Moj intervju za BUKA magazin, o životu u Finskoj

Buka magazin, koji je veoma popularan u matičnoj BiH, ali i celom regionu, napravio je, posle dosta objavljenih mojih tekstova, intervju sa mnom i objavio ga na njihovom sajtu. Prenosim ga u celini.

Tarja Mitrović piše o Finskoj, zemlji u kojoj je odrasla, i vodi uspješan blog Moja Finska. Za naš portal govori o svim aspektima života u Finskoj, o tome kako je bilo odrastati u Finskoj, da li je uopšte moguće porediti balkanske države i Finsku. Kako je moguće doći i raditi u ovu zemlji. Sve na jednom mjestu o Finskoj.

Tarja, Vi ste odrasli u Finskoj, majka vam je Finkinja, kakvo je bilo odrastanje u toj zemlji?

Verovali ili ne, u vreme mog detinjstva, tadašnja SFRJ je bila mnogo razvijenija i bogatija od Finske, u tom nekom ekonomskom smislu, ali to i nije umanjilo lepotu mog odrastanja, jer su Finci inače po prirodi veoma skromni ljudi. Svakom detetu u Finskoj, pa i meni, detinjstvo je bilo obeleženo igrom, celodnevnim boravkom u prirodi, kupanjem na obližnjem jezeru,  tradicionalnim vaspitanjem ali i obavezama u skladu sa godinama, što u kući, što u polju. Moje mesto na severu Finske nije bilo previše naseljeno i ceo moj svet tada je bio sveden na tek par drugara. Svi smo bili veoma vezani jedni za druge  i to smo ostali i do dana današnjeg. Možda upravo iz tog razloga, jer nije bilo puno dece, naučili smo da se zaigramo i sami sa sobom, da budemo maštoviti i kreativni i da imamo neki svoj svet fantazija. Išla sam i u muzičku školu,  pa mi je, pored drugara i mog  haskija, muzika bila i ostala velika ljubav. Uopšteno rečeno, deca u Finskoj su, inspirisana divnom prirodom i magijom koju ta nepregledna prostranstva donose, veoma vezana za muziku i zato i ne čudi što Finska srazmerno broju stanovnika ima najviše muzičara na svetu. Sve u svemu, odrastanje u Finskoj je bilo magično.

Gotovo pa uvijek kada se spominju Finska, Švedska Norveška ističe se kvalitet obrazovanja...Kako biste vi opisali finski model obrazovanja?

U pravu ste. Severne evropske zemlje,  Finska posebno, ima bar kada je Evropa u pitanju, najbolji obrazovni sistem i među najboljim je čak i na svetu. U svojim tekstovima sam mnogo pisala na tu temu,  jer sam prosvetni radnik, pa je to i sfera mog interesovanja. Inače pokušaću da vam objasnim šta je, po mom skromnom mišljenju, problem sa nekim zemljama na Balkanu. Kako stara narodna izreka kaže, “riba smrdi od glave”, pa u tom smislu uvek krivim prvo državu, kada vidim naopaki obrazovani sistem.  Kada su u državi na vodećim položajima ljudi koji znaju da je dobro obrazovanje esencija svakog društva, da obrazovanje znači sigurnost za malu naciju kao i da je obrazovana nacija puna veština i uspešna nacija, onda se  ta ista država bori da se to sprovede i u praksi, a ne da to samo ostane na nekoj bajatoj teoriji i na praznim pričama. Na žalost, mi smo u državi koja samo priča da ulaže u obrazovanje i na pričama se sve i završava. Kada naši bajni političari i sami uvide da od dela nema ništa, onda preko noći donose neke nebulozne reforme, koje nisu nastale na osnovu nekih velikih istraživanja, iskustva, strategije, studija izvodljivosti, već eto, onako...i zato se te iste reforme vrlo brzo  pokažu kao promašene. Ni u Finskoj reforme nisu dolazile preko noći, već korak po korak, godinama. U Finskoj je obrazovanje zaista jednako za sve, bilo da živite u glavnom gradu ili u zabitom selu na slabo naseljenom severu zemlje. Kod nas deca u gradovima još i imaju dosta toga u školama, kada su u pitanju savremena  nastavna sredstva, ali deca u zabitim selima nemaju ni valjane table, a  da ne pričam o mikroskopima, računarima, interaktivnoj tabli... to pada pod domen naučne fantastike. Drugo, u Finskoj je obrazovanje besplatno za sve, od vrtića do kraja studija. Škole ne smeju od roditelja da zahtevaju bilo kakav novac, jer je prikupljanje bilo kakvog dodatnog novca od roditelja najstrože  zabranjeno. U školama je besplatna i ishrana u obrazovnim objektima, besplatne su ekskurzije...ne samo zato jer je Finska bogata zemlja, jer, bila je i siromašna pa je opet bilo isto.  Finska roditeljima daje i novčanu  pomoć u iznosu od 150 evra mesečno od rođenja deteta pa sve do njegove sedamnaeste godine. Jednostavno, Finska ima stvorenu obrazovnu politiku koja dobro funkcioniše. Verovali ili ne, sa svih strana se u Finskoj prikuplja novac za tako bitno obrazovanje, jer za to novca mora da bude, pa je tako  jedan od  glavnih finansijskih izvora i veliki prihod od državne lutrije. Jedan od ciljeva finskog obrazovanja je i internacionalizam, odnosno praćenje savremenih tokova u svetu, jer je suludo da se u vremenu kada se znanje, nauka i tehnologija razvijaju svakodnevno i to munjevitom brzinom, obrađuju sadržaji koji će biti ili već jesu prevaziđeni. U Finskoj deca imaju problemsku nastavu, gde se akcenat stavlja na aktivnost, razmišljanje i rešavanje problema, a ne na učenje i bubanje nekih definicija, datuma i statističkih podataka. Zato je veoma bitno naglasiti da izvor znanja i učenja nije gradivo, već aktivnost deteta i njegova zainteresovanost i motivacija...a zapitajte se da li će biti motivisano na učenje ako nastavnik 45 minuta priča i priča, dok se dete bori da ne zaspi od dosade. Ono će možda, ako ne zaspi u međuvremenu i ako mu je pažnja maksimalno usmerena na izlaganje nastavnika i usvojiti gradivo, ali ne nužno i naučiti gradivo. Zato u Finskoj i nije akcenat na ocenama nego na znanju, pa iz tog razloga do petog razreda ocena uopšte nema, a posle toga samo ponekad, i to čisto kao povratna informaciju nastavniku da vidi šta škripi kod pojedinog učenika, da bi mu bolje pomogao.

