Škola - mesto za kreiranje identiteta

Septembar je na izmaku i nova školska godina je uveliko tu, a sa njom i nove priče na temu obrazovanja. U ovom tekstu ću se, kao i do sada, držati teme obrazovanja u Finskoj, ali, sa osvrtom na to, koji su to, po mom mišljenju, presudni faktori koji utiču na taj divan osećaj zadovoljstva i prijatnosti u finskoj školi, kako kod učenika, tako i kod nastavnika. Kako je moj rad vezan za osnovnu školu, i moja priča će se locirati tu.

Razmišljajući na temu zašto je proces školovanja u Finskoj tako lep, opušten a uspešan, tražila sam neku caku, neku osobenost ili kakvu tajnu uspeha, ali koliko god razmišljala na tu temu,  kako bih odgovorila na to pitanje kada me ljudi na Balkanu pitaju o tome, odgovor nije misteriozan kao tajna Svetog Grala, već tako jednostavan a veoma logičan. 

Pet glavnih faktora su:

1. Do četvrtog razreda, akcenat je na igri i fokusiranju na metakogniciju odnosno razvijanje metakogitivnih veština i učenja kako se uči. 

Finci smatraju da deca uče kroz igru, razvijanje mašte i samootkrivanje, pa zato nastavnici u Finskoj veoma podstiču igru, posebno u ovom uzrastu. Metakognicija se odnosi na to da dete treba da spozna svoje sposobnosti, interesovanja i motive za sticanje znanja, jer su oni, dokazano je, presudni za efikasnost procesa učenja kao i za strategiju učenja. Recimo, često se dešava da neka deca u kasnijem periodu namerno uče napamet, misleći da je učenje napamet prostim memorisanjem gradiva, dovoljno za dobru ocenu i da im je to sasvim dovoljno. Nevolja je u tome što to evidentno dovodi do toga da nerazumevanje gradiva nepovoljno utiče na sposobnost regulisanja kognitivnih procesa, a takvo učenje napamet, koje zahteva najniže kognitivne procese sputava razvijanje stvarnih intelektualnih veština. Iz tog razloga je razvijanje metakognitivnih procesa, odnosno učenje kako se uči, ili upravljanje učenjem, veoma bitno za razumevanje, pažnju, pamćenje i uspešno rešavanje problema. Deci je od najranijeg perioda školovanja potrebno ukazati na dobrobit učenja i obrazovanja, kako bismo im poboljšali motivaciju. Naravno, postoje razne veštine kako se to razvija u ovom uzrastu, a najvažnije su tri stavke: planiranje, praćenje i evaluacija. Recimo, ako dete radi neki zadatak iz matematike, postavićemo mu pitanje na koji način će rešiti zadatak. To je planiranje.  U toku praćenja, dete treba naučiti da samo sebe pita da li mu je jasan tok rešavanja zadatka, da li ide u pravom smeru, treba li nešto da menja? Evaluacijom treba da uvidi da li je ostvario cilj, da li će sledeći put to raditi na drugi ili lakši način..itd. Matematiku recimo dete neće bolje naučiti ako mu damo da za vikend uradi 50 matematičkih zadataka iz zbirke, već ako ga naučimo da posmatra, zapaža i dobro razmišlja. Takvo aktivno učestvovanje u rešavanju problema doprineće učeniku da uvede sistematičnost u radu, kontrolu svojih postignuća i želju za napredovanjem. Nastavnik u ovom periodu mora biti veoma obziran, oprezan i strpljiv, bez kritikovanja učenika ako pogreši, ako nešto ne zna, jer ga kritika veoma lako može odvesti u drugu krajnost, u nesigurnost, bezvoljnost i nemotivisanost. Iz tog razloga, u Finskoj se deca ne ocenjuju ni u ovom, ni u kasnijem uzrastu, jer je ocena ovde najmanje bitna, a najbitnije je da dete zavoli proces učenja i da ovlada znanjem o tome kako se pravilno uči. Obrazovanje je orijentisano na razumevanje i razvoj a ne na ocenu. Dete u Finskoj nije motivisano peticom, već zadovoljstvom da je nešto dobro uradilo i da je nešto novo naučilo. Ako vam ovo zvuči nelogično, daću vam jedan primer koji će vam možda slikovito objasniti ovaj proces prednosti zadovoljstva nad ocenom... Ako biste pomogli nekom u nevolji, veće zadovoljstvo ćete osetiti ako ste to uradili nekome, ali ne za novac, nego iz želje da se osećate lepo samim saznanjem da ste uradili nešto veliko i bitno nekome u nevolji. Samo to saznanje i zadovoljstvo je veća satisfakcija nego da ste nekom nešto učinili a on vam za to platio. Oni koji daju krv, ne rade to za novac. Zato, neke stvari su najbitnije za nas kako se osećamo dobro dok to radimo, ako u tome vidimo smislenost i ako za to imamo jaku motivaciju. Na žalost, tužno je koliko se danas dobar deo pametne, osobene i divne dece diskvalifikuje surovim školskim kriterijumima, koji ih stavljaju na nekakvu loše baždarenu vagu, stavljajući im do znanja da vrede onoliko kolike su im ocene u školi. To stvara atmosferu visokog stresa za dete, dok je u finskim školama izuzetno nizak nivo stresa.

