Jedino bogatstvo je ŽIVOT

Počeću priču od kraja, možda baš zato što svaki kraj predstavlja novi početak...

...i tako, stvarni život ne sačinjavaju naši planovi o sreći, nego baš ono što se protivi tim planovima i namerama, ono što se slučajno dešava, što je potpuno nepredvidivo i što izaziva samo razočarenje i bol...

 

22. decembra 2014. na Institutu za onkologiju i radiologiju, operisala sam RAK. Dijagnoza Adenocarcinoma endocervicalis G1 Figo 1b1. Toga dana, uređena mi je teška šestosatna operacija, radikalna histerektomija po metodi Wertheim–Meigs. Posle 12 dana u bolnici, otpuštena sam kući, a  8. januara  stigao je histopatološki nalaz posle operacije, da su mi svi okolni organi i limfni čvorovi negativni, tj, da za sada nema metastaza. Konzilijum mi je preporučio nekoliko preventivnih ( a ne terapijskih), unutrašnjih zračenja, pod uslovom da se ja slažem sa tim. Imala sam nekoliko dana da donesem odlluku... i kada su mi lekari predočili eventualne koristi i štete prihvatanja istih, odbila sam. Jednoga dana ću znati da li sam donela pravu odluku. Molim Boga da jesam.

A sva agonija je počela ovako...

Te subotnje večeri, 29. novembra 2014. godine, počelo je jedno ružno, najružnije poglavlje mog života. Posle odliva u večernjim satima, otišla sam u dežurnu zdravstvenu ustanovu, gde mi je doktorka onako “znalački” izjavila da su to sigurno hemoroidi. Na moje zaprepašćenje laički date dijagnoze, nije mi dala ni uput za bolnicu, kod specijaliste, već mi je dala ”lek” hipermangan,za ispiranje rektalnog dela. Poslušala sam je iako nikada u životu nisam imala nikakvih problema te vrste. Nedelja, 30. novembar uveče...isto se događa, ja odlazim ponovo u istu dežurnu zdravstvenu ustanovu, gde dežura ista doktorka. Na moju molbu da mi da uput za bolnicu i specijalistu, ona me verbalno napada, tvrdeći da sam hipohondar bez premca i nekako mi daje uput za hirurga.

Odlazim kod hirurga na prijemno odeljenje bolnice, ali kako je dežurni hirurg zauzet ljudima koji su imali saobraćajnu nesreću, ja samoinicijativno i bez uputa, odlazim na odeljenje ginekologije u bolnici gde nailazim na doktorku M.P. koja me je i bez uputa ljudski saslušala. Bilo je mirno veče na odeljenju ginekologije i divna doktorka je posle mog izlaganja problema odlučila da mi, tu na odeljenju, i bez uputa, uradi pregled, ultrazvuk i još par dodatnih pretraga. Ćutala je, a posle svih pregleda samo mi je rekla: ”Ovo mi se ništa ne sviđa. Mislim da je u pitanju RAK”. Dala mi je interni uput da odmah sutradan uradim biopsiju, ali ja nisam mogla da mrdnem. Počela sam da plačem, krenula ka kolima i ni sama ne znam kako sam stigla do kuće. Toliko sam drhtala i bila van sebe, da tu jezu mogu i sada da osetim, koliko se urezala u moju psihu i u moje slomljeno srce.

U kući neverica. Moji su bili isto van sebe, ali su me tešili da se ništa ne zna do nalaza biopsije. Mlađa ćerka, duša moja, koja je inače veoma emotivna, pokušavala je da bude jaka, ali je suze teško skrivala. Starija ćerka koja živi u Italiji  gde  završava master studije arhitekture nije ništa znala, a ja sam u tom trenutku mislila i na nju, kako će joj sve ovo promeniti život, da li ću je videti,  da li joj reći....da li ću umreti i ostati je željna jer je daleko od mene... to su bili pakleni sati.

