Tony Kakko, muzičar kome se divim

O ovom izuzetnom finskom muzičaru, frontmenu grupe Sonata Arctica, jednom od sedmorice mojih najomiljenih finskih muzičara, (Perttu Kivilaakso, Marko Saaresto, Tuomas Holopainen, Tomi Joutsen, Alexi Laiho, Tony Kakko i Toni Wirtanen), htela sam još odavno da napišem tekst, ali me je jedna stvar stalno sprečavala. Iako se kod tekstova o nekom muzičaru, radi iznošenja nekih podataka mora koristiti Wikipedia, nikada ne volim da se moj tekst i priča bazira na tehničkim podacima, a priča o Toniju (Toni Kristian Kakko mu je pravo ime, a Tony umetničko), je u startu osuđena na površnu priču bez ulaska u njegov privatni život, jer je on, verovatno, jedina osoba iz, kako finskog, tako i globalnog sveta muzike, o kojoj nema tračeva, privatnih fotografija...jer, koliko god on bio toliko nežna i osoba ogromnog srca, po pitanju njegove porodice i zaštite privatnog života, tu ume da bude surov i neumoljiv. Smatra da je njegova dužnost da suprugu, sa kojom je u braku već 17 godina i njihovu ćerku, zaštiti od medijske buke i provlačenja po žutoj štampi. Novinari, kao novinari, koliko god nalazili puteve da nešto otkriju i objave, u Tonijevom slučaju to ne rade, jer ga izuzetno poštuju. Čak i ovo što sam napisala, mnogo govori o njemu. 

Toni je rođen 1975. godine u gradiću Kemi, u finskoj Laponiji, blizu grada Tornio. baš kao i trojiica njegovih prijatelja i članova Sonate, što bivšh, što sadašnjih...Tommy, Marko i Jani. Toni je zaljubljen u svoje rodno mesto i tu i danas živi sa svojom porodicom. Često napominje da je zimski tip i da mu prija hladna klima Laponije, i ako bi ikada morao da ode iz Finske u neku drugu zemlju da živi, to bi bila sigurno neka država sa istom klimom…Kanada, Rusija, Norveška…

U grupi Sonata Arctica, u početku je bio i glavni vocal, a svirao je i klavijature, sve do  njihovog trećeg albuma, dok je od tada on samo vokal, a Henkka (Henrik Klingenberg) klavijaturista. Uzgred, kako biste shvatili kakav je Toni, shvatićete i iz priče, kako su izabrali baš Henkku... Naime, kada je 2002 godine Mikko Härkin, napustio grupu iz ličnih razloga, Sonata je najavila potragu za novim klavijaturistom. Pored ogromne količine aplikacija iz celog sveta, u najužem izboru je ostala samo nekolicina njih, od kojih su svi bili vrsni klavijaturisti, ali Tony je rekao drugarima iz grupe da će se sa svakim od kandidata družiti po jedno veče opušteno u baru, pa ko im najviše mentalno bude odgovarao, njega će uzeti. Izbor je pao na Henkku i pokazalo se da nisu pogrešili. Sonata Arctica je i danas prvenstveno grupa dobrih prijatelja i istomišljenika, a onda grupa muzičara. Sa Henkkom su prvi koncert imali februara 2003. u gradu Tornio.

Iako je grupa, od svog pojavljivanja osvajala i Finsku i svet, prvi pravi uspeh je krenuo 2004. godine, kada su, nakon što su se izdavačke kuće grabile za njih, odabrali Nuclear Blast. Tada su svirali kao predgrupa grupi Iron Maiden na njihovoj svetskoj turneji, da bi nakon ove turneje i povratka u Finsku, saznali su da su jedan od kandidata za najveću finsku nagradu Emma ( finski Grammy), u konkurenciji  „najbolji finski hard rock / metal album“, Te godine snimili su novi album Reckoning Night, koji je osvojio top liste u Finskoj, Nemačkoj, Japanu, Norveškoj, Švajcarskoj... a Toni je te godine postao i tata preslatke devojčice. Sve same lepe stvari...Posle toga, dobili su poziv od grupe Nightwish da budu njihovi specijalni gosti na evropskoj turneji, saznali su da im je album Silence premašio zlatni tiraž i da se bliži platinastom...vrtoglavi uspeh je krenuo...

