Film o Sibeliusu ( II deo)

Kada mi se neki film toliko dopadne, kao što je ovaj, o velikom kompozitoru Sibeliusu, teško je ostati samo pri jednom kratkom tekstu o tome. Odlučila sam da film koji imam na svom DVD-u, iseckam na delove i  postavim na jednom od sledećih postova, tako da će, slutite već, ovde doći i 3.deo o ovoj temi. Doduše, pošto ga ja imam u originalu na finskom jeziku, verovatno ćete pomisliti da oko njega ne treba gubiti vreme gledajući ga…ali grešite, jer, zasigurno kada je ovakav film u pitanju, ništa manje lep doživljaj nije ni samo slušanje muzike, uz gledanje prizora nekih lepih finskih predela.

Kako bih vas malo zaintrigirala, danas ću postaviti prvi, od 15 delova, na koliko sam iseckala ovaj film, i time pokušati da vam dočaram svu lepotu ovog filmskog ostvarenja. Kao što rekoh, nije sve u prevodu, jer muzika je univerzalni jezik koji svi ljudi sa istinskom lepotom i čistotom duše razumeju. Kako je i sam Sibelius Finac, verujem da će užitak biti potpun jer ćete videti kadrove iz autentične Sibeliusove kuće i dvorišta, slušaćete jezik kojim je govorio i uživati u neverovatnoj muzici koju je stvarao.

Pre nego što pogledate ovaj prvi deo, daću vam kratak opis.

Ovaj deo, odnosno sam uvod filma, počinje autentičnim arhivskim snimkom iz 1957. godine i tužnim septembarskim danom kada je Sibelius sahranjen, dok u pozadini ovih kadrova ide Sibeliusova Finlandia, Op. 26 u izvođenju  Lahti Symphony Orchestra. Telo mu je bilo izloženo u katedrali u Helsinkiju  kako bi mu građani odali poslednju počast, da bi na kraju povorka krenula ka mestu Jävenpää, kraj njegove kuće Ainola, jer je po njegovoj želji sahranjen upravo u dvorištu ispred kuće….kadrom posle tih arhivskih snimaka, počinje film kada ostareli Sibelius dva dana pred smrt šeta sa svojom suprugom Aino, gde  gledajući u ždralove koji obleću oko kuće, priča kako su te ptice zapravo ptice njegovog detinjstva koje su došle po njega…na žalost, bio je u pravu…i kako to obično biva sa retrospektivnim sećanjem pred smrt, on se sećanjem vraća u ono čega se iz najranijeg detinjstva priseća, a to je smrt oca dok je bio sasvim mali, odrastanja uz majku, sestru i brata, njegovog prvog susreta sa violinom sa kojom ga je upoznao rođak, zaljubljivanje u violinu, muziciranje  sa sestrom i bratom u  prirodi, pa sve do  njegovog odlaska na studije u Helsinki….tu  se završava ovaj prvi deo…

Ono čega nema u filmu su neki detalji  koje bih volela da vam ispričam, a u vezi su sa samom smrću čuvenog kompozitora.

Sibelius je naime radio i komponovao do pred samu smrt, mozak mu je savršeno radio, ali su ga zato ruke izdavale, jer od drhtanja ruku nije mogao da zapisuje, pa je uvek diktirao nekom drugom. Iako je imao kataraktu tih poslednjih meseci svog života, jasno je video ždralove koji su mu najavili odlazak među besmrtne. Tog 20. septembra 1957. godine, posle doručka uzeo je novine da pregleda štampu jer mu je to bio ritual, ali ga je vrtoglavica onemogućila u tome. Sat vremena posle toga, osetio je slabost i kolabirao je. Ničega se nije sećao ali je jedino prepoznao svoje ćerke koje su stajale pored kreveta. Toga dana, oko 21 h je preminuo. Istovremeno je na radiju bio prenos koncerta iz Helsinkija gde se izvodila njegova Peta simfonija, iako tada još nisu znali da je preminuo. U nedelju, 29 septembra, dan pre sahrane, na imanju Ainola, porodica je održala malu pomen,  gde je Jussi Jalas, kompozitor i muž Sibeliusove ćerke Margarete,  svirao Pesmu moga srca. Nakon ove privatne ceremonje, kovčeg je sproveden u Helsinki, a dok su telo Sibeliusa unosili u Helsingin tuomiokirkko, odnosno Luteransku katedralu, Helsinška filharmonija je svirala Baha.  Kasnije su svirana Sibeliusova dela. Oko 21 h uveče ( simbolično u vreme Sibeliusovog smrtnog časa),  pa sve do ponoći, katedrala je bila otvorena za javnost jer su građani hteli da isprate svog nacionalnog heroja. Za tih 3 sata, pored tela Sibeliusa prošlo je oko 17000 ljudi. Studenti su dežurali tu noć pored kovčega. Sahrana je obavljena u ponedeljak 30. Septembra 1957, a veliki kompozitor je sahranjen uz zvuke svog dela Swan of Tuonela. Mnoge uticajne i poznate ličnosti su prisustvovale samoj sahrani. Povorke ljudi su bile duž celog puta od Helsinkija do mesta Jävenpää (50 km), sve je bilo tako tužno, dostojanstveno i tiho. Nakon sahrane, vidno skrhana bolom, supruga Aino i tadašnji predsednik Finske Urho Kekkonen prvi su položili vence. Na traci koju je Aino položila pisalo je "Od tvoje voljene supruge u znak zahvalnosti za život posvećen velikoj umetnosti”. 1969, Aino je otišla da zauvek bude sa svojim voljenim suprugom, tu u dvorištu njihove kuće.

Sibeliusov grob

Lahti Symphony Orchestra od 2000. godine svakog septembra organizuje Međunarodni festival Sibelius, u Sibelius hali. Ovaj orkestar je snimio sva Sibeliusova dela, a za 150-godišnjicu od rođenja velikog kompozitora, za 2015.  priprema nešto posebno….pa, verujmo im na reč .

Lahti Simfonijski Orkestar