Kada su mi suze presušile posle sati plakanja, odjednom sam se pretvorila u bezličnu masu, koja nije mogla da komunicira sa ljudima. Zatvorila sam se u sobu, legla i razmišljala koliko mi je onaj odozgo još dao života. Te noći sam se budila u znoju, imala sam noćne more, shvatila sam da je život nekome luksuz i da se mora zadovoljiti ako se sutradan probudi. Mnogo sam se uplašila smrti, ali sam se više plašila umiranja.

Posle biopsije, rečeno mi je da će histopatološki nalaz stići za 15 dana, odnosno 15. decembra. Ti dani su bili agonija. Nisam mogla da funkcionišem...ja, koja sam za sve uvek bila jaka, koja sam mogla sve da podnesem, da tešim druge, da svima nesebično pomognem...nisam mogla da pomognem sebi.  

Kompjuter, koji mi je bio alatka da komuniciram sa detetom preko skajpa, alatka za pisanje tekstova o mojoj Finskoj...postao mi je sprava koju nisam ni primećivala. Samo sam sedela, ležala, gledala u plafon i zažaljevala moj jadni život i ono što je od njega ostalo. Osećala sam se bez snage, kao da je moj život neka tako jeftina staklena igračka koja se raspukla  u trenu. To stanje je teško za opisati. Mnogo teško. 

Dan posle biopsije, samo sam na tren došla na internet da vidim da li mi se dete javilo. Bila je  “online”. Pokušavala sam da ne primeti ništa, ali je primetila već posle prve rečenice. Pitala me je: “Mumika ( tako me zove), šta nije u redu, šta se dešava?”. Ćutala sam, a ona, iako smo uvek imale iskren odnos, rekla mi je sledeće: “Zakuni se u mene, da se ne dešava ništa, zakuni se!” Posle toga, nisam mogla da je lažem. To kada vam dete, koje je toliko daleko od vas, plače tamo negde samo u stanu u belom svetu je užasno. To mnogo boli, više od brige za sopstveni život.

Nisam mogla da čekam 15. decembar i otišla sam 8. decembra rano ujutru na odeljenje ginekologije i potražila moju doktorku M.P. koja je bila prva karika da otkrijem bolest. Objasnila sam joj da mi čekanje teško pada i da pogleda da li je moj rezultat biopsije stigao. Razumela me je, jer je prvo ČOVEK, pa onda doktor, pogledala je i rekla da je stigao, ali da sačekam i da pozovem nekoga da bude uz mene. Čim sam to čula, znala sam da vesti neće biti dobre. Dok sam čekala da moja porodica dođe, gledala sam oko sebe srećne ljude koji su dolazili da vide svoje tek rođene bebe, videla parove sa malom decom koja gledaju svoje tek rođene bate ili seke...svi su bili srećni, bilo je mnogo žamora, smeha, a ja sam čula samo brze otkucaje svog srca i videla sebe kao nekog stranca u tom svetu srećnih.