Septembra 2004 imali su seriju rasprodatih koncerata u Japanu, na koje su Japanci odlepili i od tada, pa do dana današnjeg, Japanci su ludi za Sonatom...Novembra te godine svirali su u najpoznatijem rok klubu u Finskoj, u klubu Tavastia u Helsinkiju, koji je bio rasprodat danima pre koncerta, i kada su primali zlatnu ploču, Tony se zahvalio a aplauz koji su dobili, bio je najduži i najgromoglasniji u istoriji tog kluba. Februara 2005. u Japanu snimaju live DVD For The Sake Of Revenge, posle koga postaju Bogovi  u Japanu i ostatku sveta...( naravno, ne zato jer Toni  likom podseća na Isusa)...šalim se, naravno...

Toni često ističe da obožava svoj posao jer je zahvaljujući njemu i turnejama ispunio svoju želju da upozna sve predele sveta, mnogo ljudi i da uživa u upoznavanju različtih kultura. Njemu, kao velikom filantropu, ovaj posao znači i priliku, da kroz mnogobrojne humanitarne koncerte, pomogne ljudima, a naročito deci, koju istinski voli, jer je, kako sam kaže, i on jedno veliko dete koje i dan danas uživa u igricama i crtanim filmovima. Verovatno je i to bio jedan od povoda da napiše divnu pesmu o dečijim pravima I Have a Right, kroz nezaobilazni komentar da ga izuzetno boli svaka nesreća koja izlazi iz oka deteta. Ovu pesmu je napisao kao poslednju za album Stones Grow Her Name, iz 2012. godine, jer je naprasno izletela iz njega, kada je album već bio u završnim pripremama. U jednom delu ove pesme, čuje se dete koje izgovara reči izvoda iz Deklaracije  Ujedinjenih nacija o pravima deteta… “You have the special right to grow up and to develop physically and spiritually in a healthy and normal way, free and with dignity.You have the right to love and understanding Your parents have special responsibilities for your education and guidance.You should be taught peace, understanding, tolerance and friendship among all people.”

Moj favorit sa ovog albuma je, pored pesme  I Have a Right, svakako i pesma Alone In Heaven, koja je izuzetno jaka i emotivna. Toni je kroz priču o gubitku dvojice velikih prijatelja, ispričao svoju  viziju poimanja samoće...i samim rečima “Heaven. What the hell would I do in that place without you?...In heaven, alone in heaven.”...snažno dočarao svoju ogromnu ljubav prema ljudima koje voli. Svojevremeno je izjavio da, iako nije religiozan, veruje, i teši ga činjenica da čovekovom smrću,  čoveku tu nije kraj, jer veruje da postoji nešto posle ovog života, jer čovek zapravo ne  može samo da nestane. Tada je rekao i da je on veliki ljubitelj zime, snega i zimskog sunca i da je to za njega vizija raja, jer toplotu naprosto, niti voli, niti podnosi, iako zna mnogo ljudi, ljubitelja leta, kojima bi ovaj sneg i led  izgledao kao istinska scena pakla, ali da bi, u slučaju da mora da bira između toga da bude sam u svom raju i boravka sa prijateljima u paklu, uvek izabrao da ostane sa svojim prijateljima…

Toni je veliki prijatelj sa ostatkom grupe Sonata, voli ga i finski narod, i kolege, jer je veliki dobrica, uvek nasmejan i spreman da svima pomogne. Njegov najbolji prijatelj je Tuomas Holopainen, iz grupe Nightwish. Na Tuomasovom prvom solo albumu The Life and Times of Scrooge, Toni peva pesmu Cold Heart of the Klondike, jer je ovaj Tuomasov album zamišljen da na njemu pevaju nejgovi najbliži prijatelji...Tony, Johanna Iivanainen, njegova verenica Johanna Kurkela...

