Helsinki

Helsinki je glavni i najveći grad Finske i jedan od gradova svetskog i evropskog značaja, a u oblasti Skandinavije to je jedan od pet najvećih gradova. Posebnost Helsinkija je i to što je to najsevernije urbano područje na svetu sa više od milion stanovnika.

Helsinki - Pravoslavna Uspenska crkva

U Helsinkiju postoje dve značajne katedrale koje su "landmark" Helsinkija - protestantska na Senatskom trgu i pravoslavna (Uspenski) blizu luke (pripada finskoj pravoslavnoj crkvi).Te dve religije su i zvanične.

Irvasi u Laponiji

Finski šumski irvas (R. tarandus fennicus) u divljini živi na samo dva područja u severnoj Evropi - u rusko/finskoj oblasti Karelija i u Finskoj.

Jezero u Finskoj

Za Finsku se kaže da je „amfibijska zemlja“, zemlja vode i kopna. Različiti su podaci o broju jezera u Finskoj, ali je verovatan podatak da ih ima oko 60.000.

Aurora Borealis u Finskoj

Aurora borealis je prirodni svetlosni fenomen uzrokovan kolizijom energetski nabijenih čestica iz svemira s atomima u višim slojevima atmosfere i karakterističan je za polarna područja.

Finska sauna

Iako se saune koriste tako dugo, prava finska suva sauna postala je popularna tek 1936. godine kada su je finski sportisti doneli na berlinsku olimpijadu kao deo nužne opreme za održavanje tela u punoj formi.

Finski narod

Finci su ugrofinski narod, koji pretežno živi u Finskoj, gde čini oko 93% stanovništva, i govore finskim jezikom.

Zemlja snova

...i zato, posetite Finsku. To je zemlja u kojoj se snovi ostvaruju.

Jan 29, 2015

Sigurnosni pešački reflektor, finski izum koji čuva glavu



Već sam pisala da su sigurnosni pešački reflektori finski izum, koji se koristi širom sveta, a koji je spasio i spašava mnoge živote, naročito tamo gde su ljudi primuđeni da hodaju putem, van naseljenih mesta, tokom tamnih zimskih dana, noću i u svim uslovima smanjene vidljivosti.

Sigurnosni pešački reflektor je finski izum. Izumeo ga je farmer Arvi Lehti, pre skoro 70 godina, a u Finskoj se proizvodi od 1960. godine. Reflektor može biti u obliku svetlećih traka, bedževa, pločica od plastike ili nekog drugog materijala i služi da se ne-motorni učesnici u saobraćaju lakše uoče pri mraku i svakoj situaciji smanjene vidljivosti. Na primer, kada pešak, noću, po mrklom mraku hoda putem van naseljenog mesta, ukoliko nosi sigurnosti pešački reflektor, vozač će ga uočiti sa daljine od 300 metara i bezbedno ga zaobići. Uloga sigurnosnih pešačkih reflektora u saobraćaju je od izuzetnog značaja za bezbednost svih učesnika u saobraćaju. Ovaj reflektor, u kom god obliku, mora se nositi na vidljivom mestu, koje je propisano zakonom.


Od samog početka i izuma sigurnosnih pešačkih reflektora, oni su postajali sve popularniji, i iako su statistike pokazale da je od njihovog pojavljivanja, smrtnost pešaka drastično smanjena, oni nisu bili obavezni za nošenje, sve do 1982. godine, kada je u Finskoj donet zakon koji obavezuje sve ne-motorne učesnike u saobraćaju da u toku mraka i u uslovima smanjene vidljivosti, moraju nositi  ovaj reflektor, izuzev na trotoaru i obeleženim biciklističkim stazama. Finska je jedina zemlja na svetu koja ima ovaj zakon.


Reflektori moraju biti obavezna oprema i u automobilima, jer ako se noću auto pokvari, a vozač izađe iz auta kako bi pokušao da vidi u čemu je kvar, on postaje pešak.

Ovaj reflektor se pravi prema CE standardu EN13356. Od 1979. godine u Finskoj je napravljen i finski standard SFS koji se odnosi na sigurnosni pešački reflektor, a koji su devedesetih preuzele i ostale zemlje EU, kada je u pitanju oprema za ličnu zaštitu.



Zanimljivo je da Konjička četa MUP-a Srbije takođe pod obaveznom ima ovu opremu.

Čim su počeli da se proizvode u Finskoj, reflektori su odmah počeli i da se besplatno dele đacima u toj zemlji. Ova kampanja je započela zahvaljujući kompaniji Orion medicina i finskoj saobraćajnoj policiji, koja je tih godina redovno obilazila škole i edukovala ih o bezbednosti u saobraćaju. Danas je ta uloga pripala nastavnicima.

