Škola - mesto za kreiranje identiteta

Septembar je na izmaku i nova školska godina je uveliko tu, a sa njom i nove priče na temu obrazovanja. U ovom tekstu ću se, kao i do sada, držati teme obrazovanja u Finskoj, ali, sa osvrtom na to, koji su to, po mom mišljenju, presudni faktori koji utiču na taj divan osećaj zadovoljstva i prijatnosti u finskoj školi, kako kod učenika, tako i kod nastavnika. Kako je moj rad vezan za osnovnu školu, i moja priča će se locirati tu.

Razmišljajući na temu zašto je proces školovanja u Finskoj tako lep, opušten a uspešan, tražila sam neku caku, neku osobenost ili kakvu tajnu uspeha, ali koliko god razmišljala na tu temu,  kako bih odgovorila na to pitanje kada me ljudi na Balkanu pitaju o tome, odgovor nije misteriozan kao tajna Svetog Grala, već tako jednostavan a veoma logičan. 

Pet glavnih faktora su:

1. Do četvrtog razreda, akcenat je na igri i fokusiranju na metakogniciju odnosno razvijanje metakogitivnih veština i učenja kako se uči. 

Finci smatraju da deca uče kroz igru, razvijanje mašte i samootkrivanje, pa zato nastavnici u Finskoj veoma podstiču igru, posebno u ovom uzrastu. Metakognicija se odnosi na to da dete treba da spozna svoje sposobnosti, interesovanja i motive za sticanje znanja, jer su oni, dokazano je, presudni za efikasnost procesa učenja kao i za strategiju učenja. Recimo, često se dešava da neka deca u kasnijem periodu namerno uče napamet, misleći da je učenje napamet prostim memorisanjem gradiva, dovoljno za dobru ocenu i da im je to sasvim dovoljno. Nevolja je u tome što to evidentno dovodi do toga da nerazumevanje gradiva nepovoljno utiče na sposobnost regulisanja kognitivnih procesa, a takvo učenje napamet, koje zahteva najniže kognitivne procese sputava razvijanje stvarnih intelektualnih veština. Iz tog razloga je razvijanje metakognitivnih procesa, odnosno učenje kako se uči, ili upravljanje učenjem, veoma bitno za razumevanje, pažnju, pamćenje i uspešno rešavanje problema. Deci je od najranijeg perioda školovanja potrebno ukazati na dobrobit učenja i obrazovanja, kako bismo im poboljšali motivaciju. Naravno, postoje razne veštine kako se to razvija u ovom uzrastu, a najvažnije su tri stavke: planiranje, praćenje i evaluacija. Recimo, ako dete radi neki zadatak iz matematike, postavićemo mu pitanje na koji način će rešiti zadatak. To je planiranje.  U toku praćenja, dete treba naučiti da samo sebe pita da li mu je jasan tok rešavanja zadatka, da li ide u pravom smeru, treba li nešto da menja? Evaluacijom treba da uvidi da li je ostvario cilj, da li će sledeći put to raditi na drugi ili lakši način..itd. Matematiku recimo dete neće bolje naučiti ako mu damo da za vikend uradi 50 matematičkih zadataka iz zbirke, već ako ga naučimo da posmatra, zapaža i dobro razmišlja. Takvo aktivno učestvovanje u rešavanju problema doprineće učeniku da uvede sistematičnost u radu, kontrolu svojih postignuća i želju za napredovanjem. Nastavnik u ovom periodu mora biti veoma obziran, oprezan i strpljiv, bez kritikovanja učenika ako pogreši, ako nešto ne zna, jer ga kritika veoma lako može odvesti u drugu krajnost, u nesigurnost, bezvoljnost i nemotivisanost. Iz tog razloga, u Finskoj se deca ne ocenjuju ni u ovom, ni u kasnijem uzrastu, jer je ocena ovde najmanje bitna, a najbitnije je da dete zavoli proces učenja i da ovlada znanjem o tome kako se pravilno uči. Obrazovanje je orijentisano na razumevanje i razvoj a ne na ocenu. Dete u Finskoj nije motivisano peticom, već zadovoljstvom da je nešto dobro uradilo i da je nešto novo naučilo. Ako vam ovo zvuči nelogično, daću vam jedan primer koji će vam možda slikovito objasniti ovaj proces prednosti zadovoljstva nad ocenom... Ako biste pomogli nekom u nevolji, veće zadovoljstvo ćete osetiti ako ste to uradili nekome, ali ne za novac, nego iz želje da se osećate lepo samim saznanjem da ste uradili nešto veliko i bitno nekome u nevolji. Samo to saznanje i zadovoljstvo je veća satisfakcija nego da ste nekom nešto učinili a on vam za to platio. Oni koji daju krv, ne rade to za novac. Zato, neke stvari su najbitnije za nas kako se osećamo dobro dok to radimo, ako u tome vidimo smislenost i ako za to imamo jaku motivaciju. Na žalost, tužno je koliko se danas dobar deo pametne, osobene i divne dece diskvalifikuje surovim školskim kriterijumima, koji ih stavljaju na nekakvu loše baždarenu vagu, stavljajući im do znanja da vrede onoliko kolike su im ocene u školi. To stvara atmosferu visokog stresa za dete, dok je u finskim školama izuzetno nizak nivo stresa.

2. Svi u državi imaju potpuno poverenje u nastavnike. Finska vlada veruje svojim opštinama, opštine  školskim direktorima, direktori nastavnicima, nastavnici svojim učenicima i učenici njima, a za uzvrat, roditelji izuzetno veruju nastavnicima. Imaju obostrano poverenje i odličnu saradnju. U Finskoj, biti prosvetni radnik je zanimanje sa najvišim ugledom u društvu. Veoma je teško upisati ove studije jer se svršeni srednjoškolci rangiraju prema 100 kriterijuma. Rade se čak i psihološki testovi pri upisu.. Jedva 10 posto prijavljenih uspe. Odabiraju se zaista samo najbolji, a država ih nagrađuje potpunim poverenjem i kompletnom autonomijom, od izbora udžbenika do stila rada. Veruje im jer su potpuno obučeni za to. 