…inače, Toni je specifičan po tome što voli da piše duge tekstove pesama, kako bi izgledali kao neka priča u malom, ali ponekada kaže, dođe i do komičnih situacija kada, posle serije od 50 koncerata, mozak zablokira pa  zaboravi pojedine delove teksta ili redosled strofa...par puta je pokušao da se izvadi tako što je pokazao publici da počne da peva, nadajući se da će ga oni podsetiti na reči, ali publika često krene pogrešan stih ili strofu, pa nastane haos, ali se posle svi zajedno smeju…

Eto, Toni je divan čovek, muzičar, prijatelj…njegovi tekstovi su lepi, emotivni i uvek sa snažnom porukom. Ovo su mojih top 5 pesama.. a pre njih obavezno pogledajte ova dva koncerta iz Japana i Finske...Toni zaista peva fantastično, uživajte!

Sonata Arctica - (Live) For The Sake Of Revenge (Japan) from Tarja M. on Vimeo.

Sonata Arctica Live In Finland (Full HQ DVD) from Tarja M. on Vimeo.

Mojih top 5 

Read More

Gradić Kemi i ledeni dvorac Lumilinna

Terveiset Kemistä...Pozdrav iz Kemija

Naravno da vas neću ubeđivati da je moja Laponija najlepši i najmagičniji deo Finske, hm…mislim, pokušaću, mada ne garantujem da se pristrasnost neće osetiti u rečenicama koje slede, ali Kemi, Rovaniemi,  Levi, Tornio, Inari, Laponija uopšte..to je raj, ali baš.

Šalu na stranu, danas ću vas upoznati sa malenim slatkim gradom Kemi  i njegovom predivnom Lumilinnom, ali biću realna i hvaliću ga samo onoliko koliko zaslužuje…a zaslužuje, zaista.

Kemi je grad u severnoj Finskoj, u Laponiji, na obali  Botničkog zaliva, odnosno severnom delu Baltičkog mora. Osnovan je 1869. godine. Do 1987. godine bio je poznat samo po ogromnoj drvnoj industriji, a od  1987. i po svetski poznatim turističkim sadržajima. Do njega nije teško doći. Avionom možete sa svih aerodroma u Finskoj, na primer, letom do Helsinkija pa odatle za Kemi, jer u njemu postoji aerodrom, vozom takođe možete iz svih krajeva Finske, a Kemi je ujedno i poslednja  vozna stanica jer je posle  njega Švedska, a pisala sam da su finske pruge drugačije od pruga drugih zemalja, pa zato i nemaju međunarodne pruge. Ako dolazite vozom  iz Helsinkija za Kemi, put traje oko 9 sati, pa je zato bolje uzeti noćnu vožnju. Od mog Rovaniemija udaljen je na oko sat i po vremena. Autobus vam je najjeftinija ali i najsporija solucija, ali moram reći da su autobuske veze u Finskoj izuzetne i da saobraćaju i do najvećih zabiti, a što je najzanimljivije, autobus možete čekati na stanici, ali će vam stati i bilo gde na putu gde ga zateknete i mahnete rukom vozaču, jer je nepisano pravilo u Finskoj to, da vozači autobusa nikad neće ostaviti čoveka na putu, ako postoji i makar mesto da stoji u autobusu. Nema one jurnjave za istim ili da vam vozač zatvori vrata pred nosom. Zato se svi uvek na sitnicama uvere koliko iza finske hladnoće na prvi pogled, stoji veliko i humano srce. Ako ste dovoljno hrabri i ludi da se usudite u Kemi ići autom, morate znati da u zimskom periodu ume da bude nezgodno ako nemate potpunu zimsku opremu. Pored ovoga  nekad može irvas izaći na put ispred vas, mada su losovi mnogo opasniji jer izlaze sami,  brzo i naglo iz šume,  za razliku od irvasa koji se kreću sporo i u grupama pa se lakše uoče, ali ako ste na otvorenom putu gde su  pored vas livade i jezera, i još ako je proleće ili leto, onda možete bezbednije voziti i uživati u krajoliku i retkom intenzitetu saobraćaja. Stopiranje u severnoj Finskoj izbijte sebi iz glave jer se može desiti da satima ne prođe ni jedan auto…

.

