Deca u Finskoj (II deo)

Danas je Svetski dan deteta. Neka mi niko ne zameri, ali ne volim ovakve “ Dane nečega”. Možda bih drugačije gledala na stvari da nema toliko u svetu, gladne, nesrećne, bolesne i zlostavljane dece.  Šta deca imaju od ovog dana? Tada dolazimo do poente, ali na surov način, koliko su deca, odnosno koliko bi deca  i briga o deci, morala  biti strateški važan interes svake države sveta, jer u tom slučaju  ne bi postojalo ovoliko “ surovo moćnih”, beskurpuloznih i bezosećajnih ljudi koji kroje naše sudbine, ali tako što njima kroje odela, a većini živote nedostojne življenja.

Deca su zaista, bez fraziranja, blago i ukras sveta. Govoreći iz profesionalnog iskustva, ZNAM, da nema loše i rđave dece, već lošeg i rđavog vaspitanja i uticaja, kako porodice, tako i društva. Čak i deca koja se žele predstaviti kao mangupi, koja nekada idu ka delikventnom ponašanju, ustvari samo žele izazvati pažnju jer je zasigurno nisu imali od bliskih osoba, a kao rezultat imamo ispoljavanje njihove negativne energije, povređenosti i besa na ljude oko sebe, kivni zbog nedostatka ljubavi. Ali to je samo posledica, ne uzrok… I kao što se u medicini, kod pacijenata ne leče simptomi, već uzrok, tako se i ovde mora krenuti od samog početka, tj uzroka.

Sećam se kada sam, pre desetak godina u školi gde sam radila, osnovala dramsku sekciju, sa ciljem da uloge dajem samo toj " prozvano lošoj " i odbačenoj deci, pojedine kolege su bile vrlo skeptične, ali kasnije, kada smo na završnoj priredbi povodom dana škole predstavili svima ono što smo sve uradili, svi su bili zapanjeni. To su bila druga deca, deca koja su bila srećna što im je neko dao šansu, što ih je neko smatrao bitnim i važnim. Oni su sa tolikim žarom učestvovali u glumi, spremanju kostima, dolazili su na probe i pre mene.Bila sam ponosna na njih. Te predstave su posle snimane i nalaze se sada u školskoj arhivi. Hoću da kažem koliko znači  kada deca osete ljubav i pažnju. Tada će vam dati ceo svet.

  

… u Finskoj se o detetu brinu još u prenatalnom periodu, odnosno još i pre njegovog rođenja. Svaka trudnica se prijavljuje u prenatalnu kliniku, otvara karton, dodeljuje joj se babica, koja će je upoznavati sa tokom trudnoće, porođajem i kasnije sa negom bebe. Takođe je obavezno da najmanje jednom mesečno posećuje ginekologa. U svu tu priču se uključuju i očevi, a oni se u diskusionim grupama upoznaju  kako da pomognu svojim suprugama.

Posle rođenja deteta, babica prvih nedelja obilazi majku i dete, pomaže im praktično i savetima. Za svaku novorođenu bebu država obezbeđuje početni paket sa pelenama i opremom. Država uplaćuje svakom detetu dečiji dodatak na bankovni račun roditelja dok dete ne napuni 17 godina. Ovo se odnosi na svu decu bez obzira na nacionalnost i  materijalno stanje roditelja.

Kada je dete bolesno, i ne može, ali i ne sme u vrtić ili školu kako ne bi zarazilo ostalu decu, jedan od roditelja ima pravo da ostane kod kuće i brine o bolesnom detetu. Ukoliko roditelj radi na nekom bitnom poslu gde se ne može u tom trenutku naći zamena,  poslodavac ima obavezu za plati negovateljicu koja će negovati dete…Inače, sve usluge klinika su za decu potpuno besplatne. Kada zatraže, Finci mogu dobiti od države i materijalnu pomoć za plaćanje privatne sestre ili negovateljice.

Koliko god sad neko rekao da  je finsko društvo bogato i da to može sebi da priušti, neću se složiti jer držva mora da ima prioritete, a ulaganje u podmladak je svakako prioritet na vrhu lestvice. Efikasna porodična politika je u Finskoj postigla najmanje dve stvari. Prvo, da je stopa smrtnosti odojčeta najniža u Evropi i drugo, da majke imaju znatno veću šansu da budu aktivne na poslu od majki  iz drugih država jer je Finska jedna od retkih zemalja koja plaća desetine oblika socijalne pomoći za porodice sa decom. 

