Frans Eemil Sillanpää, dobitnik Nobelove nagrade za književnost

Ovaj put sam rešila da vas upoznam sa jedinim finskim dobitnikom Nobelove nagrade za književnost, a da bismo shvatili kakva je i kolika čast i privilegija dobiti Nobelovu nagradu za književnost, moramo se vratiti  mnogo godina unazad. 

Alfred Nobel, švedski hemičar, pronalazač i inženjer, za života je stekao ogromno bogatstvo  jer je patentirao na stotine pronalazaka, od kojih mu je najpoznatiji dinamit. Međutim, Nobel je kasnije bio razočaran načinom na koji je svet upotrebljavao ovaj njegov izum, i u toj činjenici leži razlog njegove odluke, istaknute u testamentu, da se nagrade dodjeljuju samo onima koji svojim sposobnostima i delima najviše doprinose  čovečanstvu. 

Nobelova nagrada za književnost, dobija se od 1901. Do danas, najviše nagrada za književnost otišlo je Francuskoj (16), SAD-u (13), Velikoj Britaniji (11), Švedskoj (9), Nemačkoj (8), Italiji(6), Španiji i Poljskoj (po 5), Irskoj i SSSR-u (po 4), Danskoj i Norveškoj (po 3), Švajcarskoj, Grčkoj, Zap.Nemačkoj, Čileu, Australiji, Kanadi, Japanu, Juž.Africi i Kini (po 2) i u još 23 zemlje po jedna. 

Ova nagrada se u toku svih ovih godina nije dodelila 8 puta, i to najčešće zbog ratnih dešavanja 1914,1918,1935,1940,1941,1942,1943 i ove, 2018. zbog izvesnog skandala.

Poslednje godine pred Prvi svetski rat, 1939. godine, prvi put u istoriji pa do danas, Nobelova nagrada za književnost,otišla je u ruke jednog Finca. 

Frans Emil Silanpe (Frans Eemil Sillanpää), dobitnik ove prestižne nagrade, rođen je u finskom selu Kierikkala koje pripada mestu Hämeenkyrö, na jugozapadu države, septembra 1888. godine, od roditelja seljaka, oca Fransa Henrika ”Pransu” Koskinena (1851-1921), koji se tu doselio iz sela Kauvatsa, i majke, Loviise Vilhelmiine (Miine) Mäkelä (1848-1927), čija je porodica od pamtiveka živela u mestu Hämeenkyrö. 

Rodna kuca

Njegovi roditelji su se venčali 1882, ali su, kao i mnoge porodice zbog teških i užasnih godina, doživeli sva stradanja koja su mogla da pogode jednu porodicu. Mrazevi su im redovno odnosili sav prinos i sve gajene životinje, a da nesreća bude još strašnija, i troje najstarije dece, dva sina i ćerka, im je umrlo, pa im je u životu ostalo samo najmlađe dete, Frans Eemil Sillanpää. Prezime Sillanpää su uzeli par godina pre Fransovog rođenja.

Frans Eemil Sillanpää

Roditelji su, nakon ostanka samo jednog deteta, rešili da mu, po cenu svega  obezbede što bolje obrazovanje i što lepše detinjstvo. Mali Frans je sa 7 godina prvo krenuo u crkvenu školu u rodnom mestu, da bi nakon tri godine ta crkvena škola bila preinačena u redovnu osnovnu školu. 

Crkvena skola u rodnom selu

To je bila prva finska škola koja je primala decu iz svih društvenih slojeva. Bio je izuzetan đak, i roditelji su skupili pare od male prodavnice koju su otvorili i u kojoj su radili, kako bi sinu obezbedili odlazak u srednju školu u 35 km odaljenom Tampereu, u koju je otišao 1900. godine. Bio je odličan  u školi, ali su roditelji ipak uspeli da mu finansiraju boravak u Tampereu samo do 1905. godine. Ipak, i kao dobar đak, morao je da se snađe za finansiranje nastavka školovanja. Dobio je donekle finansijsku podršku iz različitih izvora, ali najznačajnija podrška je došla od holandskog proizvođača  i dobrotvora Henrika Liljeroosa, čiji je najmlađi sin, Fransu bio nastavnik tokom poslednjih godina  školovanja. Ipak, i pored finansijske podrške, tokom zime je zarađivao tako što je držao privatne časove po okolnim selima, a tokom leta je honorarano pisao za novine. 