Deca se u finskim školama  edukuju o saobraćaju, u okviru saobraćajnog vaspitanja. Naravno, deca se ponašanju u saobraćaju ne uče bubanjem pravila i propisa već kroz niz situacija, kroz koje ih vode nastavnici u saradnji sa roditeljima. Cilj saobraćajnog vaspitanja je da pokrije sve vidove transporta i situacija u saobraćaju, posebno u okviru detetovog svakodnevnog kretanja. Ono ne postoji kao zaseban predmet, ali se svakodnevno sprovodi kroz mnoge školske predmete, po principu interdisciplinarnosti. Nastavnik deci objašnjava pravila ponašanja u saobraćaju kroz realne situacije.

U svim školama u Finskoj postoje saobraćajne kartice za razne uzraste, iz kojih se uče razne situacije u saobraćaju, a koje posle sa nastavnikom upoznaju i kroz stvarne situacije.







U finskom gradu Laitila, nalazi se sedište najvećeg svetskog proizvođača ovih sigurnosnih pešačkih reflektora, kompanija Coreplast Laitila Oy, koja ovaj proizvod izvozi u 35 zemalja sveta...najviše u Rusiju, Japan, Švajcarsku, Švedsku, Norvešku, Kanadu, Island, Veliku Britaniju...U Finskoj se danas većina zimskih jakni i skafandera za decu, pravi sa našivenim reflektujućim trakama.


Danas se u Finskoj na svakom koraku mogu kupiti ovi reflektori, u raznim oblicima i bojama, dizajnirani čak i od najpoznatijih finskih dizajnera. Jedan od njih je i Eero Aarnio, o kome sam pisala. Takođe, i Marimekko o kome sam pisala, pravi svoje reflektore u obliku Unikko printa, čuvenog cveta maka.


Koliko je Fincima bitna bezbednost u saobraćaju, i koliko im znače ove male sprave koje svako u Finskoj ima, govorii podatak da se u ovoj zemlji proslavlja dan posvećen ovoj spravici, Heijastinpäivää (Dan pešačkih reflektora), svakog prvog oktobra. Na ovaj dan, mnoge firme, korporacije, škole, vrtići...dele besplatne sigurnosne pešačke reflektore i vode razne kampanje o važnosti korišćenja istih.



Da biste shvatili i videli koliko je ovaj finski izum zlata vredan, pogledajte ovu aplikaciju na sajtu http://extrat.liikenneturva.fi/heijastin kliknite Aloita, pa Sulje ohjeet, a onda se igrajte...imate da birate kako se vide tokom noći osobe bez reflektora i sa raznim vrstama reflektora. Na komandnoj tabli automobila izaberite razne opcije. Sa desne strane imate skrol liniju, gde možete pomerati metražu vidljivosti, ratojanje između pešaka i automobila, i uverićete se zašto je mnogima spasio živu glavu.




Ovaj reflektor je zaista najjeftinije životno osiguranje.






Jan 25, 2015

Jedino bogatstvo je ŽIVOT

Počeću priču od kraja, možda baš zato što svaki kraj predstavlja novi početak...

...i tako, stvarni život ne sačinjavaju naši planovi o sreći, nego baš ono što se protivi tim planovima i namerama, ono što se slučajno dešava, što je potpuno nepredvidivo i što izaziva samo razočarenje i bol...
 
22. decembra 2014. na Institutu za onkologiju i radiologiju, operisala sam RAK. Dijagnoza Adenocarcinoma endocervicalis G1 Figo 1b1. Toga dana, uređena mi je teška šestosatna operacija, radikalna histerektomija po metodi Wertheim–Meigs. Posle 12 dana u bolnici, otpuštena sam kući, a  8. januara  stigao je histopatološki nalaz posle operacije, da su mi svi okolni organi i limfni čvorovi negativni, tj, da za sada nema metastaza. Konzilijum mi je preporučio nekoliko preventivnih ( a ne terapijskih), unutrašnjih zračenja, pod uslovom da se ja slažem sa tim. Imala sam nekoliko dana da donesem odlluku... i kada su mi lekari predočili eventualne koristi i štete prihvatanja istih, odbila sam. Jednoga dana ću znati da li sam donela pravu odluku. Molim Boga da jesam.

A sva agonija je počela ovako...

Te subotnje večeri, 29. novembra 2014. godine, počelo je jedno ružno, najružnije poglavlje mog života. Posle odliva u večernjim satima, otišla sam u dežurnu zdravstvenu ustanovu, gde mi je doktorka onako “znalački” izjavila da su to sigurno hemoroidi. Na moje zaprepašćenje laički date dijagnoze, nije mi dala ni uput za bolnicu, kod specijaliste, već mi je dala ”lek” hipermangan,za ispiranje rektalnog dela. Poslušala sam je iako nikada u životu nisam imala nikakvih problema te vrste. Nedelja, 30. novembar uveče...isto se događa, ja odlazim ponovo u istu dežurnu zdravstvenu ustanovu, gde dežura ista doktorka. Na moju molbu da mi da uput za bolnicu i specijalistu, ona me verbalno napada, tvrdeći da sam hipohondar bez premca i nekako mi daje uput za hirurga.