2. Svi u državi imaju potpuno poverenje u nastavnike. Finska vlada veruje svojim opštinama, opštine  školskim direktorima, direktori nastavnicima, nastavnici svojim učenicima i učenici njima, a za uzvrat, roditelji izuzetno veruju nastavnicima. Imaju obostrano poverenje i odličnu saradnju. U Finskoj, biti prosvetni radnik je zanimanje sa najvišim ugledom u društvu. Veoma je teško upisati ove studije jer se svršeni srednjoškolci rangiraju prema 100 kriterijuma. Rade se čak i psihološki testovi pri upisu.. Jedva 10 posto prijavljenih uspe. Odabiraju se zaista samo najbolji, a država ih nagrađuje potpunim poverenjem i kompletnom autonomijom, od izbora udžbenika do stila rada. Veruje im jer su potpuno obučeni za to. 

Primera radi, koliko je visok standard za prijem budućeg nastavnog kadra na univerzitetsko školovanje, govori i fotografija ispod, a koju je objavio Univerzitet u Hesinkiju,(Departman za obrazovanje nastavnika). Od 1258 kandidata koji su konkurisali, prvi krug testova i intervjua prošlo ih  je 1045, drugi krug svega 362 kandidata, da bi ukupno bilo primljeno tek 123 brucoša, odnosno 9.8 % od ukupno prijavljenih.

 Iz tog razloga, bez obzira na to koju školu u Finskoj dete pohađa, ima jednake šanse za akademski uspeh. Ova doslednost je rezultat čvrstog nastavnog plana i dobrih nastavnika, koji veruju da je obrazovanje elementarno ljudsko pravo i da  to pravo treba da ima svaki učenik. Nikada ne treba zaboraviti koliko je nastavnički poziv kompleksan i odgovoran, jer nastavnik, osim što prenosi znanje, igra veoma važnu ulogu u formiranju i razvoju ličnosti učenika i jednim delom kreira i njegovu budućnost. Iz tog razloga, Finci smatraju da se za ovaj poziv moraju odabrati samo najbolji, jer i pored toga što nastavnik mora da ima visoko i kvalitetno  obrazovanje, posvećenost, ljubav prema svom pozivu i deci, spremnost za stalno usavršavanje, za ovaj poziv treba imati i talenta. Taj talenat ne prepoznaju na Balkanu, već se misli da je uspeh iz srednje škole i nekakav prijemni dovoljan da neko konkuriše za ovaj poziv, a da se pri tom ne ispitaju neke psihološke strane, taktičnost, blagost, sveobuhvatna podobnost ličnosti koja će jednom vaspitavati generacije i generacije. Istraživanja pokazuju da postignuće učenika zavisi od njegovih sposobnosti, ali i skoro isto toliko i od kvaliteta nastavnika.

Učitelj odnosno nastavnik tako, mora da ima najmanje master diplomu i 5 godina studija. U Finskoj su nastavnicima odrešene ruke oko izvođenja plana i programa, pa oni sami procenjuju koliko je časova potrebno za jednu oblast, koliko đaci napreduju u usvajanju novog gradiva itd, a u većini zemalja nastavnici strogo dobiju utvrđen plan, kada se obrađuje nova lekcija i ne obazire se da li su to deca savladala već se skače na sledeću lekciju po planu, ne obazirući se previše da li su to deca naučila. Kreativnost, stručnost i strpljenje krase finske nastavnike, a kada vidim neke nastavnike koji ne daju ni pet para na to da budu kreativni i maštoviti, pomislim kako je kreativniji MTS dok reklamira 1000 besplatnih minuta od nastavnika koji treba da nauče decu životnim vrednostima.  Ne treba zaboraviti da nema dobre  i loše dece, već samo različite, a sa različitom decom se treba baviti na različite načine. Zato finski nastavnici imaju individualni pristup svakom detetu, ali naravno, i mnogo manje učenika u odeljenju, kako bi to mogli i da postignu.

