Finska državna televizija YLE2, sredinom oktobra 2013. godine, prikazala je dokumentarac o mladima
u Srbiji. Priča koja zahvata razdoblje
od Titove Jugoslavije i vremena kada se išlo bez vize od Moskve do Vašingtona,
do Miloševićevog vladanja, besmislenosti rata, reputaciji mladih Srba u svetu...vredi ga pogledati, jer je i u
Finskoj mnogo ljudi gledalo ovu emisiju. Klikni OVDE
Pre
par dana sam po drugi put gledala ovaj film, sasvim slučajno. Ne, nisam
neki preterani ljubitelj današnje filmske umetnosti, jer su, po mom
mišljenju, najbolji filmovi već snimljeni...(Sjaj, Kad jaganjci utihnu,
Sibirski berberin, Pijanista, Blistavi um, Život je lep,..), mada,
pogledam tu i tamo po koji film nekad, ali sam ovaj film, prvi put
prošle godine, pogledala namenski, iz radoznalosti, jer je koautor
ove filmske fantazije upravo Tuomas Holopainen, idejni tvorac
najpoznatije finske grupe Nightwish. Ujedno i njihov sedmi studijski
album, istoimenog naziva, nosi istu osnovnu temu i ideju, kao i sam
film. Album je nastao neposredno, pre filma i bio je osnova za priču
koju je Holopainen napisao, a koju je u scenario pretočio Stobe Harju.
Album
i film su se u početku zvali Imaginarium, ali su ih, kako bi se izbeglo
mešanje sa drugim medijima, članovi benda, promenili u Imaginaerum.
Kako je pesma Storytime, objavljena kao prvi singl sa albuma, početkom
novembra 2011, godine, pre promene naziva albuma, u toj pesmi se i danas
pominje prvobitna reč “ Imaginarium”
Ako
bih morala da vam opišem film u par rečenica, rekla bih da je to divna,
emotivna priča o starom kompozitoru Tomu, koji, poslednjih dana
života, uz nadrealno i maštovito putovanje unutar mozga, između dve
dimenzije, pokušava da drži demenciju na odstojanju, vraćajući se u
svoje detinjstvo i krhke slike koje su mu još ostale. Njegova muzika,
prijatelji, ćerka koju je zbog svojih razloga odbacio, sećanje na rani
gubitak oca i vreme kada je postao siroče, sva njegova prošlost, samo
su mrlja u njegovom umu. Ovo je jedan od onih filmova koji vam daju
više pitanja nego odgovora, koji vam, ako emotivno zaronite u njegovu
suštinu, ne dozvoljava da “ostavite mozak na ulaznim vratima”, jer se
osnovne ideje metaforički prepliću i teraju da se identifikujete sa
likovima. Ono što nam na početku filma deluje kao detinja avantura, brzo
postaje zahtevno emocionalno putovanje koje se bavi sukobom
racionalnog i iracionalnog. Uopšte, iako scene skaču od jedne do druge,
na kraju sve na kraju ima smisla, ali definitivno, pomaže ako se gleda
više puta jer tada stvari postaju mnogo jasnije. Imaginaerum nije lak
film, i mislim da ga mlađe generacije teško mogu razumeti. Kako god,
ovu dirljivu priču o ljubavi i opraštanju, o jakoj podsvesnoj
poslednjoj želji da i u snovima traži biće koje je i obacio i voleo, o
ljudskom duhu i našoj suštini a sve to začinjeno fantazijom i odličnim
scenama i muzikom, preporučujem od sveg srca…a dirljiv kraj kada se u
poslednjim minutima pred smrt, stari Tom miri sa ćerkom, teško da će
vas ostaviti bez suza. Pogledajte inserte iz filma....
