Kummakivi,
kako mu sam naziv na finskom kaže, je čudesna stena. (fin. kummakivi
- čudna
stena, čudan kamen). Legenda ima jednu priču, a geolozi drugu, onako naučno
potkovanu, ali, koja god priča da vam je bliža ili lepša,
svi se slažu
u jednom, da prelepo i neobično izgleda.
Svako
ko u ovoj gustoj šumi naiđe na čudesnu stenu Kummakivi,
veoma ga zbuni i iznenadi pogled na nesvakidašnji prizor koji ide dalje od
ljudskog razumevanja.
Ovaj
gornji ogroman kamen, sa tako malo površine
se oslanja na donji, zaobljen kamen, da jednostavno izgleda kao odlično
džinovsko
balansiranje na jednom prstu. Još je čudnovatije to što
su mnogi pokušavali
da ga pomere, ali uzalud. On je ovde postavljen silom glečera tokom
ledenog doba, prilikom povlačenja tih masovnih grdosija.
Mesto gde
se nalazi ova čudnovata balansirajuća stena je
zapadni deo mesta Ruokolahti u jugoistočnoj Finskoj, blizu mesta Lappeenranta,
o kome sam pisala pre par nedelja na ovom blogu. Od 1962. Godine je pod
zaštitom države. Ova kamena stena, na izgled stoji na glatkom I oblom ogromnom
kamenu I reklo bi se da samo što ne padne, ali ova gornja balansirajuća stena,
verujte mi, nema nameru da padne, a tu
je već hiljadama godina…oko 11-12 hiljada godina. Široka je 7 metara a visoka
5. Procenjuje se da je teška 500 tona.
Do ove stene, koju svakako treba videti,
dolazi se na sledeći način.
Iz Ruokolahtija se putem broj 62, Puumalantie
(Put za Puomalu), ide ka mestu Puumala, gde se sa desne strane, posle dosta
kilometara odvajate na put Hauklapintie. Tu vozite još
10 km i sa leve strane skrećete na put Kummakiventie (Put za
Kummakivi). Putem Kummakiventie vozite još pola km, dok sa desne strane
ne dođete
do zemljane staze. Nakon 200 m ovakvog puta, imate prostor da parkirate auto,
jer odatle automobilom više ne može.
Odatle sledi uska zemljana staza
kroz šumu
koja je često
blatnjava, pa se naoružajte dobrom obućom a svaki slučaj,
i sprejom
protiv komaraca, Staza je duga oko 700 m i nije za roditelje sa decom u
kolicima, kao ni za osobe sa posebnim potrebama koja su u kolicima, jer
je staza veoma neravna, Komarci ovde često umeju da zagorčavaju
život
ljudima, tokom letnjeg perioda, zbog šume, vode, vlage…dok se tokom zime i
ne može
ići
ka Kummakiviju. Ovde je aktuelno od maja do oktobra. Duž ove uske staze do stene, imate oznake i putokaze za Kummakivi, onako na
drvenim letvicama, urezano, i ne baš
jasno vidljivo, ali, na dobrom ste putu, čim vidite putokaze, nema greške…I
tako, nakon pola km pešačenja, videćete ono što ste tražili, i zaista vam neće biti žao pređenog puta.
U blizini na brdu
nalazi se kuća u kojoj možete da se sklonite od lošeg vremena, pa čak i da
ostanete preko noći.
Ono
što stvarno čini ceo susret sa konstrukcijom tako nadrealnim je osećaj da
balansirani kamen Kummakivi može da
padne i pukne na komade upravo tamo i tada pred vašim očima. Ali ne
uznemiravajte se, pošto ni pravila gravitacije, ni 11 hiljada godina to nisu
uspeli da urade.
Bilo
da je to žeđ za avanturom ili težnja da u vaš svakodnevni život unesete neku
čarobnu i bajkovsku priču, trebalo bi da dođete u Finsku i uživate u misteriji
trenutka i vidite ovo bezvremeno čudo, savršen paragon prirodne ravnoteže u
srcu šume negde tamo na severu..
Kummakivi
je od centra Ruokolahtija udaljen 27 km. Njegove tačne koordinate su 61°29′36″N, 28°25′46″E
Ruokolahti
treba posetiti ne samo zbog ove stene, pored koje turisti naprosto obožavaju da
se fotografišu, već i zbog izuzetno lepe prirode koju karakteriše ovo mesto i
njegova okolina. Tu mislim na prelepu Imatru, jezero Saimaa, morenski greben Salpausselkä,
koji se proteže od grada Hanko stotinama kilometara prema istoku do ruske
granice, pa tako prolazi i kroz Ruokolahti, a koji se formirao pre 11 hiljada
godina, kao rezultat topljenja i klizanja kontinentalnog glečera koji je trajao
250 godina, zatim, tu je i najviša tačka Haukkavuori i mnogo, mnogo
toga.
 |
| Najviša tačka Haukkavuori |
Ono što
je još
zanimljivo je i to da je u ovom mestu živeo i Simo Häyhä, finski vojnik heroj,
snajperista poznat i kao “bela smrt” (valkoinen kuolema). On je u
Zimskom ratu, dokazano, koristeći
standardan nišan na pušci M-28/30 za sto dana ubio oko pet stotina vojnika
crvene armije, znači oko pet vojnika dnevno i to u doba godine u Finskoj, sa
najmanje svetlih sati. Takođe se smatra najuspešnijim snajperistom Drugog
svetskog rata. Nije koristio teleskopski nišan, jer bi se on maglio na niskim
temperaturama oko – 30, kakve su bile tokom Zimskog rata. Poznat je i po tome što
je najbrže u istoriji finske vojske napredovao od čina vodnika do čina poručnika.
Tokom Rata, Rusi su nekoliko puta pokušavali da ga ubiju i zamalo to nisu učinili
6.marta 1940. godine kada mu je bukvalno razneta vilica. Kada su ga Rusi videli
nepomičnog sa pola odvaljenog lica, mislili su da je mrtav i ostavili ga na
mestu gde je ranjen. Finski vojnici su ga pronašli tek 13. marta na dan
proglašenja mira.Nakon Zimskog rata, dugo mu je bilo vremenski potrebno da se oporavi, a kada
se oporavio, posvetio se svojim najvećim strastima, uzgoju pasa i lovu. Često je
lovio i sa predsednikom Finske Kekkonenom. Kada su ga pitali da li mu je žao tolikih ljudi koje je
ubio, odgovorio je:”Samo sam radio ono što su mi rekli, najbolje što sam znao”.
Umro je u 96. Godini, i sahranjen u Ruokolahtiju.
 |
| Simo Häyhä |
Kao što ste to sada ovde i pročitali, i u Finskoj mnoga mala
mesta imaju sijaset svojih čuda i svojih istorijskih podataka na
koje su ponosni. Pa ako vas put navede…
Foto
Alexey Sergeev, Alexandra.Smolich
Posts