Kod nas je ocjena kao pohvala i kazna....

Baš tako, a deca su traumirana i frustrirana od straha da ne dobiju lošu ocenu, jer će onda to shvatiti kao da su glupa i bezvredna, a neretko će biti i prekorena od roditelja. To nije dobar put ka sticanju znanja i veština. Takođe,na Balkanu ako dete dobije lošu ocenu, roditelji često krive nastavnika, ruše mu autoritet  pred detetom, nastavnici krive državu, država krivi lošu materijalnu situaciju, deca krive nastavnike I tako sve u krug. pa je opšti utisak da je saradnja na nivou država - nastavnici -roditelji - PP službe – deca,  na najnižem nivou.  U Finskoj ako nastavnik primeti da je detetu nastupio neki loš period, neće jedva čekati da na njemu trenira strogoću, nego će alarmirati roditelje i PP službu ( pedagoško -psihološku službu) i pokušati  na najbolji način da pomognu detetu. Na stranu to što je na Balkanu gradivo preopširno, sa gomilom nepotrebnih informacija, ali nije samo to problem…jednostavno, ne rade svi identično na ostvarivanju najvažnijeg cilja jedne države, da se stvori obrazovanje po meri deteta. Sve se lomi po leđima deteta, ali je “ bitno” da se ispuni norma, plan i program kao da je to najbitnije od svega. U Finskoj svaki učitelj, nastavnik mora da ima magistarski nivo obrazovanja, a da bi uopšte bio primljen na fakultet, mora da prođe i žestoke psihološke testove kako bi se videla podobnost rada sa decom. Konkurencija je ogromna a prima se mali broj studenata, jer se primaju  samo najbolji. Ono što je takođe veoma bitno je i činjenica da mi imamo Zakon o obrazovanju a Finci imaju samo programe.  Zakon se teže menja, rigidan je i nema tu fleksibilnost koju ima program koji se konstantno može menjati i prilagođavati potrebama tržišta i savremenih tokova. Zato i jeste naše obrazovanje suvoparno, nemaštovito i nefunkcionalno. Za kraj ovog odgovora, želim da naglasim još samo nešto... Sama atmosfera i opšte mišljenje o značaju obrazovanja u Finskoj je sasvim drugačije nego kod nas. Želja finskog stanovništva za sticanjem znanja je doprinela jednoj opštoj veri u obrazovanje, dok deca i mladi na Balkanu tu veru polako ali sigurno gube, a gubiće je sve više, sve dok im ne ispravimo krivu sliku koju su dobili putem nebuloznih medijskih sadržaja da su bitniji fizički izgled i poznanstvo sa uticajnim ljudima od znanja, veština, rada i poštenja.

