Sibeliusova primenjena muzika

Kada je finski pisac, Arvid Järnefelt, 1903. godine napisao dramu Kuolema (Smrt, na finskom), zamolio je velikog Sibeliusa da napiše muziku koja bi bila specijalno napisana za ovu dramu kako bi se izvodila kao muzička podloga pri njenom scenskom izvođenju. Sibelius je sa zadovoljstvom to prihvatio jer je cenio rad talentovane braće Järnefelt, Arvida  pisca, Armasa  kompozitora i Eera slikara, a ništa manji razlog  nije bila ni činjenica da su njih trojica bili rođena braća njegove supruge Aino.

Sibeliusovo delo Valse triste ( Tužni valcer), je kratko orkestarsko delo u formi valcera koje je prvobitno, uz ostalih pet kompozicija bilo napisano namenski za dramu Kuolema, ( Valse lente, Moderato ( Paavalijeva pesma), Moderato ( Elzina pesma), Andante ( Ždralovi), Moderato Act III  i  Andante ma non tampo). Kao što se vidi, prvobitno se zvao Valse lente, da bi 25. aprila 1904. godine promenio naziv u Valse triste. Zna se da je nastalo u  Antinkatu ulici broj 17 u Helsinkiju gde je tada Sibelius živeo.

Koliko je muzika bitna da doda zvučne boje nekom dramskom delu, znao je Sibelius i znalački nas uveo ovim tužnim valcerom u komad. Moram priznati da me je ovo muzičko delo opčinilo kada sam pogledala scensko izvođenje ove drame…ta uvodna scena gde udovica, majka glavnog junaka, bolesna leži u postelji kraj koje bdi sin Paavali ( Pavle), u zadnjim trenucima života u derilijumu, vidi sebe kako pleše sa pokojnim mužem, koji ju je ovim valcerom pozvao da mu se pridruži na onom svetu….zaista je upečatljiva i izmamljuje emocije…Uvek se naježim kada se setim te figure na sceni u blistavoj svečanoj haljini koja pleše na ivici između živopisnog sećanja i doline smrti uz ove Sibeliusove zvuke. Ova drama u tri čina je toliko snažna, emotivna i izaziva onaj osećaj grča u grlu i stomaku onoga ko je gleda i sluša…počevši od te uvodne scene smrti majke, do srećnih scena ljubavi Paavalija i Elze, rađanja njihovog deteta, pa sve do završne scene kada se požar razbuktava u njihovoj kući, i dok seljaci spašavaju Elzu i dete, Paavali umire kada na njega pada zapaljeni krov…dok Paavali gori, nad njim lebdi duh majke koja je došla po njega sa srpom u ruci

Na premijeri ovog komada u Helsinkiju, Sibelius je lično dirigovao orkestrom iza bine. 

Najstarija izdavačka kuća na svetu, nemački Breitkopf & Härtel, smatrala je da je Valse triste mnogo više od kompozicije pisane za neku dramu i objavila je ovo delo samostalno 1905. godine kao Valse triste Opus 44. Samo par nedelja posle objavljivanja ovog dela, Valse triste je postao neverovatno popularan širom sveta. Posle Sibeliusove smrti, posthumno je objavljena i Ždralova pesma, koju su nazvali Opus 44/2, dok su tužnom valceru prirodali Opus 44/1. Tako je nastao Valse triste Op 44/1 koji je danas pravo remek delo, koje se pojavljivalo kao tema u mnogim filmovima ( The Shining,  u crtanom filmu Allegro non troppo, u filmu Death takes a Holiday, u sceni Titanika, orkestar je svirao ovu kompoziciju…i mnogim drugim), i kao nezaobilazni deo mnogih izdatih kompilacija. 

Divno je to, koliko je Sibelius znao  da je  muzika oslonac komunikacije u pozorištu, koliko je važna ta koherentnost audio vizuelnog i koliko muzika često ima razgovetniju moć od same reči. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je u pitanju 1903. godina, znači pet godina pre prikazivanja prvog filma za koji je namenski napisana muzika, a kažu da je ta 1908. promenila istorijski tok muzike i filma, onda možemo razumeti genijalnost Sibeliusa…razmišljam koliko bi Kuolema, iako je predivno delo, bez Sibeliusovog valcera ostalo nedorečeno i koliko bi mašta posmatrača bila svedena na minimum vizuelne informacije. Tužni valcer je naprosto tada preneo gledaocima i narativnu, ali i emocionalnu informaciju, upravljao njihovim raspoloženjem, stvarao metaforu, a  danas nam, dok ga slušamo kao samostalno muzičko delo, stvara umetničku sintezu zvuka i zamišljenih slika, stvara kontinuitet ali i omogućava da jasnije čujemo tišinu. 

…i za kraj, ovo nije jedina primenjena muzika koju je Sibelius komponovao. Možda je manje poznato, ali Sibelius je 1925. godine komponovao partituru, pozorišnu muziku za Šekspirovu “ Buru”,  za koju je svetska javnost govorila, posle premijere u Danskoj 1926 godine da su se u ovom komadu ujedinila dva najveća genija….i, bili su u pravu.

Jean Sibelius - Valse Triste, Op.44 No.1 ( For piano) by Tarja