Primera radi, koliko je visok standard za prijem budućeg nastavnog kadra na univerzitetsko školovanje, govori i fotografija ispod, a koju je objavio Univerzitet u Hesinkiju,(Departman za obrazovanje nastavnika). Od 1258 kandidata koji su konkurisali, prvi krug testova i intervjua prošlo ih  je 1045, drugi krug svega 362 kandidata, da bi ukupno bilo primljeno tek 123 brucoša, odnosno 9.8 % od ukupno prijavljenih.

 Iz tog razloga, bez obzira na to koju školu u Finskoj dete pohađa, ima jednake šanse za akademski uspeh. Ova doslednost je rezultat čvrstog nastavnog plana i dobrih nastavnika, koji veruju da je obrazovanje elementarno ljudsko pravo i da  to pravo treba da ima svaki učenik. Nikada ne treba zaboraviti koliko je nastavnički poziv kompleksan i odgovoran, jer nastavnik, osim što prenosi znanje, igra veoma važnu ulogu u formiranju i razvoju ličnosti učenika i jednim delom kreira i njegovu budućnost. Iz tog razloga, Finci smatraju da se za ovaj poziv moraju odabrati samo najbolji, jer i pored toga što nastavnik mora da ima visoko i kvalitetno  obrazovanje, posvećenost, ljubav prema svom pozivu i deci, spremnost za stalno usavršavanje, za ovaj poziv treba imati i talenta. Taj talenat ne prepoznaju na Balkanu, već se misli da je uspeh iz srednje škole i nekakav prijemni dovoljan da neko konkuriše za ovaj poziv, a da se pri tom ne ispitaju neke psihološke strane, taktičnost, blagost, sveobuhvatna podobnost ličnosti koja će jednom vaspitavati generacije i generacije. Istraživanja pokazuju da postignuće učenika zavisi od njegovih sposobnosti, ali i skoro isto toliko i od kvaliteta nastavnika.

Učitelj odnosno nastavnik tako, mora da ima najmanje master diplomu i 5 godina studija. U Finskoj su nastavnicima odrešene ruke oko izvođenja plana i programa, pa oni sami procenjuju koliko je časova potrebno za jednu oblast, koliko đaci napreduju u usvajanju novog gradiva itd, a u većini zemalja nastavnici strogo dobiju utvrđen plan, kada se obrađuje nova lekcija i ne obazire se da li su to deca savladala već se skače na sledeću lekciju po planu, ne obazirući se previše da li su to deca naučila. Kreativnost, stručnost i strpljenje krase finske nastavnike, a kada vidim neke nastavnike koji ne daju ni pet para na to da budu kreativni i maštoviti, pomislim kako je kreativniji MTS dok reklamira 1000 besplatnih minuta od nastavnika koji treba da nauče decu životnim vrednostima.  Ne treba zaboraviti da nema dobre  i loše dece, već samo različite, a sa različitom decom se treba baviti na različite načine. Zato finski nastavnici imaju individualni pristup svakom detetu, ali naravno, i mnogo manje učenika u odeljenju, kako bi to mogli i da postignu.

3. Slobodno vreme i odmor su od velike važnosti.  U Finskoj na svakih 45 minuta rada ide najmanje 15 minuta odmora, relaksakcije i rekreacije. Finci smatraju da je to od izuzetnog značaja za povećanje koncentracije i produktivnosti na časovima. Oni veruju da je kapacitet učenika za učenje i potpuno angažovanje najuspešnije nakon perioda relaksacije. Deca izlaze na odmor i ako je napolju sneg, hladno i vetrovito, jer se deca ne prezaštićuju, već se podstiču da se čeliče. Važan deo ovih čestih pauza je to da deca mogu da se igraju. Nastavnici ne uređuju njihovo slobodno vreme, već im je dozvoljeno da se zabavljaju na svoj način. Ne treba zaboraviti da škola nije bolnica za lečenje dece od igre, zdravlja i smeha, od aktivnosti ili radoznalosti, već mesto za rad i radost. Zato, u Finskoj, naglasak nije na tome da se u toku časa, učeniku mora nabaciti što više informacija, misleći da mu se tako puno znanja pruža. Najbitnije je kako se vreme koje nastavnik provodi s učenicima strukturira, koliko su metode rada učinkovite i kojim se prioritetima nastava usmerava.

4. Deca uče sadržaje koji su veoma bitni za razvoj nacionalnog identiteta, sadržaje koji su bitni da nauče kako funkcioniše društvo, svet prirode, da nauče toleranciju različitosti ali i veoma praktične i neohodne životne veštine i znanja. U okviru obaveznog predmeta Käsityö (Rukotvorine), koje uključuje i tehničke poslove, odnosno obradu drveta, metala, plastike, pa i elektro i tehničke radove, uče se onome što će im biti neophodno u kućnim poslovima, ali u okviru ovog predmeta uče i razne tehnike ručnih radova, šivenje, štrikanje, tkanje, vez, heklanje, štampu na tkanini, tehniku pustovanja...Takođe, obavezan predmet je i Kotitalous (Domaćinstvo). koji im razvija praktične radne veštine u svakodnevnim realnim životnim situacijama, pa tako deca u Finskoj još u osnovnoj školi nauče i da kuvaju. Tu je i predmet Yhteiskuntaoppi (Nauka o društvu) gde uče o svemu onome praktičnom što će im biti korisno u životu, pa tako uče o sudstvu, policiji, ekonomiji, budžetu, porodici, politici, Evropskoj uniji...itd.  Obavezan predmet je i Kuvataide ( Umetnost) gde uče  o umetnosti, estetici životnog okruženja, arhitekturi, dizajnu, fotografiji, medijima...itd.  Terveystieto (Zdravstveno) je predmet koji osnovcima otvara vidike o zdravstvenom i seksualnom životu, bolestima zavisnosti, raznim zaraznim bolestima, ishrani, zdravom načinu života... Ono što je zanimljivo je da se u finskim osnovnim školama od 7- 9 razreda uči i predmet Oppilaanohjaus (Stručne smernice), koje su veoma bitne jer učenicima a koje nude širok spaktar  usluga..od pomoći u teškoćama u učenju, do pomoći pri odabiru budućeg zanimanja, organizovanja poseta raznim kompanijama...

