Potreslo me je pismo jedne majke, koja mi je sa ogromnom ljubavlju pisala o svom mentalno ometenom detetu i problemima sa kojima se suočava u životu i društvu. To nije bila samo obična životna priča majke bolesnog deteta, već priča o prihvatanju, borbi, empatiji i potrebi da nas sve opomene, da takva deca nisu samo deca sa invaliditetom, već i sa integritetom….
To me je, naravno, podstaklo da napišem ovaj tekst…
…uopšte, stari Latini su invalidima nazivali osobe koje su nejake i nemoćne jer upravo to i znači latinska reč “invalidus”, ali kako je svet vremenom počeo da oboleva od epidemije zvane”egoizam”, kao da nije bilo dovoljno to što su ovakve osobe već dovoljno osetile svu nepravdu života, nego je i sam pojam dobio neko novo, zlobno i nehumano značenje, te je postao sinonim za nesposobne i neupotrebljive, čak i po tumačenju Vujaklije u jednom delu. To je tolika sramota i greh, da na to imam samo jedan komentar…uvek pomislite kako biste se osećali da VI imate takav hendikep ili recimo, još gore, da imate takvo dete, koje je, izuzev nesreće koje ima, isto kao svi mi, željno ljubavi, razumevanja, smeha, pažnje…a koje mu, savremeno društvo svesno ili nesvesno uskraćuje time što mu unapred postavlja ograničenja u učesvovanju u životnoj zajednici, pa sve do toga da se ta deca smeštaju u nekakve specijalne izolovane škole u jednoličnom i ograničenom okruženju. Apsurd je što obrazovanje treba da ima funkciju pripreme za život i rad u društvu, a upravo ih izolovanost u takvim specijalnim obrazovnim ustanovama sputava u integraciji, stvaranju samopoštovanja, napredovanju, društvenoj uključenosti i osamostaljivanju. Srećom, danas se stvari menjaju...
Kada su neki pametni i humani ljudi ustanovili da je takav sistem obrazovanja potrebno promeniti, javila se ideja o inkluzivnom obrazovanju koje je u Srbiji počelo da se primenjuje od 2010. godine, nakon što je 2009. godine Republika Srbija ratifikovala međunarodni dokument koji je propisala Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom. Na žalost, iako se od uvođenja takvog obrazovnog programa, s’ pravom mnogo očekivalo, on još uvek nije dao rezultate kakve je trebao, zbog nekih drugih problema koji ni dan danas nisu prevaziđeni…nedovoljna opremljenost škola, nedovoljno obučen i pripremljen stručni kadar, zastarela i za ovaj tip obrazovanja, neprimenljiva metodička organizacija nastave, nedovoljan broj vaspitno - obrazovnog kadra po grupi dece… itd. Ovo su samo neki od problema, a ako tome dodate i neke druge probleme, kao na primer činjenicu da, iako se priča o jednakom pravu na obrazovanje za sve, mnoga romska deca ne mogu da se upišu u školu zbog razne papirologije, jer recimo nemaju prijavu prebivališta ili recimo…iako je zakonom osnovno obrazovanje besplatno, svaki vid diskriminacije se uočava čim neka deca mogu da plaćaju užinu ili rekreativnu nastavu a neka ne. U Finskoj toga nema jer je obrazovanje jednako za sve, u svakom smislu jer država plaća sve, od udžbenika do rekreativne nastave, užine i svega ostalog.
U ovom slučaju, zakazao je sistem, ne prosvetni radnici, jer sam i sama osetila koliki je teret pao na prosvetne radnike. Naime, zbog hroničnog siromaštva države, ovakav tip obrazovanja doživljava loše trenutke jer obrazovnim ustanovama nedostaju i osnovna didaktička sredstva i materijali uz koje se bolje usvajaju neophodna znanja i veštine, a za obrazovanje dece sa posebnim potrebama je ovaj vid očiglednog i praktičnog usvajanja znanja od esencijalnog značaja, jer uspešno predavanje zahteva kinestetičku, vizuelnu i auditornu tehniku kako bi se sva čula angažovala. Pored ovih najosnovnijih zapažanja, ne smem ni da pomislim na to da školske ustanove koje spovode inkluzivno obrazovanje nemaju ni prilaz za invalidska kolica, a taktilne table za decu oštećenog vida, udžbenici pisani Brajevim pismom, udžbenici sa uvećanim fontom itd…verovatno su još u domenu naučne fantastike.