Odlazim kod hirurga na prijemno odeljenje bolnice, ali kako je dežurni hirurg zauzet ljudima koji su imali saobraćajnu nesreću, ja samoinicijativno i bez uputa, odlazim na odeljenje ginekologije u bolnici gde nailazim na doktorku M.P. koja me je i bez uputa ljudski saslušala. Bilo je mirno veče na odeljenju ginekologije i divna doktorka je posle mog izlaganja problema odlučila da mi, tu na odeljenju, i bez uputa, uradi pregled, ultrazvuk i još par dodatnih pretraga. Ćutala je, a posle svih pregleda samo mi je rekla: ”Ovo mi se ništa ne sviđa. Mislim da je u pitanju RAK”. Dala mi je interni uput da odmah sutradan uradim biopsiju, ali ja nisam mogla da mrdnem. Počela sam da plačem, krenula ka kolima i ni sama ne znam kako sam stigla do kuće. Toliko sam drhtala i bila van sebe, da tu jezu mogu i sada da osetim, koliko se urezala u moju psihu i u moje slomljeno srce.

U kući neverica. Moji su bili isto van sebe, ali su me tešili da se ništa ne zna do nalaza biopsije. Mlađa ćerka, duša moja, koja je inače veoma emotivna, pokušavala je da bude jaka, ali je suze teško skrivala. Starija ćerka koja živi u Italiji  gde  završava master studije arhitekture nije ništa znala, a ja sam u tom trenutku mislila i na nju, kako će joj sve ovo promeniti život, da li ću je videti,  da li joj reći....da li ću umreti i ostati je željna jer je daleko od mene... to su bili pakleni sati.

Kada su mi suze presušile posle sati plakanja, odjednom sam se pretvorila u bezličnu masu, koja nije mogla da komunicira sa ljudima. Zatvorila sam se u sobu, legla i razmišljala koliko mi je onaj odozgo još dao života. Te noći sam se budila u znoju, imala sam noćne more, shvatila sam da je život nekome luksuz i da se mora zadovoljiti ako se sutradan probudi. Mnogo sam se uplašila smrti, ali sam se više plašila umiranja.

Posle biopsije, rečeno mi je da će histopatološki nalaz stići za 15 dana, odnosno 15. decembra. Ti dani su bili agonija. Nisam mogla da funkcionišem...ja, koja sam za sve uvek bila jaka, koja sam mogla sve da podnesem, da tešim druge, da svima nesebično pomognem...nisam mogla da pomognem sebi.  

Kompjuter, koji mi je bio alatka da komuniciram sa detetom preko skajpa, alatka za pisanje tekstova o mojoj Finskoj...postao mi je sprava koju nisam ni primećivala. Samo sam sedela, ležala, gledala u plafon i zažaljevala moj jadni život i ono što je od njega ostalo. Osećala sam se bez snage, kao da je moj život neka tako jeftina staklena igračka koja se raspukla  u trenu. To stanje je teško za opisati. Mnogo teško. 

Dan posle biopsije, samo sam na tren došla na internet da vidim da li mi se dete javilo. Bila je  “online”. Pokušavala sam da ne primeti ništa, ali je primetila već posle prve rečenice. Pitala me je: “Mumika ( tako me zove), šta nije u redu, šta se dešava?”. Ćutala sam, a ona, iako smo uvek imale iskren odnos, rekla mi je sledeće: “Zakuni se u mene, da se ne dešava ništa, zakuni se!” Posle toga, nisam mogla da je lažem. To kada vam dete, koje je toliko daleko od vas, plače tamo negde samo u stanu u belom svetu je užasno. To mnogo boli, više od brige za sopstveni život.

Nisam mogla da čekam 15. decembar i otišla sam 8. decembra rano ujutru na odeljenje ginekologije i potražila moju doktorku M.P. koja je bila prva karika da otkrijem bolest. Objasnila sam joj da mi čekanje teško pada i da pogleda da li je moj rezultat biopsije stigao. Razumela me je, jer je prvo ČOVEK, pa onda doktor, pogledala je i rekla da je stigao, ali da sačekam i da pozovem nekoga da bude uz mene. Čim sam to čula, znala sam da vesti neće biti dobre. Dok sam čekala da moja porodica dođe, gledala sam oko sebe srećne ljude koji su dolazili da vide svoje tek rođene bebe, videla parove sa malom decom koja gledaju svoje tek rođene bate ili seke...svi su bili srećni, bilo je mnogo žamora, smeha, a ja sam čula samo brze otkucaje svog srca i videla sebe kao nekog stranca u tom svetu srećnih.