Etika i religija su izborni predmeti. Inače, etika ili religija se uče od prvog razreda osnovne škole. Svi znamo da je etika nauka o moralu koja  istražuje smisao i ciljeve moralnih normi. Etika i religija su kao kod nas veronauka i građansko. Religija odnosno Uskonto je na nastavnom programu od prvog do devetog razreda (finska osnovna škola ima devet razreda). Svaki učenik može da se izjasni za religijsko obrazovanje u skladu sa svojim željama, i to, ako je ta religija priznata u Finskoj i ako postoje bar tri učenika koja pripadaju nekoj specifičnoj veri. U Finskoj je 73,8% luterana, 1,1 pravoslavaca, 1,6 % neke druge vere i 23, 5 % ljudi koji ne pripadaju ni jednoj veri. Luteranska vera je nekada bila jedina vera koja se učila u školama, ali prilivom velikog broja migranata krajem 20. veka, stigle su i neke druge religije,koje su kasnije ušle u nastavni program. Time je zadovoljeno to da deca mogu u školama da dobiju religijsko obrazovanje u skladu sa verskim uverenjima njihovih porodica. Religija je obavezan predmet( alternativa je etika) i smatra se neophodnim jer podržava razvoj sopstvenog identiteta deteta koji uspostavlja osnovu za interkulturalni dijalog. Cilj verskog nastavnog plana i programa je upoznavanje dece sa svojom religijom i finskom tradicijom verovanja, upoznaje ih sa drugim religijama i pomaže im da shvate kulturni i ljudski značaj religije. Ključni deo verske nastave se bavi etičkim pitanjima na način koji odgovara deci. U prosečnom finskom razredu 94% izučava luteransku religiju, 3% etiku i 3% neku drugu religiju ( najviše pravoslavnu i katoličku), a u poslednje vreme, zbog novopristiglih migranata i islamsku. Etika, odnosno Elämänkatsomustieto je za onu decu koja ne idu na religiju.

Obrazovanje u Finskoj promoviše jednakost u društvu, pa su tako sve škole od sela do glavnog grada izuzetno opremljene, pa zato u Finskoj ne postoje tzv elitne škole, jer su sve škole ustvari elitne, a sva deca iz svih verskih, kulturnih, materijalnih i ostalih miljea imaju besplatno sve do kraja studija...od hrane, prevoza, ekskurzije, rekreativne nastave, udžbenika, pribora, besplatnih studentskih domova...sve, sve. 

5. Država Finska zna da je obrazovanje na prvom mestu i tako se i ponaša. Akcenat je u potpunosti na kvalitetnom obrazovanju, pa u tome postoji potpuna profesionalna, društvena i politička saglasnost. Veličina finskog obrazovnog sistema se ogleda u dostupnosti obrazovanja  svima, ali greše svi koji misle da je za to potreban ogroman novac. Bitan je samo stav države po tom pitanju i gledanje na duge staze. Kod nas na Balkanu slabo shvataju da je ulaganje u obrazovanje, ulaganje u zemlju, u prosperitet i budućnost, i da dostupnost obrazovanja zaista traži besplatan model školstva, jednako i kvalitetno obrazovanje za sve. Balkanske zemlje nisu toliko velike i jake da bi sebi mogle dozvoliti luksuz da zapostavljaju obrazovanje ili da ono ne bude dostupno svima, jer je ogromna i nenadoknadiva šteta kada se mnogim pametnim mladim ljudima uskraćuje šansa za školovanje i studiranje, samo iz razloga jer nemaju novca za to. Pa možda je upravo među njima mnogo nesuđenih talentovanih doktora nauka, fizičara, matematičara, lekara... Drugo, Finska zna da je u ovakvom svetu NEOPHODNO stalno usavršavanje, koje nikako ne sme da zameni stagnacija posle završetka klasičnog školovanja. Takav luksuz je danas nedopustiv. A kako biti u korak sa vremenom i stalno se usavršavati, kada to pada na teret svršenog studenta, radnika bez posla, tehnoloških viškova?  Finska je neumorna u investiranju u besplatno i permanentno usavršavanje svih građana. Zato u Finskoj, usled neusavršavanja strada samo lenja osoba, a na Balkanu onaj običan, mali čovek koji želi to, ali nema novca za permamentno učenje.

Eto, to su po mom mišljenju, pet ključnih faktora koja su presudna za tako lepo i kvalitetno obrazovanje u Finskoj. Ne znam i nisam sigurna koliko roditelji na Balkanu veruju nastavnicima, ali, na žalost svih,  neki roditelji često nemaju najbolju komunikaciju sa nastavnicima a to reflektuju i na decu, koja stvaraju otpor prema školi kao instituciji i nastavnicima kao vaspitačima i onima koji obrazuju buduće generacije. Odmor takođe nije toliko prisutan, već kao da vlada neko mišljenje da je posle časa dovoljno i pet minuta i to samo da bi dete spremilo knjige za sledeći čas, promenilo učionicu ili otišlo u wc, a šta je sa stvarnom potrebom  deteta, potrebom za kretanjem i relaksacijom,  koga je to pa briga? Treba li uopšte da napomenem koliko se nebitnih stvari uči kod nas, a koliko  se zapostavlja razvoj veština?Učenje kroz igru...hm, pa setite se svi vi koji ste završili školu, koliko ste zaista učili kroz igru? Iskreno, bojim se da će rečenica Duška Radovića "Deco, možete misliti kakav je život kada je od kolevke pa do groba najlepše đačko doba", uskoro da nam se zajedljivo osmehne.