Možda
je ovo zapravo, finska filmska verzija knjige mrtvih ili knjige
umiranja… ili možda knjige života i malo je reći, ali film me je oduvao
svojom magijom…
Zanimljivost
u vezi sa ovim filmom je ta da je, pre premijere, Tuomas izjavio da se u
filmu krije tajni kod koji je potrebno naći i dešifrovati, a da onome,
koji to otkrije, sledi nagrada. Ljudi širom sveta su se mučili pola
godine, a misteriju je, sredinom juna 2013. godine, rešio tinejdžer
Stefano iz Italije. On je, naime, otkrio da se tajni kod krije u sceni
sa Gem i Ann, u sobi starog Toma, na jednoj od slika na zidu. Kako je,
još kao dečak naučio tajni jezik Antantide, da bi razmenjivao tajne
poruke sa drugarima, nije mogao da veruje kada je na jednoj od slika
na zidu, u obliku Atlantis koda bilo napisano da će nalazač, kao tajno
blago dobiti veliko platno sa motivom iz filma, potpisan od strane svih
članova benda, kao i dve karte za koncert bilo gde u svetu i pristup
bekstejdžu, na turneji 2015-2016. Inače, ovaj jezik je umetnički
konstruisan jezik koji je sastavio Marc Okrand 2001. godine za potrebe
Diznijevog ostvarenja Atlantis, the lost Empire, kojeg je mladi Stefano
bukvalno naučio napamet jer mu je to bio i ostao omiljeni film. Iako je
kod na slici bio sitan i napisan naopako, Stefano ga je, kao pravi mladi
detektiv ipak otkrio, ali kako je morao i da dekodira celu šifrovanu
poruku, a DVD snimak mu nije mogao jasno uveličati datu sliku, Steafano
se baš pomučio…sreći njegovoj nije bilo kraja i jedva je dočekao jutro,
kako bi kontaktirao putem datog mejla, kancelariju Nightwisha, a kada je
dobio odgovor da je on prvi i jedini to uspeo, bio je izuzetno uzbuđen.
…i
za kraj ovog dela priče o filmu, samo da dodam da je premijera ovog
filma bila 10. novembra 2012. u Hartwall areni u Helsinkiju, i da su
kritičari o ovom filmu rekli da je to fascinantno putovanje u kome su
spojene mistika Davida Lyncha, Cirque du Soleil magija i fantazija
Salvadora Dalija,
Marco Hietala, zadovoljan, nakon premijere albuma Imaginaerum u Helsinkiju
…što
se tiče istoimenog albuma iz 2011. koji je prethodio filmu, mogu reći
da je to sedmi studijski i prvi konceptualni album koji je namenski
pravljen kao osnova za film. To je inače album, koji je već prvog dana
kada se pojavio u prodaji, prodat u 50000 primeraka, a ujedno je i drugi
i poslednji album koji su uradili sa Anette Olzon , sa kojom su
civilizovano i u prijateljstvu raskinuli saradnju.
Nightwish-u
je ovo prvi album koji sadrži uvodnu pesmu…Taikatalvi (Zimska
čarolija)….i jedna je od retkih, možda treća ili četvrta pesma na
finskom jeziku…(pored Kuolema tekee taiteilijan – Smrt stvara umetnika,
Lappi – Laponija… i još jedne ili dve, koliko se sećam), koju su
Nightwish objavili u svojoj dugogodišnjoj karijeri. Pesmu Taikatalvi
peva gitarista Marco Hietala….tekst je mnogo lep, a uz onu divnu
muziku, zaista zvuči mistično….Valkomeren niin aavan...joka aavekuun
siivin saapuu mut kotiin noutamaan…(Bela ogromna pučina na krilima
fantomskog meseca, dolazi da me vodi kući.)…već i sam tekst u ovoj
pesmi nagoveštava dolazak smrti ( starog kompozitora u filmu)… ... pa, verujem da sam vas malo zaintrigirala da pogledate ovaj film, ali i da preslušate
predivnu muziku sa istoimenog albuma, kao i muziku iz filma....ubeđena
sam da ćete uživati, i izvući onu divnu poentu koliko je život ustvari
divan...
Poslušajte muziku sa albuma, koja se u više navrata pojavljuje u filmu, kao i autentičnu muziku iz filma...
Soundbreaker je muzički dokumentarac, nastao 2012. godine koji je
potpisao Kimmo Koskela, finski reditelj. On je napravio priču o izuzetno
nadarenom i inovativnom harmonikašu bezgranične kreativnosti, fincu Kimmu
Pohjonenu, koja je ambiciozna mešavina portreta i muzičkog filma.