Čekajući tako, pitala sam samu sebe, kako je moguće da neko, ko ide na redovne ginekološke preglede, dobije rak. Pa u junu 2014, sam radila PAPA test i kolposkopiju i bio je PAPA II grupa, normalan nalaz. Doduše, kolposkopski nalaz je tada pokazao ranicu, uz objašnjenje da je potrebna biopsija. Pitala sam mog ginekologa S.V. kada da idem na biopsiju, a on mi je ležerno odgovorio: ”Da  je nalaz bio PAPA III ili  gori, išla bi odmah, ovako nigde ne žurimo ”. Posle toga je on otišao na godišnji odmor, a kada se vratio, ponovo sam otišla kod njega, ali onda mi je dao da radim neke briseve, a ne biopsiju. Nakon toga, opet, kao u lošem filmu, otišla sam ponovo kod njega, ali je ovaj put opet hteo da radim nešto drugo, i to Humani papiloma virus (HPV) tipizaciju, privatno, kod njega, jer to državne ustanove ne rade. Moj ginekolog je poznat po tome da često svoje pacijentkinje šalje privatno, ali kako sam godinama kod njega, verovala sam mu da zna svoj posao. Bilo kako bilo, u dispanzeru za žene, moj doktor S.V. je imao najveći broj pacijentkinja, a kako je on tu bio najstariji, sve žene su verovale i da je i najbolji, jer je najiskusniji. Nakon njegovog predloga da uradim pomenutu tipizaciju, rešila sam da potražim mišljenje još nekog stručnjaka, pa sam se obratila načelniku Ginekološko-akušerskog odeljenja Opšte bolnice, doktoru R.V. koji mi je, nakon moje priče rekao: ”Da, ja više ne mogu da se borim sa tim...doktor S.V. i slični, skoro svaku svoju pacijentkinju šalju privatno i “obavezno” joj nešto nađu, kako bi posle mogli da joj uzmu pare i za lečenje...ma manite se vi HPV analiza nego hitno uradite biopsiju koja vam je predložena na nalazu još pre par meseci” . Od tog susreta sa ovim doktorim, do mog odliva, prošlo je nedelju dana.

Da se vratim na dobijanje nalaza biopsije. Kada su moji došli, doktorka M.P. nas je uvela u svoju ordinaciju i rekla:”Da, rak je, kao što sam i mislila.  Javite se odmah onkologu, kako bi vam dao uput za bolnicu, uput za analize i skener”

Kada su to saznali moji prijatelji,  iznenadilo me je koliko sam dobila pažnje i ponuda za bilo kakvu pomoć. Jedno moje drago biće mi je poslalo  poštom svetu vodu i sveto ulje sa ostrva Egine, jer se veruje da Sveti Nektarije Eginski čudotvorno leči obolele od raka. Od te osobe sam dobila i deo rize Sv. Nektarija koju od tog dana nosim uvek sa sobom. Neki su mi donosili sok od aronije, neki su bili ispred Instituta sve vreme dok su me operisali...naki su mi slali pisma uz reči podrške...neki su odlazili u manastire da se mole za mene...to su ljudi koji su moji anđeli čuvari...Zar to nije pored zdravlja najveće bogatstvo?

Cela ta procedura od dobijanja uputa, do pregleda konzilijuma na Institutu za onkologiju i radiologiju, pa do prijema u bolnicu, trajala je 10 dana, jer je sve išlo po “hitnom postupku”, iako se na prijem na Institut čeka i po dva meseca. I tako, 18. decembra 2014. primljena sam na bolničko lečenje. Ta atmosfera na onkologiji, gde se viđaju samo najteži bolesnici, bila je ubitačna po moj nervni sistem, ali vremenom, uz divne cimerke iz sobe, sve je postalo za nijansu lakše, jer smo bodrile jedna drugu, one neoperisane su pomagale operisanima i nekako smo gurale. Dan danas se redovno čujemo nas osam i bodrimo se međusobno. Od nas osam, pet moraju na hemioterapiju, jedna na zračenje, a nas dve smo za sada prošle samo sa operacijom. Da volimo život i da želimo da sve ovo pobedimo, potvrdile smo i našim internim dogovorom da se sve nađemo početkom leta i da sve ovo ostavimo iza sebe, ali uz obaveznu borbu i veru. Ovim putem šaljem mnogo poljubaca mojim cimerkama iz sobe 7. ( N, R, G, K, G, S, J). Inače, moja operacija je bila 22. decembra, a operisao me je anđeo od doktora P.R. On je bio tu kada nam zatreba, dolazio je i van radnog vremena da nas obiđe, zvao telefonom da pita kako smo...i, ono što je lično meni najvažnije...izvadio je rak iz mene i dao mi šansu da se borim i preživim. Njegov lik i delo su  duboko urezani u mom srcu. Pored njega, najlepši trenuci u bolnici su mi bili i kada mi je dolazila porodica u posetu, kada mi je došlo dete iz Italije da bi bilo sa mnom i kada bi me njih dve držale za ruku i ljubile. Tada sam bila jako ranjiva i emotivna i skoro uvek bi mi se neka suza slila niz lice.