 

Read More

Upoznajte finske pesmice za decu

O značaju muzike govorili su svi drevni filosofi. Antički mudraci su govorili da muzika ima izuzetan značaj za čovekov skladan  rast i duhovni razvoj i sigurno su bili u pravu.

Sama reč MUZIKA potiče od MUZA, devet boginja umetnosti koje su bile u pratnji boga Apolona, boga lepote, estetike i umetnosti. Zato je muzika nešto što nastaje po nadahnuću muza. Sam Platon u svom delu DRŽAVA govori da je muzika veoma bitna za stanje jedne države. Od stanja muzike u državi zavisi stanje u toj državi. Kakva je muzika, takvi su i njeni građani. Kako se u Srbiji živelo devedesetih, vidi se i po tadašnjem procvatu turbo folka. Platon zato kaže da muzika svojom melodioznošću, dušu čini melodioznom, a ritmikom čini dušu ritmičnom i dovodi je u sklad. U istom delu, Platon navodi da su gimnastika i muzika neophodni delovi vaspitanja  svakog deteta.

Oni koji misle da je veličanje muzike i njenog značaja predimenzionirano, samo neka razmisle o tome da se psihijatrijski bolesnici leče i muzikoterapijom, koja ima svoje blagodeti bez otrova i hemije,  da biljke brže rastu ukoliko im svira muzika, posebno fina i prefinjena muzika kao što je Mocartova...

link

Zato nemojte deci uskraćivati divnu muziku koja nadahnjuje, divne harmonije, vesele ritmove i lepo raspoloženje koje ga tada obuzima. 

U Mocartovoj operi Čarobna frula, frula je predmet koji ima magične moći pa se svi za nju bore, a u prenešenom značenju to je muzika koja nas prati kroz ceo život. Braća Grim su takođe znali kako muzika deluje magično na živa bića, što se i vidi u njihovoj priči Čarobni frulaš... Tolstoj je rekao da je muzika „stenografija emocija“... naime, eto u priči Čarobni frulaš, radnja se odvija u selu¸ u kome se pojavljuje najezda miševa. U selo dolazi frulaš i nudi stanovnicima sela da ih oslobodni ovih štetočina. Seljaci pristaju frulašu dati veliku sumu novaca ukoliko istrebi miševe iz grada. On svira na svojoj čarobnoj fruli, dok miševi opčinjeno prate zvuk čarobne frule, te ih tako izvodi iz sela...

...primera je mnogo...

Koliko je muzika divna to znamo svi. Muzika je, složićete se, ona najdivnija spona između materijalnog i duhovnog, jedina koja ima moć da smiri sve boli srca, umanji sve brige sveta i okrepi dušu. Uz nju smo odrastali, veselili se, tugovali...

Svi smo se još kao mali susreli sa uspavankama, cupkalicama,  tašunaljkama i raznim pesmicama za decu. To su bile veoma bitne stavke našeg odrastanja i odrastanja svakog deteta uopšte. Svako dete reaguje na muziku i pesmu, pa makar ona bila i na  jeziku koji nije maternji jezik deteta, jer je muzika  univerzalno sredstvo komunikacije ljudi iz različitih kultura, nešto kao zvučni esperanto.

Nema deteta koje ne uživa u muzici. Svakom, pa i najmanjem detetu muzika je vedra podloga za raznovrsne aktivnosti, jer uz nju koristi sopstveno telo za praćenje iste...cupka, skače, vrti glavom, tapše, a sva ta spontana igra tokom slušanja muzike, podstiče motorički razvoj, stvara pozitivan odnos prema muzici, razvija osećaj za ritam jer navodi na različite forme njenog ispoljavanja, podstiče kreativnost...

Verujem da se svakom od vas urezalo u pamćenje mnogo pesmica koje ste rado pevali kada ste bili mali. Svako vreme ima neke nove pesmice, a uvek su tu i one koje se prenose generacijama i koje su uvek lepe i aktuelne, 

Danas sam poželela da vam predstavim muziku mog detinjstva, pesmice koje su obeležile moje odrastanje, one koje su pratile moja izderana kolena, moje trenutke musavosti kada sam sa drugaricama pravila torte od blata, moje priredbe u školi...pesmice koje su mi mama i tata kupovali na kasetama i koju su mi puštali u kolima kada bismo išli na dug put ( jer je trebalo animirati nestaška kao što sam bila ja)...

Verovali ili ne, još se sećam nekih pesamica koje mi je pevala baka a koje su se toliko urezale u moje pamćenje, da i sada mogu da zamislim njenu ruku na mojoj, dok mi ona. onako u kecelji, u pauzi dok raste testo za moj omiljeni korvapuusti (pecivo s cimetom) peva neke divne pesmice....možda baš zato, dok ih sada slušam, osećam predivan miris cimeta...

evo jedne takve cimetno mirisne pesmice....

Reč je o pesmici Lennä, lennä, leppäkerttu (Let, let bubamaro), koja je jedna od mojih najomiljenijih. Ovu verziju izvodi beskrajno talentovana devojčica Eeva-Leena Pokela  (Eveliina), a prati je samo jedan instrument, kantele, koji je inače finski nacionalni instrument. O maloj Eveliini sam već pisala OVDE.

Eeva-Leena Pokela

Još jedna pesmica koja me podseća na moju baku je i Nuku, nuku, nurmilintu...ili samo Nuku, nuku  ( Spavaj, spavaj).



