Čudesna stena Kummakivi, Ruokolahti

Kummakivi, kako mu sam naziv na finskom kaže, je čudesna stena. (fin. kummakivi - čudna stena, čudan kamen). Legenda ima jednu priču, a geolozi drugu, onako naučno potkovanu, ali, koja god priča da vam je bliža ili lepša, svi se slažu u jednom, da prelepo i neobično izgleda.

Svako ko u ovoj  gustoj šumi naiđe na čudesnu stenu Kummakivi, veoma ga zbuni i iznenadi pogled na nesvakidašnji prizor koji ide dalje od ljudskog razumevanja.

Ovaj  gornji ogroman kamen, sa tako malo površine se oslanja na donji, zaobljen kamen, da jednostavno izgleda kao odlično džinovsko balansiranje na jednom prstu. Još je čudnovatije to što su mnogi pokušavali da ga pomere, ali uzalud. On  je ovde postavljen silom glečera tokom ledenog doba, prilikom povlačenja tih masovnih grdosija.

Mesto gde se nalazi ova čudnovata balansirajuća stena je  zapadni deo mesta Ruokolahti u jugoistočnoj Finskoj, blizu mesta Lappeenranta, o kome sam pisala pre par nedelja na ovom blogu. Od 1962. Godine je pod zaštitom države. Ova kamena stena, na izgled stoji na glatkom I oblom ogromnom kamenu I reklo bi se da samo što ne padne, ali ova gornja balansirajuća stena, verujte mi,  nema nameru da padne, a tu je već hiljadama godina…oko 11-12 hiljada godina. Široka je 7 metara a visoka 5. Procenjuje se da je teška 500 tona.

Do ove stene, koju svakako treba videti, dolazi se na sledeći način.

Iz Ruokolahtija se putem broj 62, Puumalantie (Put za Puomalu), ide ka mestu Puumala, gde se sa desne strane, posle dosta kilometara  odvajate  na put  Hauklapintie. Tu vozite još 10 km i sa leve strane skrećete na put Kummakiventie (Put za Kummakivi). Putem Kummakiventie vozite još pola km, dok sa desne strane ne dođete do zemljane staze. Nakon 200 m ovakvog puta, imate prostor da parkirate auto, jer odatle automobilom više ne može.

 Odatle sledi uska zemljana staza kroz šumu koja je često blatnjava, pa se naoružajte dobrom obućom a svaki slučaj, i sprejom protiv komaraca, Staza je duga oko 700 m i nije za roditelje sa decom u kolicima, kao ni za osobe sa posebnim potrebama koja su u kolicima, jer je staza veoma neravna, Komarci ovde često umeju da zagorčavaju život ljudima, tokom letnjeg perioda, zbog šume, vode, vlage…dok se tokom zime i ne može ići ka Kummakiviju. Ovde je aktuelno od maja do oktobra. Duž ove uske staze do stene, imate  oznake i putokaze za Kummakivi, onako na drvenim letvicama, urezano, i ne baš  jasno vidljivo, ali, na dobrom ste putu, čim vidite putokaze, nema greške…I tako, nakon pola km pešačenja, videćete ono što ste tražili, i zaista vam neće biti žao pređenog puta. 

U blizini na brdu nalazi se kuća u kojoj možete da se sklonite od lošeg vremena, pa čak i da ostanete preko noći.

Ono što stvarno čini ceo susret sa konstrukcijom tako nadrealnim je osećaj da balansirani kamen Kummakivi može  da padne i pukne na komade upravo tamo i tada pred vašim očima. Ali ne uznemiravajte se, pošto ni pravila gravitacije, ni 11 hiljada godina to nisu uspeli da urade.

Bilo da je to žeđ za avanturom ili težnja da u vaš svakodnevni život unesete neku čarobnu i bajkovsku priču, trebalo bi da dođete u Finsku i uživate u misteriji trenutka i vidite ovo bezvremeno čudo, savršen paragon prirodne ravnoteže u srcu  šume negde tamo  na severu..

 

Kummakivi je od centra Ruokolahtija udaljen 27 km. Njegove tačne koordinate su 61°29′36″N, 28°25′46″E

Ruokolahti treba posetiti ne samo zbog ove stene, pored koje turisti naprosto obožavaju da se fotografišu, već i zbog izuzetno lepe prirode koju karakteriše ovo mesto i njegova okolina. Tu mislim na prelepu Imatru, jezero Saimaa, morenski greben Salpausselkä, koji se proteže od grada Hanko stotinama kilometara prema istoku do ruske granice, pa tako prolazi i kroz Ruokolahti, a koji se formirao pre 11 hiljada godina, kao rezultat topljenja i klizanja kontinentalnog glečera koji je trajao 250 godina, zatim, tu je i najviša tačka Haukkavuori i mnogo, mnogo toga. 

Najviša tačka Haukkavuori

Ono što je još zanimljivo je i to da je u ovom mestu živeo i Simo Häyhä, finski vojnik heroj, snajperista poznat i kao “bela smrt” (valkoinen kuolema). On je u Zimskom ratu, dokazano,  koristeći standardan nišan na pušci M-28/30 za sto dana ubio oko pet stotina vojnika crvene armije, znači oko pet vojnika dnevno i to u doba godine u Finskoj, sa najmanje svetlih sati. Takođe se smatra najuspešnijim snajperistom Drugog svetskog rata. Nije koristio teleskopski nišan, jer bi se on maglio na niskim temperaturama oko – 30, kakve su bile tokom Zimskog rata. Poznat je i po tome što je najbrže u istoriji finske vojske napredovao od čina vodnika do čina poručnika. Tokom Rata, Rusi su nekoliko puta pokušavali da ga ubiju i zamalo to nisu učinili 6.marta 1940. godine kada mu je bukvalno razneta vilica. Kada  su ga Rusi videli nepomičnog sa pola odvaljenog lica, mislili su da je mrtav i ostavili ga na mestu gde je ranjen. Finski vojnici su ga pronašli tek 13. marta na dan proglašenja mira.Nakon Zimskog rata, dugo mu je bilo vremenski potrebno da se oporavi, a kada se oporavio, posvetio se svojim najvećim strastima, uzgoju pasa i lovu. Često je lovio i sa predsednikom Finske Kekkonenom. Kada su ga  pitali da li mu je žao tolikih ljudi koje je ubio, odgovorio je:”Samo sam radio ono što su mi rekli, najbolje što sam znao”. Umro je u 96. Godini, i sahranjen u Ruokolahtiju. 

Simo Häyhä

Kao što ste to sada ovde i pročitali, i u Finskoj mnoga mala mesta imaju sijaset svojih čuda i svojih istorijskih podataka na koje su ponosni. Pa ako vas put navede…

Foto

http://www.rautjarvi.fi/fi/Matkailu/Nahtavyydet/Haukkavuori

https://www.panoramio.com/photo/108577536

Alexey Sergeev, Alexandra.Smolich