Ovo je bila  godina u kojoj nisam marila ni za Božić, ni za Novu godinu, jer sam bila pod velikim stresom, bolovima i postoperativnim mukama nakon otpusta kući. Sada, posle mesec dana od operacije, znatno sam bolje, malo šetam, radim lagane kućne poslove, odmaram, imam veliku  pomoć i podršku porodice i prijatelja...ali i osećanje nespokoja, brige, straha... Nekako, sve ono što me je pre radovalo, više me ne raduje, bar ne u onoj meri i dosta sam psihički  ranjena posle toliko stresa i bola. Juče sam razgovarala sa jednim prijateljem i ubedio me je da se malo manje osamljujem, a da više budem sa ljudima i da radim ono što sam i pre. Tako sam juče prvi put posle operacije došla i na Facebook, malo slušala i muziku...bila sa prijateljima...Kažu da vreme leči rane, pa će ono možda biti i moj saveznik da postanem ona stara Tarja.

Kada je u pitanju ovaj moj blog, preko njega sam upoznala i sprijateljila se sa mnogo ljudi. Ovo pisanje tekstova o mojoj Finskoj je bilo nešto što mi je ispunjavalo dušu i srce. Zbog toga sam se danas javila i zbog toga ću  od sutra pokušati ponovo da pišem...vama će možda tekstovi biti ponovo interesantni, a meni će pisanje biti terapija da bih se ponovo vratila u neku normalu. Kada je u pitanju tekst o branju jagoda, moram se zahvaliti svima, naročito Vidaku Lalatoviću, koji je dao sve od sebe da bude tu za sva vaša pitanja i to je radio vanredno dobro. Zaista je veliki čovek i veliki prijatelj, koji mi je davao podršku u ovim najgorim danima u mom životu. Kada sam otvorila imejl, koji koristim isključivo za potrebe ovog bloga, bila sam zapanjena... za samo mesec dana stiglo mi je 2714. vaših poruka. Mnoge, odnosno većinu sam pročitala ovih poslednjih dana koliko sam kod kuće, ali nikome nisam odgovarala, jer bi to bila nemoguća misija, iako ću možda i početi, kada smognem snage. 

Toliko je tu bilo reči podrške, nudili ste mi pomoć, molili se za mene i mnogo imejlova me je rasplakalo.  Na žalost, neki od  vas, koji niste znali, zašto sam odsutna sa bloga, su od mene tražili pomoć za posao, savet, razne informacije...ali nisam pod onim bolovima imala snage da odgovaram. 

Bilo mi je jako teško, iako nisam smela da dozvolim da me to potrese, kada su me neki ..oko njih desetoro, napadali kako se hvalim po blogu da svima odgovaram, a ovamo im nisam odgovorila ni posle pola meseca, pa su me prozivali da im sigurno ne odgovaram jer su druge nacionalnosti itd...ne razumem zašto su neki ljudi tako okrutni. Zaista nisam imala snage da odgovaram, bila sam i posle dve transfuzije krvi jako iscrpljena i u lošem stanju. Volela bih da i oni ovo vide i da im kažem da ću im odgovoriti čim budem u mogućnosti. Za sve one  divne ljude, koji su saosećali sa mnom, pisali mi, zvali me i shvatali kroz kakav pakao prolazim, bili oni meni znani, ili neznani, šaljem svu pozitivnu energiju ovog sveta uz samo jednu želju...da  u ovoj, i svim narednim godinama imaju dobro zdravlje, jer bez njega ništa drugo nije važno.

I zato...idemo dalje!
Tarja 

Nov 24, 2014

Finski stan u svetskim časopisima o enterijeru



Ako želite da vidite odličan primer dizajna enterijera malog prostora, onda pogledajte ovaj svetao i dobro planiran stan, koji odiše mirom i tišinom. Ovaj stan se nalazi u centru grada Vaasa, u zapadnom delu Finske.


Znamo da su Finci mnogo dobri u dizajniranju enterijera, ali kada imate ovako mali stan, od svega 40 kvadrata, da biste uspeli da napravite sve na ovako malom prostoru, morate biti zaista genije. 

Opremanje malih stanova iziskuje prvenstveno ispunjavanje specifičnih zahteva, odnosno kako ove male prostore načiniti što korisnijim i funkcionalnijim.