Kako biste uporedili život na Balkanu sa načinom življenja u Finskoj?

Na ovo pitanje bih mogla da odgovaram danima. Osnovna stavka je tempo života...Finci su smireni, funkcionišu bez tenzija,  u redovima čekaju mirno, nema korupcije, žive jednostavno i skromno, vole red, poštuju zakone i uživaju da održavaju svoju državu uređenom, jer znaju da je utakvoj zemlji lakše i lepše živeti. Uopšte, sam  mentalni sklop Finaca je totalno drugačiji od našeg. Na Balkanu je stresniji život, vlada hronični nedostatak novca, slabiji su živci koji su latentno uništavani od strane promašene državne politike i promašenih državnika. Države na Balkanu možda i imaju dobre zakone, ali se oni slabo poštuju, sve se nekako gleda kroz pare i moć, a manje kroz znanje i rad. Paradoksalno, I pored svega toga, ljudi na Balkanu nekako više umeju da uživaju, ili bar imaju jači privid uživanja. Finci se druže  petkom i subotom, dok su ostali dani rezervisani za rad, odmor i porodicu. Na Balkanu su kafići puni I radnim danima, noćni život je življi na Balkanu. Takođe, još jedna paradoksalna stvar je i ta, da iako su Finci mnogo bogatiji od ljudi sa Balkana, veoma se skromno oblače, ne voze previše besna  kola I skromno žive.  Kada vidite na ulicama Balkana mlade koji su lepo, a neki i skupo obučeni, da mladi voze besna kola, da se ima za izlaske i provod, čovek bi rekao da su Finci siromašniji od nas. Finci vole prirodu i svaki slobodan trenutak provode u prirodi ili pored jezera. Iskonski su vezani za prirodu, pa su čak su i finska prezimena vezana za pojmove iz prirode , a recimo i nazivi odeljenja u školama jer odeljenja uvek imaju ime nekog pojma iz prirode. Takođe, za razliku od ljudi sa Balkana, u Finskoj svako u restoranu ili kafiću plaća račun za sebe, nema čašćavanja. Neki moji prijatelji sa Balkana to osuđuju a meni se to dopada. Zašto bi recimo neki tinejdžer koji nije zaposlen bio dužan da plaća devojci piće? Džentlmenstvo se može pokazati na 1001 drugi način a ne kroz plaćanje i kupovinu. Kada je o porodicama reč, deca se uče osamostaljivanju već od punoletstva. Ni ovde nije u pozadini reč  samo o novcu, već se mladi uče da rade i zarađuju za sebe, a ne da vode parazitski život, živeći do pedesete sa roditeljima od njihove penzije. Takođe, kod Finaca su važni reč i poštenje. Nekada sa poslodavcem nemate čak ni ugovor jer je data reč zakon. Poštenje i skromnost su vrline koje su im na mestu broj jedan. Iako nisu lakoverni i teško stiču poverenje, kada ga jednom steknu, to je za ceo život. No i pored tog početnog nepoverenja, odnos prema ljudima je drugačiji. Recimo, imala sam prilike da vidim kako u nekom velikom redu u banci ili pošti  reaguju Finci i ljudi sa Balkana. Finci su uvek mirni i mirno, tiho i staloženo čekaju u redu, dok na Balkanu  obično krene nervoza, pa se završi na pričama o politici i nesposobnoj državi koja je to tako napravila. Ako bi u Finskoj neko pitao 50 ljudi u redu da ga propuste jer će mu pobeći autobus. Finci bi ga bez pogovora uvek propustili, bez da ulaze u to da li je to istina, jer smatraju da niko neće da laže tako nešto trivijalno. Na Balkanu ako bi neko pitao to isto, mnogi bi mu se obratili i zajedljivo govorili da ima i sledeći autobus, da će i njima pobeći autobus pa nikom ništa i ..teško bi ga propustili. To govori u prilog tome da  su Balkanci navikli u životu, ili ih je život primorao da muvaju, muljaju i zato ne veruju nikome jer znaju da su ljudi skloni da muvaju samo da bi dobili ono što žele. Na žalost, od one tople slovenske duše zbog decenija paklenog življenja, koje su neminovno  promenile psihu ljudi sa Balkana, malo je toga ostalo…ali, i pored toga, ja volim i moju Finsku i moj Balkan…ne mora nešto biti savršeno da bi se volelo…ima tu i ono nešto…

Koliko su Finci otvoreni za prihvatanje drugačijih kultura, mišljenja, jesu li nacija koja uči?