Verujte mi, u mnogim školama, prosvetari su limitirani sa dve krede dnevno, a o kredama u boji da i ne pricam, ali kako to biva, neko je smislio sistem i hteo je rezultate bez ulaganja i smišljenog akcionog i strateškog plana, a takav prilaz, na žalost, ipored dobre ideje, neminovno je osuđen na propast. Prosvetni radnici, kada su se tokom redovnih studija, obučavali za bavljenje ovom divnom i humanom profesijom, nisu stekli znanja i veština za rad sa decom sa posebnim potrebama, jer takav program nije ni postojao u studentskim udžbenicima, pošto su se njima bavili defektolozi, pa su u celu ovu priču ušli nedovoljno pripremljeni i sa velikom dozom bojazni, što je i razumljivo jer za ovako ozbiljan projekat nije dovoljna smešna kratkotrajna obuka i seminar koju je organizovalo Ministarstvo prosvete i nauke. Pri tom, država koja “ brine” o deci, zbog uštede para otpustila je mnogo prosvetnih radnika zbog spajanja odeljenja koja danas imaju toliki broj dece da je normalan kvalitetan rad skoro nemoguć.
…kako funkcioniše nkluzivno obrazovanje u Finskoj?
Inkluzija je sistem koji se oslanja na princip poštovanja različitosti i na potpuno učešće u društvenom životu svih osoba, bez obzira na zdravstveno stanje, versku pripadnost, pol, socio – ekonomsko poreklo rasno i etničko poreklo, godine, sexualnu orijentaciju, niti bilo kakvu ostalu vrstu različitosti.
Teorija nas uči da različitosti oplemenjuju svet, da su svi jednaki pred Bogom, da pred zakonom nema nedodirljivih, ali smo, na žalost svi svedoci da je u praksi sve drugačije.
Tokom dugog niza godina, finsko društvo je ujedno vršilo i upornu i temeljnu edukaciju građana, kroz razna predavanja, seminare, brušure i uklanjala predrasude i negativne stavove o osobama sa posebnim potrebama, zbog kojih su se iste često distancirale od društvene interakcije. Pored toga, svi objekti se u Finskoj odavno grade po najboljim dizajnerskim rešenjima koja odgovaraju specifičnim zahtevima osoba sa invaliditetom i generalno, prevazilaženjem ovih fizičih i psiho – soijalnih barijera, stvorili su se uslovi za početak sprovođenja inkluzivnog obrazovanja.
Inkluzivno obrazovanje je zaista ogroman korak ka odbacivanju diskriminacije, ali ne smemo zaboraviti da je to proces koji zahteva timski rad koji uključuje edukatore, stručne saradnike, roditelje i dete kao najjacu kariku. Inkluzivno obrazovanje nije, kako mnogi misle, namenjeno samo za decu sa telesnom ili mentalnom ometenošću, već i za decu sa poremećajima u ponašanju, decu sa emocionalnim poremećajima, za onu koja boluju od nekih hroničnih bolesti pa su često na bolničkom ili kućnom lečnju, za decu iz materijalno i socio ugroženih sredina, decu bez roditelja, darovitu decu itd. Pre samog sprovođenja ove vrste obrazovanja, u Finskoj se obavezno izrađuje pedagoši profil svakog deteta (socijalna kompetencija, motorni, jezički, kognitivni razvoj, adaptacija…), sve u cilju što boljeg upoznavanja njegovih razvojnih i obrazovnih potreba i planiranja kolika mu podrška i iz kojih oblasti najviše treba, zatim veoma je bitan i razgovor sa roditeljima (nasamo pri prvom susretu), izrada IOP ( individualnog operativnog plana) za svako dete ponaosob, a sve u cilju da bismo mu olakšali napredovanje.
Finska je potpisnica mnogobrojnih međunarodnih instrumenata u kojima se promoviše jednakost svih ljudi u svim sferama života. Na sreću, to u Finskoj nije ostalo samo na papiru, već se veoma brižljivo, planski i ozbiljno sprovodi. Zakon o jednakosti, takozvani Yhdenvertaisuuslaki, zabranjuje svaku vrstu diskriminacije i veoma se poštuje u svim sferama života. To je zemlja koju u pogledu inkluzivnog obrazovanja odlikuje velika fleksibilnost u zadovoljavanju specifičnih obrazovnih i širih društvenih potreba sve dece, pa u tom smislu postoje i obične i specijalne ali i mešovite škole, kada su u jednoj zgradi zajedno i specijalni i redovni razredi. U Finskoj, deca sa posebnim potrebama su u redovnim odeljenjima, dok su deca sa težom mentalnom ili telesnom ometenošću u specijalnim odeljenjima u redovnim školama i rade po specijalnom programu. Defektolozi su u svim školama i oni imaju status specijalnih nastavnika koji rade sa decom sa raznim problemima, pošto finski defektolozi nisu stručnjaci samo u jednoj oblasti (logopedi, tifolozi, somatopedi…), već imaju potpuno znanje. Zbog svega toga, oni imaju malo veću platu od ostalih nastavnika.