3. Slobodno vreme i odmor su od velike važnosti.  U Finskoj na svakih 45 minuta rada ide najmanje 15 minuta odmora, relaksakcije i rekreacije. Finci smatraju da je to od izuzetnog značaja za povećanje koncentracije i produktivnosti na časovima. Oni veruju da je kapacitet učenika za učenje i potpuno angažovanje najuspešnije nakon perioda relaksacije. Deca izlaze na odmor i ako je napolju sneg, hladno i vetrovito, jer se deca ne prezaštićuju, već se podstiču da se čeliče. Važan deo ovih čestih pauza je to da deca mogu da se igraju. Nastavnici ne uređuju njihovo slobodno vreme, već im je dozvoljeno da se zabavljaju na svoj način. Ne treba zaboraviti da škola nije bolnica za lečenje dece od igre, zdravlja i smeha, od aktivnosti ili radoznalosti, već mesto za rad i radost. Zato, u Finskoj, naglasak nije na tome da se u toku časa, učeniku mora nabaciti što više informacija, misleći da mu se tako puno znanja pruža. Najbitnije je kako se vreme koje nastavnik provodi s učenicima strukturira, koliko su metode rada učinkovite i kojim se prioritetima nastava usmerava.

4. Deca uče sadržaje koji su veoma bitni za razvoj nacionalnog identiteta, sadržaje koji su bitni da nauče kako funkcioniše društvo, svet prirode, da nauče toleranciju različitosti ali i veoma praktične i neohodne životne veštine i znanja. U okviru obaveznog predmeta Käsityö (Rukotvorine), koje uključuje i tehničke poslove, odnosno obradu drveta, metala, plastike, pa i elektro i tehničke radove, uče se onome što će im biti neophodno u kućnim poslovima, ali u okviru ovog predmeta uče i razne tehnike ručnih radova, šivenje, štrikanje, tkanje, vez, heklanje, štampu na tkanini, tehniku pustovanja...Takođe, obavezan predmet je i Kotitalous (Domaćinstvo). koji im razvija praktične radne veštine u svakodnevnim realnim životnim situacijama, pa tako deca u Finskoj još u osnovnoj školi nauče i da kuvaju. Tu je i predmet Yhteiskuntaoppi (Nauka o društvu) gde uče o svemu onome praktičnom što će im biti korisno u životu, pa tako uče o sudstvu, policiji, ekonomiji, budžetu, porodici, politici, Evropskoj uniji...itd.  Obavezan predmet je i Kuvataide ( Umetnost) gde uče  o umetnosti, estetici životnog okruženja, arhitekturi, dizajnu, fotografiji, medijima...itd.  Terveystieto (Zdravstveno) je predmet koji osnovcima otvara vidike o zdravstvenom i seksualnom životu, bolestima zavisnosti, raznim zaraznim bolestima, ishrani, zdravom načinu života... Ono što je zanimljivo je da se u finskim osnovnim školama od 7- 9 razreda uči i predmet Oppilaanohjaus (Stručne smernice), koje su veoma bitne jer učenicima a koje nude širok spaktar  usluga..od pomoći u teškoćama u učenju, do pomoći pri odabiru budućeg zanimanja, organizovanja poseta raznim kompanijama...

Etika i religija su izborni predmeti. Inače, etika ili religija se uče od prvog razreda osnovne škole. Svi znamo da je etika nauka o moralu koja  istražuje smisao i ciljeve moralnih normi. Etika i religija su kao kod nas veronauka i građansko. Religija odnosno Uskonto je na nastavnom programu od prvog do devetog razreda (finska osnovna škola ima devet razreda). Svaki učenik može da se izjasni za religijsko obrazovanje u skladu sa svojim željama, i to, ako je ta religija priznata u Finskoj i ako postoje bar tri učenika koja pripadaju nekoj specifičnoj veri. U Finskoj je 73,8% luterana, 1,1 pravoslavaca, 1,6 % neke druge vere i 23, 5 % ljudi koji ne pripadaju ni jednoj veri. Luteranska vera je nekada bila jedina vera koja se učila u školama, ali prilivom velikog broja migranata krajem 20. veka, stigle su i neke druge religije,koje su kasnije ušle u nastavni program. Time je zadovoljeno to da deca mogu u školama da dobiju religijsko obrazovanje u skladu sa verskim uverenjima njihovih porodica. Religija je obavezan predmet( alternativa je etika) i smatra se neophodnim jer podržava razvoj sopstvenog identiteta deteta koji uspostavlja osnovu za interkulturalni dijalog. Cilj verskog nastavnog plana i programa je upoznavanje dece sa svojom religijom i finskom tradicijom verovanja, upoznaje ih sa drugim religijama i pomaže im da shvate kulturni i ljudski značaj religije. Ključni deo verske nastave se bavi etičkim pitanjima na način koji odgovara deci. U prosečnom finskom razredu 94% izučava luteransku religiju, 3% etiku i 3% neku drugu religiju ( najviše pravoslavnu i katoličku), a u poslednje vreme, zbog novopristiglih migranata i islamsku. Etika, odnosno Elämänkatsomustieto je za onu decu koja ne idu na religiju.