Čekajući tako, pitala sam samu sebe, kako je moguće da neko, ko ide na redovne ginekološke preglede, dobije rak. Pa u junu 2014, sam radila PAPA test i kolposkopiju i bio je PAPA II grupa, normalan nalaz. Doduše, kolposkopski nalaz je tada pokazao ranicu, uz objašnjenje da je potrebna biopsija. Pitala sam mog ginekologa S.V. kada da idem na biopsiju, a on mi je ležerno odgovorio: ”Da  je nalaz bio PAPA III ili  gori, išla bi odmah, ovako nigde ne žurimo ”. Posle toga je on otišao na godišnji odmor, a kada se vratio, ponovo sam otišla kod njega, ali onda mi je dao da radim neke briseve, a ne biopsiju. Nakon toga, opet, kao u lošem filmu, otišla sam ponovo kod njega, ali je ovaj put opet hteo da radim nešto drugo, i to Humani papiloma virus (HPV) tipizaciju, privatno, kod njega, jer to državne ustanove ne rade. Moj ginekolog je poznat po tome da često svoje pacijentkinje šalje privatno, ali kako sam godinama kod njega, verovala sam mu da zna svoj posao. Bilo kako bilo, u dispanzeru za žene, moj doktor S.V. je imao najveći broj pacijentkinja, a kako je on tu bio najstariji, sve žene su verovale i da je i najbolji, jer je najiskusniji. Nakon njegovog predloga da uradim pomenutu tipizaciju, rešila sam da potražim mišljenje još nekog stručnjaka, pa sam se obratila načelniku Ginekološko-akušerskog odeljenja Opšte bolnice, doktoru R.V. koji mi je, nakon moje priče rekao: ”Da, ja više ne mogu da se borim sa tim...doktor S.V. i slični, skoro svaku svoju pacijentkinju šalju privatno i “obavezno” joj nešto nađu, kako bi posle mogli da joj uzmu pare i za lečenje...ma manite se vi HPV analiza nego hitno uradite biopsiju koja vam je predložena na nalazu još pre par meseci” . Od tog susreta sa ovim doktorim, do mog odliva, prošlo je nedelju dana.

Da se vratim na dobijanje nalaza biopsije. Kada su moji došli, doktorka M.P. nas je uvela u svoju ordinaciju i rekla:”Da, rak je, kao što sam i mislila.  Javite se odmah onkologu, kako bi vam dao uput za bolnicu, uput za analize i skener”

Kada su to saznali moji prijatelji,  iznenadilo me je koliko sam dobila pažnje i ponuda za bilo kakvu pomoć. Jedno moje drago biće mi je poslalo  poštom svetu vodu i sveto ulje sa ostrva Egine, jer se veruje da Sveti Nektarije Eginski čudotvorno leči obolele od raka. Od te osobe sam dobila i deo rize Sv. Nektarija koju od tog dana nosim uvek sa sobom. Neki su mi donosili sok od aronije, neki su bili ispred Instituta sve vreme dok su me operisali...naki su mi slali pisma uz reči podrške...neki su odlazili u manastire da se mole za mene...to su ljudi koji su moji anđeli čuvari...Zar to nije pored zdravlja najveće bogatstvo?

Cela ta procedura od dobijanja uputa, do pregleda konzilijuma na Institutu za onkologiju i radiologiju, pa do prijema u bolnicu, trajala je 10 dana, jer je sve išlo po “hitnom postupku”, iako se na prijem na Institut čeka i po dva meseca. I tako, 18. decembra 2014. primljena sam na bolničko lečenje. Ta atmosfera na onkologiji, gde se viđaju samo najteži bolesnici, bila je ubitačna po moj nervni sistem, ali vremenom, uz divne cimerke iz sobe, sve je postalo za nijansu lakše, jer smo bodrile jedna drugu, one neoperisane su pomagale operisanima i nekako smo gurale. Dan danas se redovno čujemo nas osam i bodrimo se međusobno. Od nas osam, pet moraju na hemioterapiju, jedna na zračenje, a nas dve smo za sada prošle samo sa operacijom. Da volimo život i da želimo da sve ovo pobedimo, potvrdile smo i našim internim dogovorom da se sve nađemo početkom leta i da sve ovo ostavimo iza sebe, ali uz obaveznu borbu i veru. Ovim putem šaljem mnogo poljubaca mojim cimerkama iz sobe 7. ( N, R, G, K, G, S, J). Inače, moja operacija je bila 22. decembra, a operisao me je anđeo od doktora P.R. On je bio tu kada nam zatreba, dolazio je i van radnog vremena da nas obiđe, zvao telefonom da pita kako smo...i, ono što je lično meni najvažnije...izvadio je rak iz mene i dao mi šansu da se borim i preživim. Njegov lik i delo su  duboko urezani u mom srcu. Pored njega, najlepši trenuci u bolnici su mi bili i kada mi je dolazila porodica u posetu, kada mi je došlo dete iz Italije da bi bilo sa mnom i kada bi me njih dve držale za ruku i ljubile. Tada sam bila jako ranjiva i emotivna i skoro uvek bi mi se neka suza slila niz lice.