Evo još jedne slatke pesmice koja je bila veoma popularna u vreme kada sam ja bila mala. Reč je o pesmici Mustan kissan tango. Ova pesma je veoma popularna u Finskoj,  deca je mnogo vole a i zanimljiva je priča vezana za nju...Naime, mnogi koji su danas mame i tate sećaju se svetski popularnog italijanskog  muzičkog  festivala za decu “Zlatni cekin” koji su prenosile mnoge zemlje sveta...(Finska i Jugoslavija jesu ). Na tom festivalu je davne 1969. godine jedna slatka malena devojčica otpevala pesmu Volevo un gatto nero (Htela sam crnu mačku),  koja je postala veoma popularna u Finskoj, ali da bi je prilagodili finskoj deci, Sauvo Puhtila je napisao reči  na finskom i nastala je Mustan kissan tango (Crna mačka tango). Tu pesmu su otpevale i snimile šestogodišnjakinje sestre Jaana i Tiina iz Finske, koje su inače i učestvovale na “Zlatnom cekinu” 1971. god.   

Sledi još nekoliko, meni dragih pesmica za decu, a za kraj ovog teksta sledi i par zanimljivosti.

Katinka ( Katinka), Pieni tytön tylleröinen ( Mala buckasta devojcica), Täti Monika (Tetka Monika), Ihahaa ( Điha điha), Minä soitan harmonikkaa ( Sviram harmoniku), Hämä-Hämähäkki ( Pau pau pauk), Ihme ja kumma (  Čudo nad čudima), Popsi popsi porkkanaa (Popsi popsi šargarepa)

A sada slede i najavljene zanimljivosti...
Poslušajmo finske i srpske verzije  istih pesmica za decu.

Kad si srećan - Jos sull lysti on niin kätes yhteen lyö Deda Paja ima farmu - Piippolan vaarilla oli talo Zvončići, zvončići - Kulkuset Blistaj, blistaj, zvezdo mala - Tuiki tuiki tähtönen

Read More

Deca su najveće bogatstvo

Pitam se, da li ovu rečenicu treba da posmatram kao metaforu u kojoj se dete, bilo u porodici ili u društvu tretira kao najveće dobro ili kao aluziju na zaista visoke troškove odgajanja deteta?

O opadanju fetiliteta (prosečan broj dece koju u reproduktivnom dobu rodi jedna žena) i nataliteta (ukupan broj rođenih za određeno područje u određenom vremenskom intervalu), ne bih ovde mnogo pisala, jer to zavisi u velikom procentu od mnogih činilaca...populacione politike države, nezaposlenosti, polno - starosne strukture, verskih i socijalnih ubeđenja (posebno u oblasti  kontracepcije i abortusa), slobodne volje  o planiranju potomstva i mnogih, mnogih drugih. Uvek će biti žena, koje će samostalno, ili u dogovoru s partnerom, odlučiti  da li žele pre začetka deteta da stvore idealne uslove za njegov dolazak... dobiju posao, kupe stan, ostvare se u karijeri...ili onih koje će stvoriti makar minimum uslova s obrazloženjem: „Ako ima za mene, ima i za dete”, onih koje ništa ne planiraju, već to rade onako stihijski...ili onih koje ni ne žele decu ni odgovornost.  Smatram da je svakako najbolje da tu odluku donesu partneri, zajednički. Potpuno se slažem da je to sasvim privatna stvar i da svako ima pravo da o tome odlučuje po svojoj volji.

Iako u savremenim društvima preovlađuje ideološka orijentacija usmerenosti ka deci, i iako svi povezuju ekonomsko bogatstvo građana sa većim natalitetom, istovremeno se dešavaju i paradoksalne situacije...naime, sve češće dolazi do stalnog i sve većeg opadanja nataliteta i fertiliteta  i u razvijenim zemljama, štaviše, stope nataliteta i fertiliteta imaju tendenciju da budu više u ekonomski  slabije razvijenim zemljama. 

Ono što je takođe primetno je i to da žene danas generalno sve kasnije rađaju, ali i to je situacija koja je sasvim u skladu sa vremenom u kome živimo. Naime, odlaganje materinstva posledica  je dužeg školovanja i potrage za stalnim poslom. Zamislite mladu osobu koja studira do 26. - 27. godine, koja posle toga još godinama čeka stalno ili bilo kakvo zaposlenje, živi na teret roditelja, nema rešeno stambeno pitanje, pa samim tim nema ni stimulativnu sredinu da stvara porodicu...u tom slučaju je sasavim za očekivati da se nekom „ne mili“ da dobije potomstvo. Ali, kao i uvek, ima tu i primera kada osoba jednostavno smatra da nije dovoljno zrela i spremna  za tako ozbiljnu odgovornost, što je opet u redu, mada ima i osoba koje su malo sebičnije i ne žele odgovornost....da li je to u redu, ne znam, ali svakako znam da je i to odluka na koju svako ima pravo.

Ako saberemo dva i dva, na kraju ćemo opet doći do toga da je prvenstveni uzrok smanjivanja stopa nataliteta i fertiliteta koje čak idu ispod nivoa potrebnog za obnav­ljanje stanovništva u pojedinim zemljama, re­zultat ogrom­no uvećanih troškova u podizanje dece, tj. ulaganja koja su neophodna da bi se dete izvelo na put samostalnosti. 

Ovo je bio (poduži) uvod u ono o čemu želim danas da pišem.

Naime, kada neko odluči da ima dete, on samim tim stvara dve odgovornosti prema detetu, svoju ali i odgovornost društva i države. Svaki roditelj, ili bar ogromna većina, želi najbolje svom detetu i maksimalno se trudi da ga usmeri na pravi put i napravi od njega čoveka u pravom smislu te reči, ali bez permanentne  pomoći države i uređenog sistema  iste, sve je mnogo teže, a nekad i nemoguće. Kada država ne pokazuje dovoljno sluha za pomoć i podršku deci, to može mnogo otežati roditelju , ali može i upropastiti razvoj deteta. Mislite da preterujem? Verujte mi da ne.