Obrazovanje u Finskoj promoviše jednakost u društvu, pa su tako sve škole od sela do glavnog grada izuzetno opremljene, pa zato u Finskoj ne postoje tzv elitne škole, jer su sve škole ustvari elitne, a sva deca iz svih verskih, kulturnih, materijalnih i ostalih miljea imaju besplatno sve do kraja studija...od hrane, prevoza, ekskurzije, rekreativne nastave, udžbenika, pribora, besplatnih studentskih domova...sve, sve. 

5. Država Finska zna da je obrazovanje na prvom mestu i tako se i ponaša. Akcenat je u potpunosti na kvalitetnom obrazovanju, pa u tome postoji potpuna profesionalna, društvena i politička saglasnost. Veličina finskog obrazovnog sistema se ogleda u dostupnosti obrazovanja  svima, ali greše svi koji misle da je za to potreban ogroman novac. Bitan je samo stav države po tom pitanju i gledanje na duge staze. Kod nas na Balkanu slabo shvataju da je ulaganje u obrazovanje, ulaganje u zemlju, u prosperitet i budućnost, i da dostupnost obrazovanja zaista traži besplatan model školstva, jednako i kvalitetno obrazovanje za sve. Balkanske zemlje nisu toliko velike i jake da bi sebi mogle dozvoliti luksuz da zapostavljaju obrazovanje ili da ono ne bude dostupno svima, jer je ogromna i nenadoknadiva šteta kada se mnogim pametnim mladim ljudima uskraćuje šansa za školovanje i studiranje, samo iz razloga jer nemaju novca za to. Pa možda je upravo među njima mnogo nesuđenih talentovanih doktora nauka, fizičara, matematičara, lekara... Drugo, Finska zna da je u ovakvom svetu NEOPHODNO stalno usavršavanje, koje nikako ne sme da zameni stagnacija posle završetka klasičnog školovanja. Takav luksuz je danas nedopustiv. A kako biti u korak sa vremenom i stalno se usavršavati, kada to pada na teret svršenog studenta, radnika bez posla, tehnoloških viškova?  Finska je neumorna u investiranju u besplatno i permanentno usavršavanje svih građana. Zato u Finskoj, usled neusavršavanja strada samo lenja osoba, a na Balkanu onaj običan, mali čovek koji želi to, ali nema novca za permamentno učenje.

Eto, to su po mom mišljenju, pet ključnih faktora koja su presudna za tako lepo i kvalitetno obrazovanje u Finskoj. Ne znam i nisam sigurna koliko roditelji na Balkanu veruju nastavnicima, ali, na žalost svih,  neki roditelji često nemaju najbolju komunikaciju sa nastavnicima a to reflektuju i na decu, koja stvaraju otpor prema školi kao instituciji i nastavnicima kao vaspitačima i onima koji obrazuju buduće generacije. Odmor takođe nije toliko prisutan, već kao da vlada neko mišljenje da je posle časa dovoljno i pet minuta i to samo da bi dete spremilo knjige za sledeći čas, promenilo učionicu ili otišlo u wc, a šta je sa stvarnom potrebom  deteta, potrebom za kretanjem i relaksacijom,  koga je to pa briga? Treba li uopšte da napomenem koliko se nebitnih stvari uči kod nas, a koliko  se zapostavlja razvoj veština?Učenje kroz igru...hm, pa setite se svi vi koji ste završili školu, koliko ste zaista učili kroz igru? Iskreno, bojim se da će rečenica Duška Radovića "Deco, možete misliti kakav je život kada je od kolevke pa do groba najlepše đačko doba", uskoro da nam se zajedljivo osmehne.