Kimmo Pohjonen
Kimmo Pohjonen, izuzetan muzičar i kompozitor, rođen je 1964. godine u mestu Viiala u zapadnoj Finskoj. Harmoniku
dugmetaru svira od svoje desete godine. Studirao je klasičnu muziku u
Helsinkiju, na Sibelius akademiji, a kasnije nastavio svoje usavršavanje u
Argentini i Tanzaniji. Uvek je eksperimentisao sa novim oblicima i različitim
stilovima muzike. Njegovi živi nastupi su pravi multimedijalni spektakli
sa teatralnim nabojem. Osvojio je mnogo nagrada, a neke od poslednjih su
nagrada za najbolju filmsku muziku u filmu
Jadesoturi ( Ratnik sa severa) i
nagrada Finlandia Pro, finski Orden Lava za doprinos muzici, koju je
dobio 2012. godine. To je umetnik koji je tradicionalnoj finskoj muzici
pridodao svojstven moderan senzibilitet. Za sada je snimio osam studijskih
albuma. Njegov debi album Kielo ( Đurđevak), izdat 1999. godine, proglašen
je najboljim albumom te godine po izboru
vodećeg finskog časopisa Helsingen Sanomat. Danas Kimmo Pohjonen predaje
harmoniku na Sibelius akademiji u Helsinkiju.
Inače, Soundbreaker je jedno ludo muzičko ekspresionističko
putovanje, neverovatna priča o zvucima, nastala pod prstima ovog reformatora
harmonike koji ulazi u nekonvencionalnu,
otkačenu avanturu sa rok, pop, folk, eksperimentalnom i klasičnom muzikom, kroz svet avangarde,
improvizacije i plesa, stvarajući
tako jedinstvenu muziku, koja lomi
tradicionalne muzičke standarde. Njegovo strastveno sviranje na elektro – harmonici,
ponekad podseća na borbu rimskih gladijatora. Kroz film pratimo
očaravajući pregled karijere Pohjonena i segmente od početničkih frustracija do njegovih
turneja, proba, saradnje sa Kronos kvartetom, života… za koji Pahjonen samo
kaže “Ja samo radim svoju stvar, ona i nije tu da zadovolji sve”…
Reditelj
Koskela je ovaj film doživeo kao koračanje kroz Pohjonenov um i fantastično vizualizovao njegovu muziku. Ovo je naime
samo priča o naporu jednog čoveka da
ospori predrasude o tome šta je zapravo instrument i njegovoj želji da razbije
svu jednoobraznost u muzičkoj industriji. Kimmo Koskela rođen je 1960 godine i autor je mnogih muzičkih
video projekata. Bavi se i fotografijom, imao je brojne izložbe, a osvajao
je i mnogobrojne nagrade za film, fotografiju i video projekte. Živi i radi u
Helsinkiju.
Soundbreaker je ostvarenje prepuno zvučne
igre, neobuzdanosti i smenjivanja slika beline Finske i afričkih koloritnih
sela, biće prikazano u Beogradu, u okviru festivala "THE MAGNIFICIENT 7", (Sedam
veličanstvenih), koji će se održati u Sava Centru od danas, 30. januara do 3.
februara 2013, gde će biti prikazano sedan najaktuelnijih
dugometražnih dokumentarnih filmova koji se prikazuju u svetskim bioskopima. Film
je osvojio nagradu za kreativnost "Prix de la Creation" FIFA, u Montrealu 2012.
Soundbreaker je na repertoaru u subotu, 2. februara u Velikoj sali
Sava Centra u 19:00 h.
Preporučujem vam da pogledate ovu muzičku priču i “razbucate”
svoj zvučni zid….
Reklama sa oficijalnog sajta
Pohjonen sa suprugom, na prijemu kod predsednice Finske
Kada mi se neki film toliko dopadne, kao što je ovaj, o velikom kompozitoru Sibeliusu, teško je ostati samo pri jednom kratkom tekstu o tome. Odlučila sam da film koji imam na svom DVD-u, iseckam na delove i postavim na jednom od sledećih postova, tako da će, slutite već, ovde doći i 3.deo o ovoj temi. Doduše, pošto ga ja imam u originalu na finskom jeziku, verovatno ćete pomisliti da oko njega ne treba gubiti vreme gledajući ga…ali grešite, jer, zasigurno kada je ovakav film u pitanju, ništa manje lep doživljaj nije ni samo slušanje muzike, uz gledanje prizora nekih lepih finskih predela.