Kemi je maleni grad sa 22 hiljade stanovnika, veoma  miran, pitom i uredan. Ima mnogo restorana, hotela, kafića, picerija, pabova, sportski centar sa bazenom, ledenu dvoranu, pozorište, biblioteku, Muzej likovnih umetnosti, terene za golf i mali fudbal, jahting klub, Kemi univerzitet, Meripuisto park u blizini morske obale…i mnogo toga... Za trenutke odmora, meni se dopada brod Katariina u luci sa divnim pogledom na zaliv, koji radi je i kao restoran a njime možete i krstariti. Pored Katariine, preporučila bih vam i  klubove Ilona koji je, po mom mišljenju najbolji, predivno urađen i sa sjajnom atmosferom, kao i Corner Iinn koji se sastoji od četiri dela…u jednom se sluša finska muzika, u drugom je pab, u trećem karaoke klub u četvrtom nemam pojma šta je…zanimljivo je spomenuti i to da ulaznica u karaoke deo  uz besplatno pivo košta samo 2.5 evra, dok je u ostalim delovima 4 evra. Ako vas interesuje šoping nekog originalnog finskog produkta, u Kemiju se ubedljivo najviše prodaju tepisi od irvasa, po ceni od nekih 50- 60 evra. Za prenoćište sam uvek u  Cumulus hotelu, jer, iako je stariji i onako malo turoban, sa inventarom od pre 50 godina, osoblje je genijalno, i u odnosu na ostale hotele u Kemiju kojima je renoviranje neophodno, ovo je ipak najbolji izbor. Malo je skuplji u odnosu na kvalitet, ali je bar u mirnoj ulici, kao i većina hotela u Finskoj, čist je, ali skroman…i koliko se sećam, internet se plaća 1,5 evro po danu.

Ono što se u ovom gradu nikako ne zaobilazi za videti, posetiti ili osetiti su LumiLinna (Snežni dvorac),  Sampo turistički ledolomac, Kemin Jalokivigalleria (Galerija dragog kamenja), Panorama kafe i Kemin kirkko (crkva).

E  sad,  za početak ću vas  upoznati sa Sampo zimskom atrakcijom broj 1 u ovom gradu. Sampo ledolomac je napravljen 1960. godine u Helsinkiju, ali se koristi u Kemiju. Prvobitno je korišćen za obavljanje raznih zadataka na moru, u ekstremnim arktičkim uslovima, a danas se koristi samo u turističke svrhe. Sampo je visok 15 a dugačak 76 metara. Ide prosečnom brzinom od 30 km na čas. lnače, ne mogu vam opisati kakav je lud osecaj kada  ploveći ovom grdosijom, oko sebe samo vidite nepregledno nebo i svuda led, kada vam se obrazi zarumene na recimo  - 20 stepeni, kada samo čujete kako ovaj  brod lomi i krca led debljine i do jednog metra, a posle, kada brod napravi pauzu od 90 minuta i pruži vam priliku ili da sedite u toplim kabinama i gledate belilo oko vas, šetate tim zastrašujućim prostranstvom hodajući po ledu..ili pak da u otvorima leda koje je brod slomio,  uđete u specijalnim nepropuštajućim odelima u vodu i tako jednostavno plutate i uživate ne razmišljajući o dubinama ispod vas….verujte mi, ovo iskustvo svakome ostane duboko urezano. Ako vas potrefi vedar dan pri ovoj ekskurziji,  sa broda lako možete videti i Švedsku. Rezervacije se vrše pozivom na broj  +358-16-258 878 kada birate i jedno od tri jela kojim će vas uslužiti na brodu.  Samo krstarenje traje 4 sata. Polazi se iz  luke, udaljene 11 km od Kemija, iz ulice  Ajoksentie 748, svakog dana u podne. Na brodu imate vodiča koji vas upoznaje sa brodom, vodi do kapetana, služe vam topli obrok, iznajmljuju odela za plivanje i obezbeđuju nezaboravno iskustvo, a sve to za “tričavih” 270 evra po osobi, ili 300 ukoliko dolaze autobusom do centra Kemija po vas. Plivanje, odnosno plutanje, jer vam odela ispunjena vazduhom ne dozvoljavaju da tonete, je genijalno iskustvo jer u tim odelima uopšte ne osećate hladnoću. Oni koji ne žele da plivaju zbog straha ili hladnoće, a bilo ih je oko trećine kada sam ja išla, mogu da ostanu i unutar broda ili da šetaju po palubi, ali, daću vam savet…na palubi je često veoma klizavo, pa morate baš paziti, a ako vas hladnoća pribije za unutrašnjost broda, idite na gornji sprat, odnosno treću palubu, jer je dosta toplije. Inače, jedini uslov za ovo ludo iskustvo je da ste stariji od 12 godina i viši od 145 cm. Brod prima 150 putnika, a avantura se završava povratkom u Kemi kada vam na izlazu kapetan broda licno uručuje sertifikat sa vašim imenom i potvrdom da ste plovili ovim brodom...zaboravih da napišem koliko je slatko iskustvo kada odete da ručate u restoran broda, a na stolu vidite lično ime, jer svako ima svoje određeno mesto sedenja Još da napomenem da ledolomac radi samo zimi, od 20. decembra do 13. aprila i da, iako je dosta skupo, vredi svake pare. Ako vas zanima moje mišljenje, najbolje vreme za ovaj vid avanture je mart kada je napolju najmanje hladno, mislim najmanji je minus, a led najdeblji u godini.

