nekoga u ovoj zemlji?!


Kouluruokailu from Tarja M. on Vimeo.

Jedan obrok u finskoj skoli

Šta Srbija daje deci? Decu „ispod crte“ ili decu koja nisu upisana u vrtić, jer nema mesta, pošto često za jedno mesto konkuriše petoro dece.  Daje i to da će u Srbiji od školske 2015/16. godine pravo na besplatne udžbenike imati samo deca iz socijalno ugroženih kategorija.  U zemlji gde je obrazovanje „besplatno“, cene osnovnih udžbenika za niže razrede, koji su po pravilu od više izdavača, kreću se od 5.000 do 8.000 dinara, dok je od petog do osmog razreda iznos duplo veći - od 10.000 do 15.000 dinara. Naravno, tome treba dodati atlase, priručnike, sveske, radne listove, pribor, torbe. Zamislite sve to za dvoje, troje dece... užinu u školama koja je prepuna kifli, masnih bureka, peciva, pica...koje  takođe dosta košta, a najviše zdravlje dece, jer se tu država nikako nije izborila sa tim da ponudi deci u školama zdrave obroke. Rekreativna nastava košta oko 18 hiljada, plus džeparac...Veoma „lepa cifra“ dostojna besplatnog obrazovanja. Da bi  roditelj sve to postigao, potrebno je prvenstveno da ima posao, a često ga nema ili radi po dva - tri posla da bi sve to postigao i priuštio detetu. Zatim zamislite sve te dodatke koje kasne i koji su smešno mali, alimentacije koje se često ne plaćaju, a država pritom ne staje u zaštitu roditelja  koji živi sa detetom. Zamislite sve te majke dece mlađeg uzrasta koje poslodavcima nisu omiljena kategorija, jer ih smatraju osobama sa „posebnim potrebama”, koje će zbog deteta stalno ići na bolovanje. Kada sve to roditelji nose na svojim nejakim plećima, kada im toliko novca treba samo za neko osnovno pravo deteta, školovanje...pita li se zemlja Srbija kako da roditelji pored toga nađu sredstava da deci priušte bar kod kuće zdravu hranu, neke kulturne aktivnosti, odlazak na promenu vazduha, odmor sa porodicom... ne naravno, jer je to izgleda  luksuz. 

Takođe, kako država Srbija ne „dobaci" do toga da su  roditelji jadni  i frustrirani bez sredstava za normalan život, da se sami bore za egzistenciju, da nemaju adekvalnu pomoć i podršku države,  da stalno  grcaju u dugovima  rastrzani između skromnih želja i nemanja mogućnosti. Finska porodična  politika  je u tom smislu mnogo osetljivija i efikasnija, jer koliko brine o dobrobiti deteta, toliko brine i o uspostavljanju ravnoteže između porodičnog i profesionalnog života njihovih roditelja, znajući da razvoj u jednoj oblasti zavisi od razvoja u drugoj, jer postoje dokazi koji ukazuju na to da usklađenost između porodičnog i profesionalnog života doprinosi blagostanju deteta, kao što se i zadovoljstvo životom kod roditelja povećava ako oni mogu da postignu adekvatan balans između ove dve sfere života. Takođe, u Finskoj je drugačije i roditeljsko odsustvo, odnosno zakonska mera zaštićenog odsustva sa posla sa ciljem da omogući roditeljima da se brinu o detetu u prvim godinama nakon rođenja. To je individualno pravo koje imaju i majka i otac deteta, a na njima je da odluče ko će to pravo iskoristiti. Dužina zakonskog roditeljskog odsustva varira od zemlje do zemlje, u Britaniji i Belgiji je tri meseca a u Finskoj tri godine. 

Zato za kraj ovog teksta želim da naglasim sledeće: neopodno je da  pored roditeljia i država bude odgovorna prema deci i njihovim potrebama, i da pruži maksimalnu podršku roditeljima. Na žalost, država koja ne ulaže u decu i ne brine o porodici, nema šanse za prosperitet i srećnu budućnost.