Kako bih vas malo zaintrigirala, danas ću postaviti prvi, od 15 delova, na koliko sam iseckala ovaj film, i time pokušati da vam dočaram svu lepotu ovog filmskog ostvarenja. Kao što rekoh, nije sve u prevodu, jer muzika je univerzalni jezik koji svi ljudi sa istinskom lepotom i čistotom duše razumeju. Kako je i sam Sibelius Finac, verujem da će užitak biti potpun jer ćete videti kadrove iz autentične Sibeliusove kuće i dvorišta, slušaćete jezik kojim je govorio i uživati u neverovatnoj muzici koju je stvarao.
Pre nego što pogledate ovaj prvi deo, daću vam kratak opis.
Ovaj deo, odnosno sam uvod filma, počinje autentičnim arhivskim snimkom iz 1957. godine i tužnim septembarskim danom kada je Sibelius sahranjen, dok u pozadini ovih kadrova ide Sibeliusova Finlandia, Op. 26 u izvođenju Lahti Symphony Orchestra. Telo mu je bilo izloženo u katedrali u Helsinkiju kako bi mu građani odali poslednju počast, da bi na kraju povorka krenula ka mestu Jävenpää, kraj njegove kuće Ainola, jer je po njegovoj želji sahranjen upravo u dvorištu ispred kuće….kadrom posle tih arhivskih snimaka, počinje film kada ostareli Sibelius dva dana pred smrt šeta sa svojom suprugom Aino, gde gledajući u ždralove koji obleću oko kuće, priča kako su te ptice zapravo ptice njegovog detinjstva koje su došle po njega…na žalost, bio je u pravu…i kako to obično biva sa retrospektivnim sećanjem pred smrt, on se sećanjem vraća u ono čega se iz najranijeg detinjstva priseća, a to je smrt oca dok je bio sasvim mali, odrastanja uz majku, sestru i brata, njegovog prvog susreta sa violinom sa kojom ga je upoznao rođak, zaljubljivanje u violinu, muziciranje sa sestrom i bratom u prirodi, pa sve do njegovog odlaska na studije u Helsinki….tu se završava ovaj prvi deo…
Ono čega nema u filmu su neki detalji koje bih volela da vam ispričam, a u vezi su sa samom smrću čuvenog kompozitora.
Sibelius je naime radio i komponovao do pred samu smrt, mozak mu je savršeno radio, ali su ga zato ruke izdavale, jer od drhtanja ruku nije mogao da zapisuje, pa je uvek diktirao nekom drugom. Iako je imao kataraktu tih poslednjih meseci svog života, jasno je video ždralove koji su mu najavili odlazak među besmrtne. Tog 20. septembra 1957. godine, posle doručka uzeo je novine da pregleda štampu jer mu je to bio ritual, ali ga je vrtoglavica onemogućila u tome. Sat vremena posle toga, osetio je slabost i kolabirao je. Ničega se nije sećao ali je jedino prepoznao svoje ćerke koje su stajale pored kreveta. Toga dana, oko 21 h je preminuo. Istovremeno je na radiju bio prenos koncerta iz Helsinkija gde se izvodila njegova Peta simfonija, iako tada još nisu znali da je preminuo. U nedelju, 29 septembra, dan pre sahrane, na imanju Ainola, porodica je održala malu pomen, gde je Jussi Jalas, kompozitor i muž Sibeliusove ćerke Margarete, svirao Pesmu moga srca. Nakon ove privatne ceremonje, kovčeg je sproveden u Helsinki, a dok su telo Sibeliusa unosili u Helsingin tuomiokirkko, odnosno Luteransku katedralu, Helsinška filharmonija je svirala Baha. Kasnije su svirana Sibeliusova dela. Oko 21 h uveče ( simbolično u vreme Sibeliusovog smrtnog časa), pa sve do ponoći, katedrala je bila otvorena za javnost jer su građani hteli da isprate svog nacionalnog heroja. Za tih 3 sata, pored tela Sibeliusa prošlo je oko 17000 ljudi. Studenti su dežurali tu noć pored kovčega. Sahrana je obavljena u ponedeljak 30. Septembra 1957, a veliki kompozitor je sahranjen uz zvuke svog dela Swan of Tuonela. Mnoge uticajne i poznate ličnosti su prisustvovale samoj sahrani. Povorke ljudi su bile duž celog puta od Helsinkija do mesta Jävenpää (50 km), sve je bilo tako tužno, dostojanstveno i tiho. Nakon sahrane, vidno skrhana bolom, supruga Aino i tadašnji predsednik Finske Urho Kekkonen prvi su položili vence. Na traci koju je Aino položila pisalo je "Od tvoje voljene supruge u znak zahvalnosti za život posvećen velikoj umetnosti”. 1969, Aino je otišla da zauvek bude sa svojim voljenim suprugom, tu u dvorištu njihove kuće.