Sampo

Kemin kirkko je prelepa crkva u prepoznatljivoj ružičastoj boji, izgrađena 1902. godine u neogotskom stilu po projektu finskog arhitekte Josefa Stenbäcka, koji  se isključivo bavio projektovanjem crkava i katedrala. Ukoliko dolazite u Kemi u letnjem periodu, crkva je svakodnevno otvorena za molitve i trenutke opuštanja, a tokom zimskog perioda, subota je dan namenjen za turističke posete. Sama crkva prima 1200 ljudi istovremeno. U njoj se često održavaju prigodni koncerti. Meni se posebno dopao središnji prozor crkve sa vitražima u obliku simbola  koji se odnose na neki deo iz biblije. U parku crkve nalazi se veliko vojno groblje koje odiše nekim spokojstvom, kao i statua vojnika koji se moli. Ako volite crkve, njihov mir i arhitekturu, preporučujem da posetite i luteransku crkvu Veitsiluodon kirkko iz 1957. godine, u okrugu Hepola, koju je projektovao Veikko Larkas.

Crkva u Kemiju

Veitsiluodon kirkko

Kemin Jalokivigalleria,(Galerija dragog kamenja) je najveća zbirka dragog kamenja u Evropi i u njoj možete videti preko 3000 vrsta lepog i retkog dragog kamenja, a tu je i ono zbog čega turisti najviše dolaze,  originalna kruna  finskog cara. Sama zgrada galerije je interesantna, izgrađena  u Art  nouveau stilu. Ulaz je bio 8 evra.

Galerija dragog kamenja

Kruna finskog cara

Panorama café, koji se nalazi u ulici Valtakatu 26, na vrhu gradske kuće, sa svojih 52 metara visine je najviša zgrada u Kemiju, i tu na samom vrhu, na 13 spratu, nalazi se ovaj restoran u koji turisti  obavezno svraćaju jer se odatle pruža savršen pogled na zaliv, grad, pa i Švedsku pri lepom vremenu. Otvoren je samo radnim danima, znači, vikendom je zatvoren, što mi, iskreno i nije baš  najjasnije. Inače zgrada je sagrađena 1940. godine, a sam restoran ima pedesetak mesta.