Da, Finska je zemlja koja permanentno uči, koja usvaja sve ono najbolje od drugih a što je primenljivo njihovom podneblju i mentalitetu, ali su jako obazrivi. Skloni su da pet puta premere pre nego što nešto prihvate.

Gotovo pa svi tekstovi koji se bave odlaskom u inostranstvo, opisom života, postaju veoma čitani. Ljude interesuje život tamo negdje. Koji su načini da se u Finsku dođe trajno? Postoji li ta mogućnost uopšte?

U pravu ste, ljudi sa Balkana su pretežno odlazili trbuhom za kruhom u Nemačku, Švedsku, Austriju, dok im je Finska delovala daleko, nepoznato i egzotično. Imam neskroman utisak da sam malo i sama, svojim intenzivnim pisanjem o Finskoj u poslednjih pet godina, još više zaintrigirala narod sa prostora Balkana da pokuša da započne život u ovoj divnoj zemlji i mnogi su to već učinili, pa smo ostali u kontaktu i raduje me kada im lepo krene. Na žalost, prvi odlazak ljudi sa prostora Balkana u Finsku, desio se u vreme nemilih događaja devedesetih, kada je samo sa prostora BiH, otišlo put Finske preko 6000 ljudi I to posredstvom UNHCR-a, Vecina njih je tada dobila dozvolu stalnog boravka, jer su tada izbeglice sa “A” statusom, posle dve godine u Finskoj automatski dobijale dozvolu stalnog boravka. Ogromna većina je danas zaposlena i već se uveliko integrisala u finsko društvo. Pored ljudi iz BiH, u Finskoj živi i oko 2-3 hiljade Srba, pretežno u južnom delu Finske, a naravno, ima ih u manjem broju i iz ostalih Ex-Yu.  Mogućnost da se u Finsku dođe trajno je teška, ali ne i nemoguća. Nekada mladi dođu u Finsku na osnovu studija, pa se tu integrišu, nauče jezik, dobiju posao i ostanu. Takođe postoje i zanimanja koja su deficitarna u Finskoj i gde se prezežno zapošljavaju stranci, ali samo kada nauče jezik. Neki od traženijih poslova su poslovi sa zvanjem medicinske sestre, metalskih radnika. kuvara, sportskih trenera, stomatologa, softver developera, babica, finansijskih stručnjaka... Danas je, zahvaljujući EURES mreži za zapošljavanje, mobilnost zaposlenih mnogo veća, jer u sklopu EU zemalja postoji oko 1000 savetnika, pa se tako i u svim finskim gradovima nalaze ovakvi centri  gde savetnici pomažu kompanijama  da pronađu radnike iz inostranstva, i naravno Fincima koji požele da rade u nekoj drugoj zemlji. Ove kancelarije u Finskoj su izuzetno bitne za ljude iz inostranstva koji traže posao u Finskoj....Sve o traženju posla u Finskoj imate na ovom linku

Koji su najčešći mitovi kada je riječ o Finskoj? Jesi li Finci "hladna" nacija, kako ih se često doživljava?