Sve u svemu, pametno iskorišćen i jednostavno uređen mali stan u kome prevlađuje bela boja, a kome poseban šarm daju zanimljivi detalji u  jarkim bojama. Ovaj stan je izašao u mnogim svetskim časopisima za uređenje enerijera, pa sam htela da fotografije istog, podelim sa vama. Ko zna, možda nekome od vas i pomogne ova ideja...















Nov 22, 2014

Moj divan Rovaniemi


Divan novembarski dan pod snegom, zvanični početak zime se približava, i dok u većini evropskih zemalja snega nema, moj Rovaniemi je uveliko prekriven snegom uz neizbežne pahuljice, koje vam kao rođendanske konfete padaju po kosi, čisto da se u gradu Deda Mraza, ne biste razlikovali od njega.

Kao grad Deda Mraza, Rovaniemi je tu da vam ispriča mnoge priče i ispuni mnoge snove koje ste sanjali kao dete, dok ste čekali pored jelke da se on pojavi, zamišljajući ga kako leti na sankama punim poklona, koje vuku irvasi i Rudolf crvenog nosića kao irvas predvodnik, ali ga nikada niste videli, jer bi on, kao po pravilu, uvek došao da vam ostavi poklone baš kada spavate. Nema deteta koje nije verovalo u čaroliju Deda Mraza. 
 

U vreme prvog snega, dok još ne zalede reke i jezera, jutra su predivna. Zamislite nebeski mirnu vodu jezera u rano jutro u kome se oslikavaju kristalno jasni obrisi stabala pokraj njega.  Tada se tako zagledam u taj prizor pa mi deluje kao da postoje dva istovetna sveta. Jedan iznad vode i isti takav ispod nje...a boje...kao na akvarelu, stapaju se u tom smiraju jutra...Da, to je moj Rovaniemi.



U ovom gradu tokom zime, fantazija potiskuje stvaran svet i sve deluje drugačije. upravo zbog toga jer i jeste drugačije. Deda Mraz i njegovi verni vilenjaci vas kroz fantastičan svet, uvode u priče i legende grada. Okolna priroda je samo začin koji sve to pravi još magičnijim.

Rovaniemi je inače glavni grad i administrativni centar finske Laponije, koji leži na samom Arktičkom krugu. Nalazi se između brda Ounasvaara i Korkalovaara, na ušću reke Kemijoki i njene pritoke, reke Ounasjoki. Rovaniemi je najveći grad u Laponiji sa populacijom od 62.000 stanovnika. Iznenadiću vas podatkom da je upravo Rovaniemi najveći grad u Evropi, kada se gleda njegova površina, iako je stanovništvo pretežno lokalizovano u centralnom gradskom jezgru. Ostalo čine divne šume, selo Deda Mraza, zabavni Santa park koji je nedaleko od sela Deda Mraza (na samom izlazu iz grada), sportski deo sa skijaškom skakaonicom na Ounasvaari, golf tereni...i mnogo toga. To je višestruki grad: za 15 minuta možete da odete iz urbanog i živog mesta u gradu do mirne oblasti  pored reke ili šume. Zbog netaknute prirode i brojnih rekreativnih mogućnosti, turizam je veoma važna privredna grana u Rovaniemiju. U zimskom periodu grad je pun turista iz celog sveta. Od strane CNN-a, proglašen je za jednu od 5 najboljih zimskih destinacija na svetu. 


Rovaniemi je najveći grad u Laponiji. Pored Rovaniemija, ostali veći gradovi u ovom najsevernijem delu Finske su Kemi i Tornio. Cela Laponija ima populaciju od svega 180 hiljada stanovnika, a samo Rovaniemi, Tornio i Kemi imaju imaju oko 110 hiljada, što vam odmah govori da je Laponija slabo naseljena oblast. U tim ostalim delovima Laponije češće ćete sretati irvase nego ljude, ali i pored toga, Laponija je veoma posećena turistička destinacija. Ovaj grad živi za zimu, na svakom koraku je neko obeležje irvasa, počevši već od aerodroma koji je ukrašen sa 7 svetlećih irvasa, pa sve do toga da je ovaj grad projektovao najpoznatiji finski arhitekta Alvar Aalto, i da su mu ulice, gledajući iz aviona, raspoređene u obliku irvasovih rogova, što se na samom terenu, dok šetate ulicama grada, to naravno ne može uočiti.


Mnogo volim kada tokom zime, u vreme sumraka odem na vrh brda Ounasvaara, iznad Rovaniemija i sednem u restoran istoimenog hotela, kroz čije se ogromne prozore pruža pogled na ceo Rovaniemi. Nebo je tada onako jarko plavo,  što je fenomen koji se zove kaamos,  a to plavetnilo polarnih noći, naspram belog snega i raznobojnih lampi duž šuma Rovaniemija, je takvo, da vas jednostavno tera da zanemite od lepote.