Sibeliusov grob
Lahti Symphony Orchestra od 2000. godine svakog septembra organizuje Međunarodni festival Sibelius, u Sibelius hali. Ovaj orkestar je snimio sva Sibeliusova dela, a za 150-godišnjicu od rođenja velikog kompozitora, za 2015. priprema nešto posebno….pa, verujmo im na reč .
Ovaj film o velikom finskom kompozitoru, Sibeliusu, gledala sam pre par godina prvi put, a juče sam ga, sasvim slučajno ugledala na jednoj stranoj televiziji. Moram priznati da mnogo volim taj film i…eto, poželela sam da impresije podelim sa vama.
Sam Sibeliusov život, njegova predivna muzika i mnoštvo magičnih scena finske prelepe i grandiozne prirode dovoljan su razlog da uživate gledajući ovo ostvarenje iz 2003. godine, koje je režirao Timo Koivusalo, finski glumac, reditelj, pisac, kompozitor…jednom rečju, svestrani umetnik. Ovaj režiser imao je neke svoje idole koji su mu značili pa je njima u čast napravio tri biografijska filma…jedan od njih je posvećen i velikom Sibeliusu, a ovaj film je ujedno i prvi dugometražni igrani film o čuvenom kompozitoru. Deset godina pre Koivusala, film o Sibeliusu želeo je na napravi i najpoznatiji finski reditelj u istoriji Holivuda, Renny Lauri Harjola, poznatiji pod umetničkim imenom Renny Harlin, koji je tvorac kultnih filmova…Umri muški 2, Strava u ulici brestova 4, Alpinista, Poljubac za laku noć …i mnogih drugih, ali se plan nekako izjalovio.
Ovaj film o Sibeliusu nije samo obična biografija, to je pre svega životna priča, ljubavna priča, priča o muzici koja je promenila istoriju ali i priča o jednom narodu, njihovoj borbi za nezavisnost, nacionalnom ponosu kao i o temperamentu i karakteru ovog naroda sa severa. Ako tome dodamo i snimanje na autentičnim lokacijama u Finskoj, kao što je njegov dom Ainola, zaista ćete okom kamere ušetati u dom Sibeliusa. Ostali kadrovi snimani su po finskim gradovima jezerima, selima…pa se tako mogu videti predivni delovi gradova Pori, Naantali, Lahti, Helsinki, predivno mestašce Hollola, preslatki gradići Rauma, Kuhmoinen i Ulvila, selo Haapamäki i mnogo lepih predela ove tajanstvene i gorde zemlje koja je inspirisala velikog kompozitora da napiše svoje remek delo, simfonijsku poemu Finlandia.
Kao uvod u film, prikazuju se arhivski autentični snimci Sibeliusove sahrane, mnoštva ljudi isped velike katedrale u Helsinkiju koji su došli da poslednji put pozdrave njihovog nacionalnog heroja koji je bio u sanduku u automobilu posutim cvećem i kojim je poslednji put prošao pored svog naroda.