Finska je zemlja u kojoj se svaki njen građanin oseća zaštićeno i sigurno, jer zna da je država uvek tu da mu pomogne i da šansu. Ovde bih se posebno osvrnula na brigu države o deci, sa posebnim osvrtom na doprinos osećaja posebnosti detinjstva (koje traje po definiciji od 18 meseci do 14 godina), u ljudskom životu i društvu. Finska nije zemlja koja ne nalazi za potrebno niti racionalno da troši mnogo energije, vremena, osećanja ali i svih drugih resursa u decu, naprotiv. To je ono što je razlikuje od moje druge države, Srbije. Ne dopada mi se to što se u Srbiji detinjstvo marginalizuje i posmatra samo kao neka prirodna stvar i kao privremeno i prolazno stanje u ljudskom životu, bez shvatanja suštine da baš detinjstvo, kada je srećno, stvara pravog i kvalitetnog čoveka.  Treba shvatiti da pro­ces odrastanja deteta nije isključivo samo puki proizvod bioloških i fizioloških procesa, koji se zasniva na automatizmu, već da veoma zavisi i od specifičnih društveno - kulturnih uslova, a u tom smislu, ubeđena sam da upravo  detinjstvo određuje detetov identitet.

Šta Finska daje deci? Deca imaju vrtić u kome nema onih „ispod i iznad crte“, fleksibilno radno vreme vrtića koje je usklađeno sa radnim vremenom roditelja. Deca imaju do kraja školovanja sve besplatno, udžbenike, sveske, pribor. Finska daje deci školu sa besplatnom zdravom hranom, putovanja sa školom, ekskurzije, besplatan boravak.... Sve to mnogo olakšava porodični budžet, pa se ima novca i za porodična putovanja, pravilnu i uravnoteženu ishranu i kod kuće, kulturne i sportske aktivnosti...Ako je dete bolesno, roditelj ( majka ili otac) obavezno ostaje sa njim, bez straha da ih privatnik poslodavac neće pustiti ili otpustiti. U Finskoj se ne može dogoditi da roditelj ne plati ili odbije da plati alimentaciju...naime, ukoliko jedan od roditelja ne plaća alimentaciju onom drugom koji se brine o detetu. bilo da izbegava ili da je nesolventan, tada je opština dužna da isplaćuje alimentaciju. s tim da ima pravo da je refundira od roditelja dužnika. Takođe, Srbija nema razrađen sistem pomoći samohranim roditeljima, dok u Finskoj samohrani roditelji osim dečjeg dodatka dobijaju i novčanu pomoć. Ne bih ni da komentarišem zašto u Srbiji samohrano roditeljstvo ne postoji ni kao pravna kategorija i zašto ne postoje kriterijumi na osnovu kojih bi  neko lice moglo dobiti ovaj status, a zbog čega se ovi roditelji susreću sa brojnim problemima u životu kao što su diskriminacija pri zapošljavanju, nezaposlenost, izostanak plaćanja izdržavanja za dete od strane  drugog roditelja, nedostatak novca, odsustvo svakog vida podrške od strane države, stambeni problemi...

Evo  jednog video spota gde se prikazuje  vreme užine u finskoj školi. Deca ne jedu masne bureke ni kalorične pice, već uvek neki integralni hleb sa nekim namazom, kuvano varivo sa nekim belančevinama ( ribljim ćuftaama, pečurkama), mnogo  svežeg povrća...voće.  Atmosfera u trpezariji je fina, vedra, na svakom stolu je svuda cveće ( preko cele godine). Posle zaavršenog obroka deca sama razvrstavaju sve sa tacne, nakon čega svako dete obavezno uzima jednu ksilitol pastilu sa automata, zbog održavanja  normalne ph vrednosti u ustima da se zubi ne bi kvarili. Sve  se ovo radi i u zabitoj školi na selu i u glavnom gradu, jer je svako dete, samo dete.. Deca se tako u ovih 30 minuta obroka uče zdravim navikama, čistoći, estetici, manirima, spremanju za sobom. Neću ni da zamisljam da li sve ovo imaju deca u Srbiji, jer će me odmah obuzeti neka tuga...a tek šta jedu deca u školama u zabitim selima...da li to interesuje nekoga u ovoj zemlji?!


Kouluruokailu from Tarja M. on Vimeo.

Jedan obrok u finskoj skoli

Šta Srbija daje deci? Decu „ispod crte“ ili decu koja nisu upisana u vrtić, jer nema mesta, pošto često za jedno mesto konkuriše petoro dece.  Daje i to da će u Srbiji od školske 2015/16. godine pravo na besplatne udžbenike imati samo deca iz socijalno ugroženih kategorija.  U zemlji gde je obrazovanje „besplatno“, cene osnovnih udžbenika za niže razrede, koji su po pravilu od više izdavača, kreću se od 5.000 do 8.000 dinara, dok je od petog do osmog razreda iznos duplo veći - od 10.000 do 15.000 dinara. Naravno, tome treba dodati atlase, priručnike, sveske, radne listove, pribor, torbe. Zamislite sve to za dvoje, troje dece... užinu u školama koja je prepuna kifli, masnih bureka, peciva, pica...koje  takođe dosta košta, a najviše zdravlje dece, jer se tu država nikako nije izborila sa tim da ponudi deci u školama zdrave obroke. Rekreativna nastava košta oko 18 hiljada, plus džeparac...Veoma „lepa cifra“ dostojna besplatnog obrazovanja. Da bi  roditelj sve to postigao, potrebno je prvenstveno da ima posao, a često ga nema ili radi po dva - tri posla da bi sve to postigao i priuštio detetu. Zatim zamislite sve te dodatke koje kasne i koji su smešno mali, alimentacije koje se često ne plaćaju, a država pritom ne staje u zaštitu roditelja  koji živi sa detetom. Zamislite sve te majke dece mlađeg uzrasta koje poslodavcima nisu omiljena kategorija, jer ih smatraju osobama sa „posebnim potrebama”, koje će zbog deteta stalno ići na bolovanje. Kada sve to roditelji nose na svojim nejakim plećima, kada im toliko novca treba samo za neko osnovno pravo deteta, školovanje...pita li se zemlja Srbija kako da roditelji pored toga nađu sredstava da deci priušte bar kod kuće zdravu hranu, neke kulturne aktivnosti, odlazak na promenu vazduha, odmor sa porodicom... ne naravno, jer je to izgleda  luksuz. 