Ovo je bila  godina u kojoj nisam marila ni za Božić, ni za Novu godinu, jer sam bila pod velikim stresom, bolovima i postoperativnim mukama nakon otpusta kući. Sada, posle mesec dana od operacije, znatno sam bolje, malo šetam, radim lagane kućne poslove, odmaram, imam veliku  pomoć i podršku porodice i prijatelja...ali i osećanje nespokoja, brige, straha... Nekako, sve ono što me je pre radovalo, više me ne raduje, bar ne u onoj meri i dosta sam psihički  ranjena posle toliko stresa i bola. Juče sam razgovarala sa jednim prijateljem i ubedio me je da se malo manje osamljujem, a da više budem sa ljudima i da radim ono što sam i pre. Tako sam juče prvi put posle operacije došla i na Facebook, malo slušala i muziku...bila sa prijateljima...Kažu da vreme leči rane, pa će ono možda biti i moj saveznik da postanem ona stara Tarja.

Kada je u pitanju ovaj moj blog, preko njega sam upoznala i sprijateljila se sa mnogo ljudi. Ovo pisanje tekstova o mojoj Finskoj je bilo nešto što mi je ispunjavalo dušu i srce. Zbog toga sam se danas javila i zbog toga ću  od sutra pokušati ponovo da pišem...vama će možda tekstovi biti ponovo interesantni, a meni će pisanje biti terapija da bih se ponovo vratila u neku normalu. Kada je u pitanju tekst o branju jagoda, moram se zahvaliti svima, naročito Vidaku Lalatoviću, koji je dao sve od sebe da bude tu za sva vaša pitanja i to je radio vanredno dobro. Zaista je veliki čovek i veliki prijatelj, koji mi je davao podršku u ovim najgorim danima u mom životu. Kada sam otvorila imejl, koji koristim isključivo za potrebe ovog bloga, bila sam zapanjena... za samo mesec dana stiglo mi je 2714. vaših poruka. Mnoge, odnosno većinu sam pročitala ovih poslednjih dana koliko sam kod kuće, ali nikome nisam odgovarala, jer bi to bila nemoguća misija, iako ću možda i početi, kada smognem snage. 

Toliko je tu bilo reči podrške, nudili ste mi pomoć, molili se za mene i mnogo imejlova me je rasplakalo.  Na žalost, neki od  vas, koji niste znali, zašto sam odsutna sa bloga, su od mene tražili pomoć za posao, savet, razne informacije...ali nisam pod onim bolovima imala snage da odgovaram. 

Bilo mi je jako teško, iako nisam smela da dozvolim da me to potrese, kada su me neki ..oko njih desetoro, napadali kako se hvalim po blogu da svima odgovaram, a ovamo im nisam odgovorila ni posle pola meseca, pa su me prozivali da im sigurno ne odgovaram jer su druge nacionalnosti itd...ne razumem zašto su neki ljudi tako okrutni. Zaista nisam imala snage da odgovaram, bila sam i posle dve transfuzije krvi jako iscrpljena i u lošem stanju. Volela bih da i oni ovo vide i da im kažem da ću im odgovoriti čim budem u mogućnosti. Za sve one  divne ljude, koji su saosećali sa mnom, pisali mi, zvali me i shvatali kroz kakav pakao prolazim, bili oni meni znani, ili neznani, šaljem svu pozitivnu energiju ovog sveta uz samo jednu želju...da  u ovoj, i svim narednim godinama imaju dobro zdravlje, jer bez njega ništa drugo nije važno.

I zato...idemo dalje!

Tarja 

Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo rešiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Telo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo savladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.
“Nisam dobio ništa od onog što sam tražio...... ali dobio sam sve što mi je trebalo."
Živi život bez straha i suoči se sa preprekama i znaj da ih sve možeš savladati.