Srednju školu je završio kao jedan od najboljih, a dobrotvor Henrik Liljeroos mu je finansirao i odlazak u Helsinki na studije medicine i biologije 1908. Tu upoznaje  i kolegu sa studija, Heikkia Järnefelta, sina  jednog od najboljih i najpoznatijih finskih slikara Eero Järnefelta, i sestrića Sibeliusove supruge Aino, koja je bila rođena sestra poznatog slikara. Frans Eemil Sillanpää tako ulazi u te kultne krugove poznatih Finaca, i provodi dosta vremena u roditeljskom domu njegovog novog kolege, gde upoznaje kompozitora  Sibeliusa,  književnika Juhani Ahoa, slikara Pekku Halonena i mnoge viđenije Fince. 

Tokom tih godina, iako je bio posvećen studijama, počeo je da pije, i da se sve više bavi politikom, pa ulazi u Pokret mladih Finaca, koji je bio u suštini nacionalistički i anti-švedski. Piće mu je zadavalo sve više zdravstvenih problema, pa pri kraju studija, napušta i studije i Helsinki i 1913. se vraća kod roditelja u Hämeenkyrö, a koji su, siromašniji nego ikada, sada živeli u Töllinmäkiju u delu Heinijärvi. Studije je napisao kako bi se posvetio svojoj velikoj ljubavi-pisanju.

Novine za koje je pisao

Sillanpää je bio pod uticajem književnika, filozofa i naučnika, koje je cenio i čija dela je rado čitao (August Strindberg, Osvald Spengler, Ernst Haeckel, Maurice Maeterlinck, Knut Hamsun, Aleksis Kivi…).Iz njegovih radova čini se da je Osvald Spengler najviše uticao na njega, posebno delom” Odbijanje zapada”, kada je usvojio Spenglerovu ideju da civilizacije imaju svoj ciklus isto kao i ljudski život.

Tokom 1914. godine putovao je po Danskoj i Švedskoj i pisao članke za finske novine “Uusi Suometar”. U to vreme je više želeo da postane novinar nego pisac. Za novine je pisao pod pseudonimom “E. Syväri”, ali ubrzo nakon uspeha njegovih tekstova, i mnogobrojnih naslovnih strana, glavni urednik velike izdavačke kuće, Jalmari Jänttile, ponudio  mu je da napiše i knjigu. Prva knjiga koju je napisao  1916, bila je “Elämä ja aurinko” ( Život i sunce), koja je govorila o ljubavnom trouglu mladića Eliasa i devojaka Olge i Lyyli, tokom jednog leta. Kao i u romanima engleskog pisca Dejvida Lorensa, ljubav i seks su pokretačke snage prirode i ljudskih aktivnosti, ali u poređenju sa engleskim romanopisacima, ljubavne scena u ovom romanu bile  su diskretnije i romantičnije. U pozadini priče bio je rat koji je besneo na kontinentu, ali i doživljaji glavnih junaka koji uživaju u letnjem periodu, kao i složenost ljudskih odnosa. Roman je dobio odlične kritike.

Te, 1916. godine, u septembru, na seoskom balu, upoznao je sedamnaestogodišnju devojku Sigrid Mariu ”Siikri” Salomäki, koja je marta 1917. postala njegova žena. Ona je već na venčanju bila trudna, a u braku mu je rodila osmoro dece od kojih je jedno umrlo sa godinu dana.(Saara (1917), Esko (1919), Helmi (1921), Paula (1923), Eero (1924), Juhani (1926), Heikki (1933–1934) i Kristiina (1938)).