Priča počinje kroz sećanja starog Sibeliusa, u tišini svog doma Ainola, na rano detinjstvo, gubitak oca, detinjstvo, studentske dane, zaljubljivanje u njegovu buduću ženu Aino, porodični život, rođenje njegovih ćerki, gubitak najmlađeg deteta….sve do bacanja nota svoje poslednje simfonije u vatru i dana, kada je u uobičajnoj jutarnjoj šetnji jato ždralova letelo iznad Ainole, dok je jedan izdvojeni ždral leteo kružno oko kuće…Sibelius je tada predosetio da će umreti i svojoj voljenoj Aino je rekao da su to ždralovi njegove mladosti koji ga zovu da pođe sa njima….posle dva dana je umro…
Muzika iz ovog filma je objavljena na zasebnom CD-u, a bez ovih divnih nota, film ne bi imao takvu jačinu kakvu ima.
1 Finlandia, Op. 26 08:36
2 Symphony No. 1 in E minor, Op. 39: II. Andante, ma non troppo lento 09:03
3 Suite in E major, JS 188: II. Allegro molto 01:36
4 Interludium for Piano in C minor 00:30
5 Maestoso in C minor 00:34
6 Sonata in F major, JS 178: II. Andante 06:03
7 Symphony No. 1 in E minor, Op. 39: I. Andante, ma non troppo - Allegro energico 09:44
8 Karealia Suite, Op. 11: III. Alla marcia 04:13
9 Lemminkäinen Suite, Op. 22: II. The Swan of Tuonela 09:32
10 Valse triste, Op. 44, No. 1 04:47
11 Symphony No. 2 in D major, Op. 43: I. Allegretto 09:16
12 Andante festivo 05:38
Ne smem da zaboravim da dodam i glumačku ekipu koja je verno dočarala ovu priču…Martti Suosalo kao mladi Sibelius, Heikki Nousiainen kao stari Sibelius, Miina Turunen kao Aino Sibelius, Seela Sella kao stara Aino…i mnogi drugi.
Film je zasluženo osvojio mnogo nagrada …ali nisu nagrade ono što je najvrednije kod ovog filma, već su to emocije koje prožimaju vaše biće dok gledate kadrove ove predivno ispričane priče.
Kada su, aprila, prošle godine u bioskopu Kino K-13, u Helsinkiju, bili dani srpskog filma, Finci su bili veoma radi da pogledaju filmska ostvarenja naroda koji im nije toliko blizak, kako geografski, tako ni kulturološki. Ne znam ko je bio selektor ovih filmova, ali sudeći po naslovima i radnjama, verujem da je namera selektora bila da finskom narodu približi dešavanja sa ovih prostora devedesetih godina, jer film je možda najbolji medij za upoznavanje drugih kultura. Tako su imali prilike da vide ostvarenja Medeni mesec, Sveti Georgije ubiva aždahu i Turneju.
Kino K-13, Helsinki
Dani srpskog filma u Helsinkiju
Poslednji festival na kome su se prikazivali srpski filmovi bio je Rakkautta &Anarkiaa, septembra 2011. Ovo je već tradicionalni festival koji se održava u Helsinkiju, a koji gaji poseban kult prema filmovima bez predrasuda, kontroverznim i hrabrim filmovima. Tada su prikazana ostvarenja Beli Beli svet, Tilva Roš i Neprijatelj.
Danas u Beogradu, u DKC-u, počinje nedelja finskog filma, gde će biti prikazano devet ostvarenja novije produkcije: "Laponska odiseja" (Napapiirin sankarit), čiji je reditelj Dome Karukoski,"Tišina"(Hiljaissus) Sakarija Kirjavainena, "Braća"( Veljekset), Mike Kaurismekija, "Princeza" ( Prinsessa), Artoa Halonena, "Tamo gde smo bili" (Där vi en gång gått ), Petera Lindholma, "Nasleđe"( Väärät juuret), Sare Sarele, "Helsinki" Aleksija Makele, "Prljava bomba" (Likainen pommi), Eliasa Koskimiesa i "Muški posao" (Miehen työ), Aleksija Salmenperae.Svi su iz perioda od 2007. do 2011. godine.
Iako su svi ovi filmovi, žanrovski, tematski, pa i vizuelno potpuno različiti, svi oni odišu zajedničkom potrebom njihovih junaka da budu shvaćeni i voljeni.