Takođe, kako država Srbija ne „dobaci" do toga da su  roditelji jadni  i frustrirani bez sredstava za normalan život, da se sami bore za egzistenciju, da nemaju adekvalnu pomoć i podršku države,  da stalno  grcaju u dugovima  rastrzani između skromnih želja i nemanja mogućnosti. Finska porodična  politika  je u tom smislu mnogo osetljivija i efikasnija, jer koliko brine o dobrobiti deteta, toliko brine i o uspostavljanju ravnoteže između porodičnog i profesionalnog života njihovih roditelja, znajući da razvoj u jednoj oblasti zavisi od razvoja u drugoj, jer postoje dokazi koji ukazuju na to da usklađenost između porodičnog i profesionalnog života doprinosi blagostanju deteta, kao što se i zadovoljstvo životom kod roditelja povećava ako oni mogu da postignu adekvatan balans između ove dve sfere života. Takođe, u Finskoj je drugačije i roditeljsko odsustvo, odnosno zakonska mera zaštićenog odsustva sa posla sa ciljem da omogući roditeljima da se brinu o detetu u prvim godinama nakon rođenja. To je individualno pravo koje imaju i majka i otac deteta, a na njima je da odluče ko će to pravo iskoristiti. Dužina zakonskog roditeljskog odsustva varira od zemlje do zemlje, u Britaniji i Belgiji je tri meseca a u Finskoj tri godine. 

Zato za kraj ovog teksta želim da naglasim sledeće: neopodno je da  pored roditeljia i država bude odgovorna prema deci i njihovim potrebama, i da pruži maksimalnu podršku roditeljima. Na žalost, država koja ne ulaže u decu i ne brine o porodici, nema šanse za prosperitet i srećnu budućnost.

Read More

Radikalna reforma školstva u Finskoj

I dok danas mnoge zemlje sveta prelaze na finski model obrazovanja,  Finska opet ide ispred svih, jer smatra da je i ovaj njihov, po mišljenju mnogih, izuzetno dobar obrazovni sistem već “pregazilo vreme”, pa u susret  usaglašavanja sa realnim potrebama pojedinca i društva, već radi na novoj  radikalnoj reformi obrazovanja, koja će uskoro početi da se primenjuje širom Finske. Svi se slažu u jednom, a to je da će ova reforma biti jedna od najradikalnijih reformi u jednoj zemlji, pokrenuta od strane države.

Najglavnija reforma u paketu reformi, bi se odnosila na ukidanje nastave po predmetima u višim razredima i uvođenja  nastave po temama. Zbog svega toga, sve oči sveta su uprte u Finsku,  na koji  će se način upustiti u najradikalniju reformu u oblasti obrazovanja i zašto su se odlučili na taj korak.

Finci kao glavni razlog navode podatak da je ovom savremenom vremenu potrebna drugačija vrsta edukacije, koja bi u potpunosti pripremila mlade ljude za život i kako bi se izvršile reforme neophodne potrebama modernog i savremnog društva. Ove reforme su već odobrene, a krenuće u realnu primenu čim se završi obuka nastavnika, koji u Finskoj, a i u svetu, već imaju reputaciju sposobnih da sve reforme sprovedu u delo, jer se za ovaj poziv biraju samo najbolji i najsposobniji i jer se zna da svaku reformu obrazovanja u Finskoj nosi nastavni kadar i da nije dirigovan “odozgo”.

Šta zapravo znači ukidanje nastave po predmetima i uvođenje  nastave po temama?

Kako učenici budu odmicali u više razrede, teme će biti sve više interdisciplinarne, odnosno, biće više interakcija u učenju. Recimo, u temi gde  bi se pričalo o EU,  razgovaralo bi se i diskutovalo i o mnogim oblastima, koje bi obuhvatale i ekonomiju, istoriju (zemalja članica), jezike, geografiju, aktuelnu politiku...Tako bi se učenici zaista pripremali za život, eventualne probleme i aktuelnosti društva, razvijali bi svest o svetu u kome žive, razmišljali i kritički diskutovali o svim pitanjima, vezanim za temu o kojoj se govori.  Teme će biti temeljno odabrane, kako bi se diskutovalo i naučilo  sve bitno i neophodno a u vezi sa pripremom učenika na savremeni život, nastavak obrazovanja i svet rada. Ove reforme bi se do kraja 2019. godine već primenjivale u svim školama širom Finske. 

Svi su se složili da će ovakav način edukacije doneti mnogo koristi budućim generacijama. Ovakve velike i fundamentalne stvari za jednu državu, nikada nisu u Finskoj donosile raskol suprotstavljenih strana, jer u ovoj zemlji svi znaju da je obrazovanje od nacionalne i lične važnosti i da je ono iznad svakog političkog i partikularnog interesa. Dok Finci idu u korak s vremenom, mi još nismo odmakli ni od bubanja nepotrebnih stvari.

Danas u svetu dostupnosti svega, a informacija najviše, izlišno je komentarisati koliko je bubanje nepotrebnih informacija u školama, a na račun kritičkog i logičkog razmišljanja, razvoja veština i kreativnosti, totalno prevaziđena forma koja unazađuje decu. Zaista, koga briga koliko ima obradivih površina u Avganistanu ili koja je grana privrede najzastupljenija u  Rumuniji. 

Kako sam prosvetni radnik, znam koliko su te mlade glave, eto...i u Srbiji, “bombardovane” raznim izrazima, definicijama, frazama, nepotrebnim statističkim podacima, pa ni malo ne čudi što su oni sve više ubeđeni da nakon završetka školovanja neće imati neka funkcionalna znanja. Apsolutno su u pravu! 