Sa suprugom

Naredne, 1917. godine, napisao je delo “Ihmislapsia elämän saatossa” (Deca čovečanstva u procesiji života), zbirka kratkih priča o studentu skromnog porekla.

Nakon ovog romana, 1918. godine izbio je Finski građanski rat, koji je bio rat između finskih proboljševičkih pristalica, tzv. Crvenih, i vladinih antisocijalista Belih, kojima je zapovedao baron Mannerheim. Izazov građanskog rata i njegovih užasa predstavljao je osnovu za prvi važan rad ovog pisca, roman koji je izdao 1919,” Hurskas kurjuus” (Sveta beda), koji je govorio o ratnim užasima. Glavni junak je finski seljak Juha Toivola, čiji život prati od 1860. pa sve do 1918. kada je ubijen zbog ubistva koje nije počinio. Ovaj roman je kasnije preveden na mnoge jezike i doživeo je veliki uspeh, zbog objektivnog prikaza rata i nepristrasnosti pisca. Iako je na početku romana podržavao Bele, kada je shvatio da je pobeda Belih dovela do krvavih posledica i mnogih stradanja, sve to je prikazao kroz lik Juhe, koga su ubile snage Belih pobednika. Sillanpää je odbio da slavi i veliča rat i pobedu Belih, već je stao na stranu pravde i kritikovao je obe zaraćene strane, jer je i po svom uverenju uvek bio protiv svih oblika nasilja.

Izdavač je izostavio neke delove romana, gde se “prekoravaju” Beli, ali je knjiga objavljena već 1919. godine. Sledeće godine knjiga je objavljena na švedskom jeziku i naprasno je porasla reputacija pisca u nordijskim zemljama. Već te godine, razmatrano je da Sillanpää bude kandidat za dobijanje Nobelove nagrade. Uklonjeni delovi romana, prvi put su se pojavili u levičarskom listu “Kansan Tahto” 1929, a kasnije, nakon Drugog svetskog rata i u drugim časopisima. Knjiga  je najmanje tada bila popularna u Finskoj i jedan od retkih koji je tada govorio da je ovo delo odlično, bio je finski pisac Juhani Aho. Iste godine objavio je i roman “Rakas isänmaani”(Voljena otadžbina).

Posle rata Sillanpää je bio aktivista Lige generala Mannerheima, za brigu o deci koja su postala ratna siročad.

Sa uspehom koji je postigao, Sillanpää je 1920 počeo za sebe i svoju porodicu da zida u rodnom mestu Hämeenkyrö, porodičnu vilu u neoklasičnom stilu koju je dizajnirao njegov prijatelj, arhitekta Bertel Strömmer. Vila se zvala Villa Saavutus ( Vila postugnuća). Međutim, iako je već iste godine počeo sa porodicom da živi tu, vila je i dalje bila u izgradnji, a dugovi su se gomilali. U ovoj vili su nastavili da provode samo leta i praznike, a život su nastavili u skromnom domu u Tampereu, jer im je lokalna distribucija isključila struju zbog dugova,  sve dok se 1929. nisu odselili u Helsinki. Do 1929. godine, izdavač mu je bio WSOY, i za to vreme je izdao nekoliko dela:

Mini roman “Hiltu ja Ragnar” (1923) (Hiltu i Ragnar), kao nastavak romana,” Hurskas kurjuus” (Velika beda), gde se prati život ćerke ubijenog Juhe Toivole, Hiltu, koja je, kao siromašna sluškinja u vezi sa bogatim mladićem, koja je dovodi do samoubistva. Ovo delo je Sillanpää smatrao da je njegovo najbolje delo. Zatim delo “Enkelten suojatit” (1923) (Odeljenje za anđele), “Maan tasalta” (1924) (Sa nivoa zemlje),

“Töllinmäki” (1925) (Töllinmäki) i“Rippi” (1928) (Ispovest). 