Pa, Finci jesu drugačiji od naroda na Balkanu. S obzirom na to da sam sa mamine strane Finkinja, a sa očeve balkanska duša, mislim da u potpunosti mogu da shvatim šta ljudi sa Balkana podrazumevaju pod terminom hladan narod. Finci nisu skloni izlivima emocija na ulici, to više vole da rade u četiri oka, retko govore „volim te“jer više vole da to pokazuju nego da govore, pa finske žene čak u toj izjavi vide neiskrenost i takođe više daju značaj delima a ne frazama. Veoma su oprezni u upoznavanju novih ljudi i stvaranju novih kontakata jer su po inače po prirodi veoma oprezni, ali tek posle nekoliko testova poverenja koje će postaviti ispred vas, sa njima ćete biti kao porodica, jer su iskreni i odani prijatelj. Kod Finaca nema euforije, izuzev ako finski tim pobedi u hokeju, posebno Šveđane ili Ruse, ili pobedi jednom u životu na Eurosongu. Prilikom susreta praktikuju rukovanje uz kontakt očima i bez propratnih gestova, kao što su grljenje, ljubljenje itd. Retko kada, mlađe generacije ipak ponekad i zagrle prijatelja prilikom pozdravljanja. Govor tela u konverzaciji i gestikuliranje je za njih, znak nekulture. Ne veruju verbalistima i ne padaju na dopadljivost na prvi pogled. Pričaju malo, ali su veoma direktni. Retko daju komplimente, ali ih ni ne možete zavarati istim. Naravno, sve ovo ne bih nazvala finskom hladnoćom već jednostavno mentalitetom Finaca koji vole umerenost i odmerenost. Veoma su ponosni na svoju naciju, i po nekim istraživanjima su nacija koja se najviše na svetu ponosi svojom zemljom. Tu je onaj obavezni finski SISU, koja je najvažnija reč kod Finaca. Ona kod njih ima mistično, ali i magično značenje. Svojevremeno je New York Times, ovu reč opisao kao “reč koja objašnjava Finsku “ i zaista, ovaj pojam obuhvata čitav spektar karakternih i psiholoških osobina, koje čine ono kolektivno, što mnogi nazivaju finskim duhom i arhetipom. Ona nije vidljiva, ni očigledna, ali se oseća pri komunikaciji i druženju sa ovim narodom. Koliko je posebna, govori i to, da je to jedina reč koja se ne može prevesti ni na jedan jezik. Jednom sam negde pročitala da je neko preveo kao ,,Imati petlju”, ali, ova reč je mnogo više I ona objašnjava finski narod. Taj pojam je dobio svoje puno i pravo značenje tokom finskog Zimskog rata od 1939. – 1940. godine, kada je Finska pružila nadljudski otpor tadašnjem Sovjetskom Savezu, koji je izvršio invaziju sa 400 hiljada vojnika, zeleći da osvoji zemlju. Tada je proradio SISU, finski inat, snaga, snažno nacionalno osećanje, etika, hrabrost, snaga volje, odlučnost, upornost, racionaalnost, borba uprkos nedaćama, shvatanje da ono što mora biti urađeno, mora biti i učinjeno bez obzira na cenu, rešenost da se nastavi sa borbom i prevaziđu teškoće…ali to znači i poštenje, zdrav razum, odanost i dostojanstvenost… i  jos mnogo toga.

Veoma aktuelna tema migranata, kako su se Finci snašli u prihvatanju azilanata, ispravite me ako griješim, ali nikakvih problema nije bilo...

Kada su u pitanju migranti iz Sirije, Iraka, Avganistana...moram da kažem da je bilo nekih sporadičnih demonstracija Finaca, kao onih u mestu Salo gde su neke grupe ljudi protestovale protiv otvaranja Centra za prihvat izbeglica, i nekih kamenovanja male grupe ljudi na autobus sa migrantima, ali zaista nije bilo većih incidenata. Iako je premijer Sipila ponudio svoju kuću izbeglicama, kako bi dao dobar primer Fincima i pozvao ih da iskažu solidarnost sa izbeglicama koje stižu u Evropu, bežeći od sukoba i siromaštva, rekla bih da osim sve neophodne pomoći koju izbeglice dobijaju u Finskoj kao i svuda u svetu. Finci nisu oduševljeni njihovim dolaskom u Finsku. Razlog za to nije neki bolesni rasizam, već činjenica da je Finska veoma zatvoreno društvo.  Većina Finaca razume patnju izbeglica, ali nije srećna zbog njihovog priliva u tolikom broju. Finska vlada je izjavila da će od 30 hiljada zahteva, odobriti najverovatnije 10 hiljada. Švedska će najverovatnije prihvatiti duplo više, ali Švedska ima 10 miliona stanovnika, Finska svega 5, a i Švedska  ipak ima veće imigrantske zajednice i dužu istoriju integracije useljenika od Finske, pa su mnogi migranti dobrovoljno krenuli put Švedske. Poslednjih dana je primećen veći priliv migranata  na jugu Murmanske oblasti koja se graniči sa Finskom, pa se očekuje opet veliki talas migranata u Finskoj i Estoniji. Ne znam kako će se ovo završiti.

Vaš uspješan blog, koji nosi naziv Moja Finska, ima podnaslov: Zemlja u kojoj se snovi ostvaruju, je li to zaista tako?

Da, naziv bloga je jednostavno Moja Finska, gde je rečeno sve u dve reči. To jeste zemlja u kojoj se snovi ostvaruju, ali...napominjem ali, samo ako ste hrabri, uporni, vredni i pošteni. Ako uspete da svoj dom i mir nađete u Finskoj, zaista možete očekivati miran i spokojan život u uređenoj državi koja misli na svoje građane. Nemojte nikad slušati priče ljudi koji kažu da je Finska dosadna zemlja jer ti ljudi ili nikad nisu bili u Finskoj ili jednostavno nisu znali da ovu zemlju dožive na pravi način.