Panorama café

Pogled iz Panorama caféa 

Kao poslasticu ovog teksta, predstaviću vam Lumilinnu, ili u prevodu “snežni dvorac”. Ukoliko dolazite uskoro u Kemi, ovaj dvorac od snega nećete zateći, jer on traje koliko i sneg. Obično umetnici počnu da ga prave početkom decembra, polovinom januara se otvara za javnost i traje do prvih dana aprila jer tada sneg počinje da se polako otapa i da ne bi posle postao nebezbedan za posetioce, tada ga ruše. Ovo velelepno  snežno utvrđenje koje zauzima  20000 kvadratnih metara,  godišnje poseti oko 400 000 ljudi iz celog sveta. U ovom genijalnom kompleksu imate kule od snega, koje su visoke i  20 metara. Sav led od kojih se prave skulpture i zidovi, dovoze se sa obližnjih vodenih površina, kojim je Kemi obilato okružen. Od kako je prvi put napravljen snežni dvorac u ovom gradu, daleke 1996. godine, to je postalo i ostalo najveće utvrđenje  od snega na svetu. Inače, svake zime, ovaj  dvorac izgleda drugačije, kao i eksponati unutar njega. Obično su tematski rađeni, a ovaj poslednji  iz 2013. godine zvao se “Fantazija”. Iako  dvorac svake godine izgleda drugačije, svake godine u sklopu tog ogromnog zdanja postoji snežni restoran, snežna kapela za venčanja mnogobrojnih parova iz celog sveta, umetnička galerija i snežni hotel u čijim sobama možete provesti tj. prespavati noć. Ako se odlučite za spavanje u posebnim termo skafanderima na ledenim pločama prekrivenim toplim krznom, za to zadovoljstvo ćete platiti 150 evra, i ako ste zimogrižljivi, neće vam biti prijatno, jer je temperatura u ovim “sobama” oko -5 stepeni, ali ako volite zimu i lako podnosite hladnoću…kao ja :), onda vam neće biti problem i spavaćete kao jagnje. Restoran ima stolove i stolice od leda na kojima su prekrivači od  irvasovog krzna, a svuda oko vas su predivne skulpture od leda sa raznobojnim led svetlima.. Sve je to u resoranu lepo, ali ako želite ovde da ručate ili večerate, morate se najaviti i rezervisati mesto bar dva dana ranije, mada, razmislite dobro o tome jer za  jedan ručak ili večeru morate izdvojiti minmum 40 evra koliko košta najjeftinija porcija…recimo Botnički ručak, koji je najjeftiniji obuhvata krem supu od irvasa, koju služe u posudi umotanoj u alu-foliju, losos, krompir, sos od paradaiza i desert mansikkamousse  (mus od jagoda…mmm)…ali 40 evra je ipak previše, no, i pored toga, uvek imaju posetioce, jer ako i zanemarimo paprenu cenu, ipak je užitak poseban. 

Ova bajkovita fantazija ima svoju adresu Kauppakatu 16, ali se prostire na 20 000 kvadratnih metara, pa sami procenite koliko je tu snega, truda i magije. Cena ulaznice  u Limilinnu, za odrasle iznosi 10 evra, za decu 5 evra,a za decu do 5 godina je besplatno.  Inače, sama Lumilinna ima mnogo sadržaja za decu, pa je odlična za porodične posete. Ovaj divni kompleks nalazi se pored  galerije dragog  kamenja, a ako dolazite iz inostranstva, udaljena je samo 5-6 kilometara od aerodroma.

Na krau krajeva, ukoliko imate neki od pametnih telefona sa QR čitačem, svuda po gradu imate dostupne i besplatne QR aplikacije, pa ih lepo skenirajte na svoj telefon i Kemi će vam biti dostupan, kao na dlanu. 

Eto,  to je bila priča o Kemiju, koji mi je drag jer je blizu mog Rovaniemija, a takođe, nije mala stvar  i to što su članovi jednog od mojih  Top 5 najomiljenijih bendova, iz ovog divnog laponskog gradića…naravno, reč je o grupi Sonata Arctica. Za kraj poslušajte pesmu Paid in full, sa albuma Unia ( Snovi ), koja je snimana upravo u njihovom rodnom gradu Kemiju, ma onom istom ledu kojim vas vodi Sampo, sa sve Aurorom Borealis u pozadini i uživajte u maestralnom vokalu magičnog Tonija, divnog umetnika i divne osobe, koga sam imala priliku i lično da upoznam.

 

http://www.youtube.com/watch?v=i7yyQe7Kp0c

Detalji iz Kemija

Read More