Preseljenjem u Helsinki, Sillanpää je promeno i izdavača. Sada mu je izdavač postala najveća izdavačka kuća u Finskoj ”Otava”, koja je od WSOY otkupla sve dugove pisca, prava na njegova dela, kao i dugove za vilu. Ovaj ugovor je bio najveći pojedinačni autorski ugovor u istoriji Finske, za 660.000 finskih maraka/ danas 106. hiljada evra.

Sillanpää je dobijao i nedeljnu naknadu od “Otave”. Pored toga, za svaku stranicu koju je napisao, dobijao je 400 finskih maraka. Iako je deo novca odlazio za kuću, zbog troškova domaćinstva, on je stalno mnogo trošio i bio u dugovanju, uglavnom zbog problema sa alkoholom. Njegov omiljeni restoran bio je “Konservatorion ravintola “(Konzervatorijumski restoran) u ulici Arkadia. Njegove inostrane goste, Sillanpää je odvodio ​​u Hotelli Torni. Bez obzira koliko je svojih knjiga prodavao, gotovo u svakoj fazi njegove karijere bio je u dugu prema svom izdavaču.

Tridesete godine dvadesetog veka, bile su naročito plodonosne za ovog finskog pisca. Tih godina je napisao mnoge poznate romane kao što su "Ihmiset suviyössä ","Nuorena nukkunut" i "Miehen tie" .Međunarodnu slavu  stekao je 1931. godine upravo romanom” "Nuorena nukkunut", koji je preveden na engleski jezik kao “The Maid Silja/Fallen Asleep While Young” i objavljen u SAD-u, Velikoj Britaniji, kao i u Italiji, Holandiji, Nemačkoj i mnogim zemljama. Holandski i italijanski kritičari su pisali da je Sillanpää bio zreo za Nobelovu nagradu i od tridesetih godina, ulazio je u uži izbor.

Za svoje radove nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost 1939. godine. U obrazloženju je rečeno da se nagrada dodeljuje za: „Duboko razumevanje seljaštva svoje zemlje i izuzetnu umetničku veštinu kojom je portretisao njihov način života i odnos sa prirodom“.

Nobelova nagrada

Preko njegovih odličnih romana i političkih eseja, Sillanpää je brilijantno  uhvatio suštinu Finske. Zapravo, finska književnost definiše se poštovanjem tradicije i evokacije kulturnog folklora. Ove vanzemaljske mitologije nadmašuju generacije, pružajući izuzetno bogatu istoriju i stimulišu potragu za nacionalnim identitetom. Zapravo, istraživanjem njihove kulture i identiteta, finski pisci i umetnici proizveli su dela velike kreativnosti. Ali ne postoji pisac čiji su radovi uspeli da tako dobro analiziraju ove ideje kao ovaj, jedini primalac Nobelove nagrade za književnost u Finskoj. Zajedno povezujući umetnost sa politikom, njegovi radovi nisu samo pokazali izuzetnu književnu vrednost i kretivnost, već su decenijama inspirisali i ostale njegove sunarodnike pisce, a takođe, kao i njegovog kolegu, finskog pisca po imenu Väinö Linna, njegov književni rad oslikava snažan nacionalni ponos i ponosnu analizu njegove voljene zemlje i njenog naroda.

Iste godine, aprila meseca, neposredno pre dobijanja Nobelove nagrade, od pneumonije je umrla njegova supruga i ostavila mu sedmoro dece od kojih je najstarije imalo 22 godine, a najmlađe samo godinu dana. Ne mogavši sam da podnese taj teret, veoma brzo se ponovo oženio svojom sekretaricom Annom Armiom Von Hertze. Sa njom je i otišao na dodelu Nobelove nagrade. Ovaj brak je bio buran i trajao je samo do 1941.