Pravilo u finskim školama je da samo jedno dete sa specijalnim potrebama može biti u jednom odeljenju, jer bi u suprotnom nastavnik trpeo veliki pritisak da se uspešno posveti i deci sa posebnim potrebama, deci koja brže napreduju i ostatku odeljenja, pa tu zato uskaču u pomoć i pomoćnici nastavnika u statusu asistenata, koji su zajedno sa nastavnikom u odeljenju, a svaka škola ima i po više specijalnih nastavnika, iliti defektologa i svi oni se zajedno trude da sva deca ovladaju adekvatnim znanjima i veštinama, a takođe, velika pažnja se posvećuje i konduktivnom obrazovanju, usmerenom ka uključivanju svakog deteta u vršnjačku grupu, jer je osim školskog znanja veoma važno da sva deca steknu i socijalnu inteligenciju. Uloga specijalnih nastavnika je i ta da pruža konsultantske usluge učiteljima i predmetnim nastavnicima, da sarađuje sa roditeljima i servisima za pružanje podrške, da radi na stvaranju IOP, kao i da se bavi adaptacijom programa, procenom edukativnih procesa, pružanjem didaktičko – metodičkih uputstava nastavnicima i na kraju evaluacijom postignutog. Ocenjivanje učenika u Finskoj se sve do petog razreda, ne bazira na formalnom brojčanom ocenjivanju, već je akcenat stavljen na opisno ocenjivanje i sagledavanje kvaliteta napredovanja i razvoja učenika.
 |
| Na nastavi tehnickog |
 |
| Na nastavi hemije |
Uvođenjem inkluzivnog obrazovanja, škole su prestale da budu institucije gde su nastavni plan i program na vrhu nastavnog procesa, a dete samo subjekat koji se prilagođava istom, već su škole sada mesta gde se plan i program prilagođavaju svakom detetu ponaosob i njegovim znanjima, iskustvima, mogućnostima i interesovanjima. Finski obrazovni sistem je tu transformaciju uspešno rešio i odavno je u samom svetskom vrhu. Tajna je u tome da je sistem uspeo jer ni jedna karika nije zakazala, svi rade za opšte dobro, od države do pojedinca, i ako neka karika i zakaže, nikad se ne prebacuje krivica i nadležost na neki drugi sektor, već svi uskaču i pomažu. Ulaganje u mlade, u kulturu i obrazovanje je uslov za zdravo društvo i zdravu državu.
Finska je to shvatila, pa sve škole pored osnovnih sredstava, dobijaju i podsticajne finansije za razvoj inkluzivnog obrazovanja. Pored ovoga, velika pažnja se poklanja i saradnji sa roditeljima, koji su neizostavni deo obrazovnog procesa. Za tu saradnju, u školama postoje posebni timovi nastavnika koji su zaduženi za koordinaciju sa roditeljima, i taj uzajaamni odnos i zajednička briga o deci daju izuzetne rezultate u stvaranju atmosfere poverenja i uzajamnog poštovanja. To je razlog zašto u Finskoj ne postoje prosvetne inspekcije jer se sve odvija u duhu poverenja i opšteg cilja. Kada nastane problem, roditelj kontaktira školu ili škola roditelja i razgovorom se iznalazi najbolje rešenje na obostrano zadovoljstvo.
 |
| Torba finskog ucenika... |
I tako, na zalost, nerealno je očekivati da ovakav način inkluzivnog obrazovanja zaživi u skorije vreme i u Srbiji, jer je osim dobre volje i želje odgovornih, potrebno i temeljno obrazovanje stručnjaka kao i veća podrška države, kako moralna, tako i materijalna, jer inkluzija nije samo stvar škole već niz akcija na nivou celog društva.
Za kraj ovog teksta dala bih nekoliko informacija o organizacijama u Finskoj koje se bave decom i odraslima sa invaliditetom. Kao prvo, za sve usluge i pomoć države, potrebno je imati lekarsko uverenje , koje se dobija u bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi. Kada je u pitanju novčana pomoć za odrasla invalidna lica, od 16 godna na više, takozvani Vammaistuki aikuiselle, ona se rangira po stepenu u tri kategorije, Ovo obično važi samo za stanovnike Finske, a ako ste doseljenik iz neke druge zemlje, onda to pravo ostvarujete tek nakon tri godine neprekidnog prebivališta u Finskoj. Kada su u pitanju deca do 16 godina, odnosno Vammaistuki lapselle, novčana pomoć takođe zavisi od kategorije bolesti. Recimo, ove godine, deca sa težim oblikom invaliditeta dobijaju oko 420 evra mesečno. Isplate se vrše uvek na vreme, bez kašnjenja i to po tačno utvrđenom redosledu…4. u mesecu se isplaćuje deci sa prezimenima od A-K, 14. u mesecu od L-R i 22. deci sa prezimenima od S-Ö. Za apliciranje na ovaj vid pomoći, dovoljan je samo zdravstveni izveštaj i popunjen obrazac EV258 sa 13 pitanja na 4 strane, koji se predaje u Kela kancelarijama. Ako ste u Finskoj i želite informacije o pomoći deci sa posebnim potrebama, pozovite broj 020 692 204, a ukoliko nameravate da se preselite u Finsku, i interesuju vas prava u vezi sa ovim pitanjem, pozovite isti broj, ali u međunarodnom obliku, dakle +358 20 692 204.
.jpg) |
| Na casu muzickog |
.jpg) |
Додајте натпис
|
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Posts