Finci plaćaju visoke poreze državi, ali za uzvrat dobijaju mnogo više jer su svi ljudi zbrinuti od strane društva a posebno porodice sa decom, pa im je i samim tim, život olakšan  zbog mnogih pogodnosti i podrški koje imaju na raspolaganju.

Što se tiče nekih oblika nasilja nad decom, Finska je u tom pogledu veoma stroga,  a sprema se i još, pooštreniji zakon koji bi trebao izaći do 2015. godine. Još od 1983. godine postoji zakon, kako u Finskoj, tako i u ostalim nordijskim zemljama, koji kažnjava roditelje za svako, pa i najmanje telesno kažnjavanje deteta.

Pre i posle polaska u školu, deca imaju na raspolaganju mnogo izbora za slobodne aktivnosti. Sport, muzika, umetnost i jezici su uglavnom izbor sve dece. Veoma pohvalna je i činjenica da su deca u Finskoj, najmanje za kompjuterom od ostale dece u Evropi. Dok je radna nedelja, koriste ga, po istraživanjima, po 30 minuta, a vikendom po sat vremena dnevno. Većinu vremena provode čitajući, igrajući se u prirodi, pomaganju roditeljima,  na raznim kursevima, u igraonicama…

Ljubav prema knjizi je fascinantna. Nije uopšte retka slika da vidite decu koje sede u parku i čitaju. To govorim iz iskustva, ali tako kažu i svetska istraživanja. 

Kupovina i pomaganje u čišćenju su dva najčešća zaduženja dece u porodicama, a to je u Finskoj strogo razgranično jer  se poslovi veoma razdvajaju po polovima, i tu se ništa decenijama nije menjalo, niti će, jer su ipak veliki tradicionalisti. Žene i majke su zadužene za kuću i brigu o deci, a muževi i očevi za rad oko kuće, za finansijsku potporu i brigu oko dece, ali mnogo manju nego što imaju majke. To nikako ne znači da muškarci ne žele i ne pomažu suprugama, ali one to retko traže, jer su od malena navikavane  i vaspitavane da je to njihov deo posla.

Ono što je kod Finaca specifično je i podatak, da koliko god drugi narodi koriste godišnji odmor za neki provod, Finci ga najradije provode mirno, na jezeru, u porodičnom okruženju, druženju sa prijateljima, sauni, čitajući, šetajući i odmarajući se. Tu dolazi do izražaja porodično idilično druženje sa decom. Smatraju da je zdravije provesti godišnji odmor na ovaj način kako bi se oslobodili stresa i kako bi se porodice aktivno družile. To sve utiče na psihu deteta i deca koja odrastaju na ovakav način imaju manje preduslova da postanu nervozni, pod stresom i hiperaktivni. 

Vaspitanje, socijalna zaštita i obrazovanje tri su glavna segmenta koja su bitna za zdravo odrastanje deteta, pa se u tom smislu, u Finskoj,  baš zato mnogo polaže značaj na ove tri glavne stvari.

Kada se spomene po ko zna koji put obrazovanje dece u Finskoj, mnoge države su uporne da poistovete nastavni plan i program sa finskim, misleći da će se sve tako rešiti, ali ne raazumeju da nije dovoljno promeniti plan i program, potrebno je promeniti i masu nekompetentnog kadra, sistem prenošenja znanja, udžbenike, odnos škole i roditelja... i mnogo, mnogo toga. Iako nije etički da prozivam svoju struku, masa je prosvetnih radnika koji imaju zvanje, a nemaju znanje, ili imaju znanje a nemaju ljubav prema deci i prema svom pozivu. Metodološke aparature su kod nekih potpuno neadekvatne i nedopustive, jer deci nije potreban predavač koji će im prepričati lekciju iz knjige ili im izdiktirati rečenice napisane masnim slovima u knjizi, već predavač koji će zadatke, tok, metode, postupke i instrumente prilagoditi cilju da decu zainteresuje za gradivo, da im ga na lep slikovit način približi materiju,  da razgovara sa njima, čuje njihovo mišljenje i da na kraju časa oseti njihovo zadovoljstvo što su svojim učestvovanjem došli do novih saznanja. Za to je osim diplome, potrebna i velika ljubav, posvećenost, znanje, empatija i želja za rad sa decom. Zato osuđujem onu misao da je dobar prosvetni radnik onaj koji se može spustiti na dečiji nivo…naprotiv, dobar prosvetni radnik je onaj koji ume da se podigne na njihov nivo.