Ubrzo nakon primanja Nobelove nagrade, počeo je Zimski rat, novembra 1939, kada je Sovjetski savez napao Finsku. Sovjetski vođa Staljin je očekivao da će pokoriti celu zemlju do kraja godine, ali je finski otpor uništio plan sovjetskih snaga. Tada je Sillanpää, revoltiran ovakvim razvojem događaja, svoju Nobelovu zlatnu medalju poklonio Finskoj, kako bi se ona prodala i od toga kupilo ono što je potrebno finskoj vojsci. Takođe je napisao i reči za patriotsku pesmu  “Sillanpään marssilaulu”, koju je komponovao Aimo Mustonen, kako bi podigao raspoloženje vojnika, jer je i njegov dvadesetogodišnji sin Esko bio na borbenim linijama. Pesma je postigla veliki uspeh među vojskom i narodom Finske, I danas, regruti koji služe u jedinicama finske vojske, dužni su da nauče da pevaju ovu pesmu.

https://www.youtube.com/watch?v=H0dpsB5lmk8

Nakon razvoda od druge supruge, njegovo zdravstveno stanje se zbog alkoholizma naglo pogoršava i odlazi na više meseci na bolnički oporavak. Nakon oporavka, vraća se osedeo i sa bradom, iako je imao oko 50 godina. Od tada mu je nadimak bio “Deda  Sillanpää”. Od 1945 – 1963, tradicionalno je na radiju, na Badnje veče imao svoju emisiju, u kojoj je imao svoj jednosatni govor.

Sillanpää je pedesetih godina napisao još tri uspešna dela: “Poika eli elämäänsä” 1953, “Kerron ja kuvailen” 1955 I “Päivä korkeimmillaan” 1956.

Sillanpää je preminuo  3. juna 1964. u Helsinkiju u 75. godini od upale pluća.

Ako vas put nekada nanese put Finske i put grada Tamperea, možete krenuti u avanturu okoline Tamperea i videti mnoge stvari vezane za život i rad finskog Nobelovca.

U selu Hämeenkyrö, u ulici Nobeltie 80 (Nobelov put 80), nalazi se rodna kuća ovog Nobelovca, gde je proveo u siromaštvu svoje detinjstvo. Otvoreno je samo tokom leta od 12 do 18h. Selo je otkupilo ovu kuću 1958. godine a 1962 je otvorena za javnost kao muzej.

Zatim, u Töllinmäki, u Heinijärvi, u ulici Trossitie 290, nalazi se kuća/muzej u kojoj je živeo sa roditeljima nakon povratka iz Helsinkija, a u kojoj je nastalo i prvo njegovo delo, kao i neka  druga dela. Takođe je otvorena samo tokom leta. 

Njegovi romani su takođe bili ekranzovani i skoro svi filmovi ( svih 7) su bili uspešni. Prvi je bio ekranizovan prema knjizi “Nuorena nukkunut”, i  prikazan 1937. a režirao ga je Teuvo Tulio, a poslednji 1989. godine. Poslednji film "Ihmiselon ihanuus ja kurjuus" , u režiji Mattija Kassile osvojio je nagradu na Filmskom Rouen festivalu.

Ja vam od srca preporučujem da pročitate knjige ovog Nobelovca, koje se mogu naći i po bibliotekama i knjižarama po Srbiji i ex Yu. Na žalost, ovde se mogu naći samo dve njegove knjige… “Hurskas kurjuus “, odn.“Sveta beda”  koja sadrži u sebi i” Ljudi u letnjoj noći)”,  knjiga “Silja” koja je zapravo "Nuorena nukkunut", ali je ovako prevedena kod nas.

…a, da je bio i ostao zvezda, dokazuje i Asteroid 1446 Sillanpää, otkriven 26. januara 1938. od strane renomiranog finskog astronoma i fizičara Yrjö Väisälä, koji je dobio  ime po ovom izuzetnom piscu..

Dela:

•  Elämä ja aurinko, 1916

•  Ihmislapsia elämän saatossa, 1917

•  Hurskas kurjuus, 1919

•  Rakas isänmaani, 1919

•  Hiltu ja Ragnar, 1923

•  Enkelten suojatit, 1923

•  Omistani ja omilleni, 1924

•  Vanhoja muistoja, 1924.