Na žalost, sve više vlada mišljenje, da su današnje mlade generacije neobuzdane, nestalne, nezrele, da imaju kratkotrajnu pažnju koliko i dvogodišnje dete...i potpuno sam svesna da ih mnogi stariji i odrasliji, nepravedno  etiketiraju na taj način, misleći da sve znaju bolje od njih, pa i ono šta im je potrebno, šta im je korisno, šta je za njih dobro u životu, praveći od njih plastelinske mase koje ne umeju da razmišljaju. 

Ako ih već tako tretiraju, zašto se onda čude kada zaista deluju nezrelo i nezainteresovano ? Zaista je krajnje vreme da im se da pravo da oni kažu šta misle i šta im smeta u današnjem modelu obrazovanja, a ono što im najviše smeta je definitivno to što ne vide smislenost u onome što im je nametnuto da uče.

Radeći sa njima, shvatila sam da su oni malo više u pravu od onoga koliko mi mislimo da jesu. Kako je moguće da očekujemo njihovu pažnju na času, taman i ako smo dobar edukator, ako ih učimo nekim stvarima kao što su one “obli ili valjkasti crvi predstavljaju bilateralno simetrične, pseudocelomatne, nesegmentisane organizme...”

Opšte je poznato da ljudi imaju sposobnost da pamte ono o čemu razmišljaju, što naravno implicira da se nastava treba usmeriti na razvoj kritičkog i logičkog razmišljanja, ali svi smo svesni da današnji model savremene nastave, to skoro i ne dopušta jer su tu svuda oko nas samo neke činjenice, definicije i nepotrebne informacije. Tu nije krivica u nastavnicima - edukatorima,  (ne podnosim reč “predavači”), već u nekoj trci sa planom, programom i normom koju su im nametnuli  oni “odozgo”.

Skoro svaki udžbenik je prenatrpan detaljima, nerazumljivim rečenicama i hrpom nepotrebnih informacija. Udžbenik istorije sa svim onolikim datumima, godinama, imenima...nešto je što ne izaziva zainteresovanost  izučavanja istorije sopstvenog naroda, jer tu nema ni  najmanje logične niti koja se provlači kroz vreme, kako bi se razvijala sposobnost shvatanja uzročno-posledičnih odnosa u društvu, već se sve svelo na brojke, datume, godine...koje se možda i mogu nabubati, ali koje neće biti od naročite koristi, jer će biti zaboravljene veoma brzo. Udžbenik biologije je prepun latinskih izreka i neshvatljivih rečenica...primera je previše, a opšti je zaključak da se u našim udžbenicima uvek ono bitno izgubi u masi nevažnih detalja koje nam skoro nikada neće biti potrebne u životu. Zato, pojam OBRAZOVNJE, u budućnosti nikada više ne bi smeo da se koristi bez njegovog punog značenja, a to je OBRAZOVANJE I NJEGOVA PRIMENA.

Ono što je danas nastavnicima otežavajuća okolnost je i ta, što i pored tako monotonih nastavnih sadržaja, moraju naći metode da privuku pažnju učenika, koji su opasno svesni činjenice da su izloženi zatrpavanju sadržajima koja nemaju smislenost, i za koje ne vide poentu da se uče. Za to je potrebna veština, ljubav, znanje, volja, mada nekad ni to nije dovoljno.

U Finskoj nema te preobimnosti, njihovi udžbenici za 6. razred ne izgledaju kao udžbenici za gimnazijalce, sve je pojednostavljeno i profiltrirano,  svedeno samo na usvajanje funkcionalnih znanja, a opet, odlični su na međunarodnim takmičenjima i veoma dobri studenti i kada studiraju u inostranstvu.  

Ono što mi smeta i o čemu dosta razmišljam je i to da se danas mladi mnogo forsiraju da rade više stvari istovremeno, a sve kako bi stigli da usklade mnogobrojne obaveze i zahteve koje se pred njih stavljaju.  Često pod pritiskom onoga ”sutra pita istoriju, imam kontrolni iz fizike a imam i domaći iz hemije i latinskog ”, imaju veoma stresne dane, o kojima niko ne vodi računa. Svako brani svoj predmet i retko ko želi da pravi ustupke, kako bi učenicima nivo stresnih situacija bio ravnomernije raspoređen. Kako bi se pak rasteretili tog stresa, učenici onda kombinuju malo rada, malo izradu domaćeg, malo sms poruka, malo bace pogled na Fejsbuk, pa opet malo rade, pa onda tvituju...i tako naterani da rade više stvari istovremeno, bivaju uvučeni u takozvani multitasking, koji, dokazano, usporava rad mozga...i ne samo to. Naime, ljudski mozak je “projektovan” za trenutno koncentrisanje na jedan zadatak, pa oni koji rade više stvari istovremeno, rade 30 % duže i dvostruko više greše, a to onda izaziva dodatnu nervozu, zaboravnost, pogubljenost i stres. Mislim da je najveći neuro mit onaj, gde su nas učili da je bavljenje sa mnogo stvari istovremeno dobro za razvijanje IQ.

Razvijanje informacionih tehnologija donelo je mnogo dobra čovečanstvu, ali i mnogo negativnih stvari. Naravno, tu je uvek najbolje iskoristiti samo ono dobro, pa i kada je u pitanju njihova primena u obrazovnom sistemu. S tim u vezi, u Srbiji bi bilo dobro da se poradi na temu instrukcionog dizajna, kako bi se na najbolji način upotrebile informacione tehnologije u obrazovanju, ali ne na način kako do cilja doći brže i lakše, već smislenije. Od svega toga, jedino sam videla da je pokrenuto pitanje: Kako koristiti Fejsbuk u nastavi? Moj odgovor je: “Ne, hvala.”  

Zaista bih volela da vidim neke smislenije korake za pomoć mladim naraštajima i više ozbiljnijih i promišljenih poteza, jer to i oni, i društvo u celini zaslužuju, pa bih u tom smislu volela da se i u Srbiji dese neke konceptualne promene korikuluma a ne samo kozmetičke, kao i uvek do sada.

Read More