Jun 24, 2012

Helene Schjerfbeck, tišina koja govori

Pre nego što počnete da čitate ovu pričicu, pustite ovu muziku u pozadini.

Ove godine, ili tačnije, 10. jula ove tekuće 2012. godine, navršiće se 150 godina od rođenja jedne neobične, velike finske umetnice, slikarke, koja je u svojim kasnijim radovima, sa svojim minimalističkim modernizmom bila mnogo ispred svog vremena. Predstaviću vam Helene Schjerfbeck.

Rad iz 1880 godine
Helene Schjerfbeck ( izgovara se Šjefbek ), rodila se u Helsinkiju davne 1862. godine. Njen čitav kasniji život bio je obeležen jednim nesrećnim trenutkom iz detinjstva. Sa nepune četiri godine skotrljala se niz strme stepenice i slomila kuk. Jedna noga joj je posle zarastanja ostala kraća, tako da je šantala, a zbog povećanog napora pri hodanju, bila je krhkog zdravlja. Nije mogla da pohađa školu, pa je njena stalna vezanost za kuću doprinela da mnogo vremena provodi sa četkicom u ruci. Njen talenat i upornost došli su do izražaja, pa je već u jedanaestoj godini  primljena u finsku umetničku školu gde je bila pet godina mlađa od svojih kolega studenata. Zbog njenog hendikepa, portreti medicinskih sestara bili su veoma zastupljeni jer su slikarki povremeno bile jedina inspiracija. Zbog fizičkog hendikepa  ili pak nezavisno od njega - lepa slikarka bila je nesrećna i u ljubavi. To se na neki način takođe oseća u njenim slikama, jer kroz sve njene radove provejava neka seta….
Helene Schjerfbeck 1927 godine
 Krajem 1870. godine, postaje poznata i prihvaćena u svojoj zemlji, što je dovelo do dobijanja donacije od  Carskog senata, pa je školovanje nastavila u Parizu. Na izložbi u Parizu, 1889. godine. 27- godišnja Helene dobila je bronzanu medalju za svoje dirljivo delo''The Convalescent ''gde se vidi uticaj impresionizma i koji je nesumljivo bio inspirisan njenim krhkim zdravljem. Čak i u ovoj ranoj fazi pokazala je vrlo individualni umetnički identitet. 1890 se vratila u Finsku, u mesto Hyvinkää, 50 km udaljeno od Helsinkija, gde je živela sa majkom.Tokom ovog razdoblja, njenim radom dominirale su  domaće scene, sa ženama i decom.  Detalji su  postupno nestajali  iz njenih  slika, približavajući se apstraktnoj  tehnici, ​​kojom je bila daleko ispred svog vremena. Prvu samostalnu izložbu imala je tek 1917 godine, da bi posle toga usledio malo bolji finansijski period u njenom životu, koji je do tada, mahom provela u siromaštvu.

The Convalescent
Cipele za ples iz 1882 godine
Portret devojcice iz 1887 godine
Majka i dete
Devojcica iz 1886. godine
Ima nečeg dirljivog u njenim slikama. Najviše je slikala autoportrete, pejzaže sa prirodom isključivo, mrtvu prirodu, portrete, scene enterijera, ali sa uvek prisutnim osobama na njima…Dok gledate njene autoportrete, koji su joj znak prepoznavanja, shvatite, koliko god da njenu umetnost nikad nisu mogli pripisati ni jednom pravcu, da se kroz čitav njen stvaralački opus provlačio njen lični simbolizam. Mnogi slikari, pre i posle nje, poznati i nepoznati, slikali su i sami sebe, ali nikad  niko nije to radio tako sistematski,  svesno i sa određenim ciljem. Prvi mladalački autopotreti su slikani samo onako u prolazu, međutim, svoje vlastito starenje, počela je sistematski  da prikazuje na platnu od svog pedesetog rođendana.  Primećuje se i to da je češće slikala gornji deo tela, stavljajući tako akcenat na facijalnu ekspresiju a ne na hendikep koji je imala. 
Između 1939 i 1945, nedugo pre svoje smrti, ona je proizvela svoj najimpresivniji niz autoportreta, u kome ona beleži svoje fizičko pogoršanje uz šokantnu iskrenost, ali i ne samo to, već i njenu dušu, njene sumnje, mentalne muke i strah od  smrti...i danas, kada ih hronološki poređamo, vidimo upravo ono što je umetnica želela da nam prikaže…prolaznost vremena preko slika vlastitog starenja. One nežne prikaze lica iz mladosti, zamenili su sve vidljiviji tragovi starenja, u početku samo kao neku senka, možda dodatna bora, da bi postepeno njeno lice počelo i da se izobličava. Potom na njemu počinje da se naslućuje i senka smrti. Poslednji autoportreti (doživela je duboku starost ), svode se na nekoliko poteza četkicom, u kojima je  uprkos poodmaklim godinama – najjače izrazila impresiju. Na njemu, ona se pojavljuje samo kao senka, kao duh…
Prvi autoportret 1884
Autoportret 1885
Autoportret 1912 godina
Autoportret iz 1915. godine