•  Maan tasalta, 1924

•  Töllinmäki, 1925

•  Rippi, 1928

•  Kootut teokset I–III, 1928

•  Jokisen Petterin mieliteot, 1928

•  Kiitos hetkistä, Herra..., 1930

•  Nuorena nukkunut, 1931

•  Miehen tie, 1932

•  Kootut teokset I–XII, 1932–1950

•  Virran pohjalta, 1933

•  Ihmiset suviyössä, 1934

•  Viidestoista, 1936

•  Elokuu, 1941

•  Ihmiselon ihanuus ja kurjuus, 1945

•  Poika eli elämäänsä, 1953

•  Valitut teokset, 1954

•  Erään elämän satoa, 1954

•  Kerron ja kuvailen, 1955

•  Päivä korkeimmillaan, 1956

•  Ajatelmia ja luonnehdintoja, 1960 

•  Novellit, I–II 1961

•  Valitut teokset, 1969

•  Piika ja muita kertomuksia, 1978

•  Taatan joulupakinoita, 1981

•  Taatan joulu, 1986

•  F. E. Sillanpään ajatuksia, 1988

•  Kootut teokset 1–8, 1988–1991

Foto:

https://www.finna.fi/

Hämeenkyrön museo.

www.kuvakokoelmat.fi 

Read More

Entoni Bivor o Fincima i Zimskom ratu

U jednoj od najboljih knjiga o Drugom svetskom ratu koja je ikada napisana, a koju je napisao Entoni Bivor (Antony Beevor), dosta je pisano i o Zimskom ratu u Finskoj, pa nisam izdržala a da vam ne prepišem deo iz ove knjige koju vam svakako preporučujem. Ovo je prva od dva dela knjige Drugi svetski rat. Bivorova knjiga jednostavno je najbolja vojna istorija Drugog svetskog rata. Ona oživljava ogromne događaje sa svih strana, od velike strategije do patnji čovečanstva, od diktatora do običnih vojnika

Danas sam završila sa čitanjem prve knjige i evo dela o Zimskom ratu...

Odmah po završetku sovjetske okupacije istočne Poljske, Kremlj je počeo da nameće sporazume o “uzajamnoj pomoći” baltičkim zemljama, a petog oktobra od finske vlade je zatraženo da pošalje izaslanike u Moskvu. Sedmicu kasnije  Staljin je Fincima poslao spisak  zahteva u okviru još jednog predloga sporazuma. Tražio je da Finska Sovjetskom Savezu iznajmi poluostrvo Hanko i prepusti nekoliko ostrva u Finskom zalivu, deo poluostrva Ribačij blizu Murmanska i luku Petsamo. Staljin je zahtevao i da se granica na Karelijskoj prevlaci iznad Lenjingrada pomeri trideset pet kolometara na sever. U zamenu za sve to, nudio je Finskoj uglavnom nenaseljeni deo sovjetske severne Karelije.

Pregovori u Moskvi vodili su se do 13. novembra, ali nije postignut konačni sporazum. Staljin je odlučio da napadne Finsku, uveren da joj nedostaje međunarodne podrške i volje za borbom.Njegov neuverljivi izovor bio je da “vlada u izgnanstvu”, sastavljena od šačice finskih komunista, traži bratsku pomoć od Sovjetskog Saveza. Sovjetske jedinice izazvale su pogranični incident blizu Majnile u Kareliji.  Finci su se za pomoć obratili Nemačkoj, ali nacistička vlast odbila je da im pruži bilo kakvu podršku i posavetovala ih da pristanu na Staljinove uslove.

Dvadeset devetog novembra Sovjetski Savez je prekinuo diplomatske odnose sa Finskom. Sutradan su jedinice Lenjingradskog vojnog okruga napale finske položaje, a bombarderi Crvenog vazduhoplovstva poleteli su na Helsinki. Zimski rat je počeo. Sovjetski prvaci pretpostavljali su da će jednostavno ušetati u Finsku, baš kao što su s lakoćom okupirali istočnu Poljsku. Vorošilov, narodni komesar za odbranu, želeo je da okonča rat 21. decembra, na Staljinov šezdeseti rođendan. Dmitriju Šostakoviču naređeno je da omponuje delo u čast pobede.