Nekada volim da sednem na sanke, kojima upravlja Saami u tradicionalnoj nošnji, u kojima sam ušuškana debelim ćebetom, a koje vuku prelepi haskiji, koji inače najviše vole vreme velikog minusa, pa kada je -20°C, oni uživaju trčkarajući po snegu. Svu lepotu polarnih životinja doživećete i nedaleko od Rovaniemija, na farmi divljih životinja Ranua. Tu ćete možda prvi put videti bele polarne medvede u prirodnom okruženju, ali zatvorene iza ograde jer iako ove mede deluju ljupko, ovi medvedi su jedni od najopasnijih sisara na zemlji. Naravno, iako Rovaniemi pripada oblasti polarnog kruga, beli medvedi ipak više vole more i led, i nema opasnosti da ćete ih sresti po šumama u Finskoj, jer su oni ipak stanovnici  područja oko arktičkog okeana.


O magiji Santa parka je izlišno govoriti. Ova ogromna podzemna pećina, koja je nekada bila ogromno atomsko sklonište, a koje je 1998. godine pretvoreno u zabavni park  nalazi se sa desne strane Arktičkog kruga i najposećenija je atrakcija u Rovaniemiju.  U jednom od podzemnih delova ovog parka nalazi se i divna ledena sala (u kojoj je fino toplo) u kojoj se često održavaju manifestacije za decu, koncerti, gala večeri...a mnogi vole da se u predvorju ove sale u ledenom baru - galeriji (u kome je zaista ledeno), fotografišu sa ledenom princezom. 

Inače, ovaj ogroman podzemni kompleks, carstvo Deda Mraza, u svojim podzemnim odajama ima još mnogo prostorija koje su otvorene za posetioce: kancelariju Deda Mraza za koju se čeka dugačak red, da bi se ljudi širom sveta fotografisali sa njim ( iako je fotografisanje sa Deda Mrazom oko 23 evra), zatim Elf školu (školu za vilenjake Joulukka, pomoćnike Deda Mraza)...odnosno školu za one male slatke sa crvenim špicastim kapicama, Elf radionicu, zatim kuhinju u kojoj Baka Mrazica sa vilenjacima sprema kolače sa đumbirom (medenjake) i mnoge druge.U blizini se nalaze i suvenirnice, pošta Deda Mraza¸ televizijski studio Deda Mraza (jer imaju zasebnu televiziju i sopstveni televizijski kanal) i mnogo toga. Inače, Deda Mraz govori 7 stranih jezika, a svakog ponaosob ko priđe da se slika sa njim, pita odakle je, i obavezno kaže nešto na njegovom jeziku. Zamislite laponskog Deda Mraza koji kaže: ”Zdravo, kako si?”...a to zaista ume da kaže na srpskom, kao i još neke fraze. Pre toga, svakoga na engleskom jeziku pita: “Odakle si  prijatelju moj?” Dok dolazite do samog Deda Mraza, prolazite pored brojnih izazovnih prodavnica u toj ogromnoj podzemnoj pećini, dok vas prati zvuk otkucaja starinskog  sata i dok vas tako prolazi jeza, odjednom čujete ono “Ho, Ho, Ho” i znate da je Deda Mraz tu. U selu Deda Mraza je lepo, bajkovito, ali se bar ne ostavlja novac, dok je Santa park skup, od ulaznica ( 29 evra za odrasle, 24 evra za decu od 4 do 14 godina), do svega...ali ljudi sve plaćaju, jer uspomena je ipak uspomena. U Joulukka kompleksu škole za vilenjake je papreno skupo. Recimo, jedan od programa koji traje oko 2 sata, a obuhvata boravak (do petočlane) porodice ovom mestu, uz doček vilenjaka, posetu Božićnom svečanom centru i privatnom susretu i druženju sa Deda Mrazom košta “tričavih” 980 evra. Ovo je ona skupa i komercijalna strana Rovaniemija, koja i dalje ima mnogo konzumenata, ali bez brige...mnogo toga iz bajke Deda Mrazovog sela je i dalje besplatno. Odavde naravno možete poslati razglednicu nekome u vašoj domovini, sa originalnim pečatom Deda Mraza sa Arktika. Pored ovoga, svi se u ovom gradu ubijaju kako bi dobili zvaničan pečat u pasošu, iz zemlje Deda Mraza.


Aurora Borealis je nešto što fascinira mnoge ljude sveta, pa lovci na Auroru, odnosno fotografi koji dolaze ovde samo da bi uhvatili ovaj predivan prizor, nekada čekaju danima i noćima da bi uživali u ovoj magiji. 


U toku leta, kada  ponoćno sunce sija cele noći, ljudi se ponekad zbune ne znajući koliko je sati. Vickasti Laponci tada znaju da kažu turistima, da će najlakše saznati da li je veče  ili duboka noć po tome, da li rade noćni klubovi. Ako rade...vreme je za spavanje.