Sledi sadržaj filmova. kao i raspored prikazivanja, koji je preuzet odavde.
"Laponska odiseja" je komedija o Janetu, čoveku iz Laplanda sa severa Finske, čoveku koji je stvorio karijeru živeći od socijalne pomoći. Njegova devojka Inari je umorna od Janetove nesposobnosti da se snađe u životu. Jane nije sposoban čak ni da kupi prijemnik za digitalnu TV za koji mu je Inari dala novac. Tada ona postavlja ultimatum… Prikazuje se 25. Aprila u 21:00.
Film ,, Tišina‘ je ratna drama, koja govori o vremenu Drugog svetskog rata, kada je Finska bila jedina zemlja koja je svoje poginule ratnike slala kući na sahranjivanje. Ovaj film govori o ljudima koji su radili taj posao lebdeći između života i smrti, u prostoru gde se pakao i raj, užas i radost, ljubav i strah dodiruju najoštrijim delovima. Prikazuje se 26. aprila u 19:00.
Film ,, Braća” će vas podsetiti na Braću Karamazove jer je urađena po motivima iz tog romana, Ova komedija je rezultat vrhunske improvizacije. Mika Kaurismäki je napisao scenario, ali ga nije pokazao glumcima, koje je pet dana snimao sa dve kamere dajući im samo neophodne instrukcije. Rezultat je glumački bravurozan film koji će otkriti savremenost i svevremenost Dostojevskog. Film se prikazuje 26, aprila u 21:00.
Film ,, Princeza”” je zasnovan na istinitoj priči o bivšoj kabaretskoj igračici Ani Lapalainen. Ona je pod dijagnozom „manična depresija i šizofrenija“ provela pola veka u psihijatrijskoj bolnici Kellokoski, gde je odbijala da je zovu pravim imenom. Sebe je nazvala Princeza, tražila je da je poštuju i donosila radost svima koji su prepoznali njenu divnu prirodu. Ali nisu svi u njenom okruženju imali taj dar, pa je Princeza bila i predmet doktorske samovolje. Sredinom devedesetih ispred bolnice Kellokoski Princezi u čast je podignut spomenik, jedini u svetu koji je posvećen psihijatrijskim bolesnicima. Pogledajte film 27. Aprila u 19:00.
Žao mi je sto selektor nije uvrstio i film Backwood Philosopher, koji je odličan, u kome dva biologa kroz istraživanje finske prirode istražuju i prirodu finskih ljudi i njihovih duša….ali biće prilike
Aki Kaurismäki po mom misljenju, najveći autor iz Finske, nije na ovom spisku, već samo njegov brat Mika, šteta zaista.( Inače ime i prezime ovog filmskog reditelja čita se Aki Kaurismeki, iako ga naši novinari uporno prevode kao Kaurismaki, pa im toplo prepručujem da prelistaju Pravopis srpskog jezika, odeljak o transkripciji skandinavskih jezika.).
Aki Kaurismäki
Iako sam pogledala mnogo filmova sa finskog govornog područja, Aki Kaurismäki je moj omiljeni reditelj, ne zato što je najpoznatiji, već jer gaji veliku ljubav prema malom, običnom čoveku, jer ima dovoljno osobenosti i originalnosti da sa malo para napravi prava filmska remek dela. On je i osvedočeni humanista sa izrazitim osećajem za pravdu i bol ljudske duše. Obožavam njegov film Čovek bez prošlosti jer je to film o čovečnosti, i o tome šta nas čini čovekom. Mnogo je brilijantnih dijaloga u njemu i nije ni cudo sto je ovaj film bio jedini finski kandidat za Oskara, a osvojio je i mnogo nagrada na festivalu u Kanu.
Jedva čekam da pogledam i njegov najnoviji film Le Havre, toplu ljudsku priču o prijateljstvu bivšeg pisca i dečaka iz Afrike, koji je na udaru imigrantskih službi, jer želi da pobegne u London kod majke, a pisac mu pomaže u tome. Ova priča je priča o solidarnosti i dobroti, koja nam je danas i više nego potrebna.
Posts