Аутопортрет, 1921
Аутопортрет у црном, 1934
Autoportret iz 1944. godine
Poslednji autoportre iz 1945. godine
U jednom pismu prijatelju, napisala je da je zbog manjka snage slikala autoportrete jer joj je bar model uvek bio na raspolaganju, mada ga nije bilo uvek prijatno gledati. Do kraja života vodila je intenzivnu korespondenciju sa kolegama i prijateljima sa studija u Parizu. Nasuprot nesretnim ljubavima, prijateljske veze su joj ulepšavale život. Zato pored tuge u njenim slikama uvek kao da je prisutan i dašak nade. A na licu jednog portreta je prisutan čak i osmeh. Radi se o portretu starije osobe sa belom maramom na glavi i sa skrštenim rukama, čiji blagi osmeh vas na neki način prati bilo sa koje pozicije da je posmatrate. Zeleni tonovi preovlađuju i na odeći i na pozadini slike, gde se nazire pejzaž. Od te slike se dugo ne možete odvojiti, stalno vam se čini da ste je već videli - a potom vam se negde iz podsvesti prikaže Mona Liza. i shvatite da taj neobičan portret pod nazivom Meme ( Baka), deluje kao replika čuvene Leonardove slike. A replikama je Šjefbekova bila itekako vična. Ne samo kada se radilo o delima drugih slikara, već i njenih vlastitih. Naročito uspešno je replicirala svoje pejzaže. Neke čak i posle dvadesetak godina. Ne zbog nedostatka teme ili inspiracije - već zbog toga što je slikarka puno polagala na likovni izraz. Sa godinama joj je gest, pokret četkicom, bio važniji od toga da pejzaž bude prepoznatljiv.

Baka  iz 1907
 Imala je dugu i veoma produktivnu karijeru. Tokom svog života, bila je uspešna kako u Finskoj tako i u svetu. Ipak, najveći deo njenog opusa još uvek se može naći u skandinavskim privatnim i javnim kolekcijama, uključujući i osamdeset i devet radova u Finskom nacionalnom muzeju umetnosti  Ateneum u Helsinkiju. Njeni radovi  imali su značajan uticaj na finsku umetnost, iako njeni savremenici nisu uvek imali razumevanja za njene umetničke eksperimente i njeno odbijanje da se prikloni nacionalističkom pokretu Finske, koji je tada bio usmeren ka oslobađanju od ruske dominacije.  Naravno da to nije značilo da ne želi da bude patriota, već je htela da ostane verna svom  usamljeničkom duhu, da sačuva čistotu  svog likovnog izraza i da bude samo svoja. Iako su se poslednji pejzaži, sve više približavali apstrakciji, ona je te moderne replike svojih vlastitih slika iz mladosti duhovito nazivala reinkarnacijama…

Poslednjih godina, sve više je napuštala detalje, govoreći da je u slikarstvu, kao i u literaturi, videla potvrdu principa da ne treba stavljati previše detalja jer vas samo nagoveštaj može dovesti do istine.Tako je ona otišla u potragu za suštinom i moći praznine kroz pojednostavljenje i rastakanje likovnih elemenata, kako bi sa što manje prikazala što više.




Maria iz 1909 godine
 Danas se s’ pravom smatra nacionalnom heroinom Finske…pa zato, neka ovo prisećanje na nju bude još jedna njena reinkarnacija.


Ostali radovi...



1886 portrait of young girl
1903
1919
At Home (1903)

1937
Copy of Holbein´s painting Sir Richard Southwell, 1886
Vrata
Vihreä asetelma, ca. 1930
The wounded warrior in the snow -  (1880) - naslikala sa 18 godina
Senka na zidu iz 1883. godine. Vidi se uticaj Sezana
The Reading Girl (circa 1910
Nukkuva Tytto- 1890
Mother and child
Miehen Muotokuva  1880 - naslikala sa 18 godina
John Chambers, Copy after Hans Holbein the younger, 1894
Majka
Copy of Velázquez´s painting Infantinna Maria Teresia, 1894
Girl reading, 1904
Girl Fishing 1884
Asters 1883
At the Hearth (by fire) 1893
Blue Anemones in a Chip Basket 1886
Carnations in a Glass of Water 1888
Children Playing 1894
Drying Laundry, 1883
Funeral in Brittany 1884
Girl in Headscarf 1880
Praying Child 1891

2 Komentari / Kommentit:

Kakva umetnica! Prava je steta sto je velikom broju ljudi nepoznata. Nadam se da ce ova tvoja pricica bar umanjiti tu nepravdu.

svi su umetnici, na ovaj ili onaj nacin, sami... dirljivo, velicanstveno i poucno! prelep tekst, pisan sa velikim razumevanjem umetnickog izrazavanja i unutrasnje borbe koja se vodi u stvaraocu. s druge strane, H.S. sasvim sigurno, velika zena i slikarka.

(odlicna muzicka podloga! :))

Post a Comment