Jedna od najlepših stvari za videti u Rovaniemiju, za šta ne treba žaliti novac je tematski muzej i naučni centar, Arktikum, koji vam oduzima dah već i samom neobičnom polukružnom građevinom  sa ogromnom duguljastom staklenom galerijom koja ide skroz do obale reke Ounasjoki.To je jedan od najboljih muzeja u Finskoj. a izložbeni prostori uključuju izvanredne statičke i interaktivne displeje fokusirane na arktičku floru i faunu, prirodne fenomene. Nivo informacija je veoma impresivan, jer vas u potpunosti upoznaju sa kulturom ovog severnog naroda, pa ovde možete videti originalne komade  kanua, kostime severnih naroda, nameštaj, ribolovačke materijale, saznati sve o Saami kulturi, načinu života, istoriji Rovaniemija... 


Linija koja obeležava mesto kroz koju prolazi najjužnija tačka arktičkog polarnog kruga, nalazi se upravo u Rovaniemiju i turisti se najradije fotografišu na ovom mestu, dok ne padne sneg i dok se linija vidi. Sa astronomske tačke gledišta, ova linija se u toku dana pomera metar dva, pa se ponovo vraća. Naravno, sve se u ovom gradu može platiti i kupiti (ako želite), pa tako možete kupiti sertifikat sa pečatom i vašim imenom, da ste zaista prešli granicu polarnog kruga. Ovo zadovoljstvo košta 4.5 evra.


Ovde se može ostaviti dosta novca ali se dosta toga može i dobiti. Poznata je priča da se u hotelima u Rovaniemiju carski jede....recimo, za doručak imate sve ovo odjednom da birate...šunku, mnogo vrsta sira, mnogo vrsta hleba, ćufte, sve vrste povrća, kobasice, prženu slaninu, palačinke uz  izbor od bar 20 vrsta džemova, razne pogačice, deo za zdravu hranu, makrobiotičke stvari, sve vrste voća na stolu..od jagoda, malina, kupina, grožđa, pomorandži, lubenica..a tu je i mango, papaja i, verovali ili ne, kuvani pasulj... bukvalno sve, zatim voćni i obični jogurti...jednostavno, ljudi posle doručka ne mogu da dišu od količina hrane i zbog toga što se ne mogu odlučiti šta da jedu, pa jedu od svega po malo.


Ne smem za kraj ni da zaboravim predivan most Jätkänkynttilä, koji je zaštitni znak ovog grada, koji je naročito impresivan noću, kada je osvetljen.

Volela bih da jednom posetite moj Rovaniemi, jer se  on nalazi u finskoj Laponiji,  izuzetnoj oblasti na severnoj ivici sveta. U njemu ćete doživeti mnoštvo prirodnih fenomena koje možete videti samo u ovom delu sveta...predivna kaamos plavetnila, Auroru Borealis, polarne noći, fenomen ponoćnog sunca, ledene cvetove na vodi...S pravom finsku Laponiju i Rovaniemi, kao glavni grad ove oblasti doživljavaju kao poslednju divljinu na kraju sveta, koja privlači ogroman broj turista, a izuzetna infrastruktura i šest aerodroma samo u ovom delu Finske, omogućava ljudima da do nje dođu iz bilo kog kraja sveta.

Zanimljivosti za kraj....Možda niste znali, ali Rovaniemi je grad pobratim sa 14 gradova u svetu, a jedan od njih je i grad Drvar u Bosni i Hercegovini. Ovo bratimljenje je nastalo davne 1973, kada se Drvar zvao Titov Drvar. Sve do početka rata u eks - Jugoslaviji imali su tradicionalne prijateljske aktivnosti kroz razne manifestacije. Prošle godine, finski ambasador u BiH, Pekka Metso, bio je u trodnevnoj poseti Drvaru. 

Takođe, verujem da niste znali, da je Rovaniemi, bio jedan od retkih svetskih gradova koji je imao avio Konkord liniju i da je aerodrom u Rovaniemiju bio jedan od svega četiri aerodroma na svetu, sa stalnom Konkord linijom za Njujork. Ova linija je postojala od decembra 1984 do 1999. a koja je dovozila američku  decu bogatih roditelja kako bi pred Božić videla pravog Deda Mraza.

Sva dečica koja žele da pišu Deda Mrazu, adresa je:
Santa Claus Office
Joulumaantie 1
FI-96930 Napapiiri
Rovaniemi (Arctic Circle)
Finland
...a oni, koji žele da dobiju originalno pismo od Deda Mraza, mogu da ga naruče preko ove stranice






 Fotografije u tekstu su: moje, sa sajta 1, sajta 2 i sajta 3.