U Finskoj je maršal Karl Gustav Manerhajm, bivši oficir konjičke garde ruskog cara i heroj rata za nezavisnost protiv boljševika, pozvan iz penzije i imenovan za vrhovnog zapovednika. Finska vojska od sto pedeset hiljada ljudi,  uglavnom rezervista i golobradih momaka, suočila se s preko milion vojnika Crvene armije. Odbrambeni položaji preko Karelijske prevlake jugozapadno od jezera Ladoga, poznati kao Manerhajmova linija, sastojali su se većinom od rovova, bunkera obloženih balvanima i nešto betonskih utvrđenja. Finci su na raspolaganju imali i šume i mala jezera koja su usmeravala sve pravce napredovanja  prema pažljivo položenim minskim poljima.

Uprkos jakoj artiljerijskoj podršci, sovjetska Sedma armija doživela je krajnje neprijatno iznenađenje. Prvo su isturene čarkaške jedinice i snajperisti duž granice, zaustavili njene pešadijske divizije. Bez detektora za mine i s naređenjima da bez zaustavljanja prodiru napred, sovjetski komandanti su jednostavno gonili ljude napred u snegom pokrivena minska polja ispred Manerhajmove linije. Crvenoarmejcima je bilo rečeno da će ih finski narod dočekati kao braću i oslobodioce od kapitalističkih ugnjetača, pa im je stvarnost borbe gasila moral dok su posrtali po snegu prema  brezovim šumama koje su skrivale delove Manerhajmove linije. Finci, majstori zimske kamuflaže, kosili su ih mitraljezima.

Na krajnjem severu Finske, sovjetske jedinice iz Murmmanska napale su oblast rudnika i luku Petsamo, ali njihov pokušaj da preseku kroz Finsku od istoka  do Botnijskog zaliva, pretvorio se u neizrecivu katastrofu. Staljin se prenerazio kad Finska nije odmah kapitulirala i naredio je Vorošilovu da skrši otpor brojčanom nadmoći  Crvene armije. Komandanti Sovjetske vojske, preplašeni čistkama i ograničeni krutom vojnom doktrinom koja je iz njih nastala, mogli su samo da šalju nove i nove vojnike u smrt. Na temperaturama od četrdeset stepeni ispod nule, crvenoarmejci su se, rđavo  opremljenii i obučeni za ovu vrstu zimskog ratovanje, u smeđim šinjelima jasno isticali naspram  dubokih smetova belog snega. Usled zaleđenih jezera i šuma, centralne i severne Finske, sovjetske kolone mogle su da se kreću samo malobrojnim stazama kroz šume. Tu su ih iz zasede munjevito napadale finske skijaške jedinice naoružane automatskim puškama suomi, ručnim bombama i lovačkim noževima za dokrajčivanje žrtava.

Finci su primenjivali takozvanu ”taktiku sečenja trupaca”, sekli su neprijateljske povorke u delove, presecali im linije snabdevanja i tako ih iscrpljivali glađu. Finski skijaši pojavljivali su se bešumno, bacali bombe ili Molotovljeve koktele na sovjetske tenkove i topove, a onda isto tako brzo nestajali. Bio je to polugerijski rat za kakav Crvena armija uopšte nije bila pripremljena. Finci su spaljivali štale, farme i ambare kako bi neprijatelju uskratili bilo kakvo sklonište. Minirali su puteve i postavljali mine iznenađenja. Svi ranjenici u napadima, brzo su umirali od hladnoće. Sovjetski vojnici prozvali su kamuflirane finske skijaške jedinice “bela smrt”. Sto šezdeset treća streljačka divizija opkoljena je blizu Suomusalmija, a kad joj je Četrdeset četvrta divizija krenula u pomoć, ispresecana je nizom napada i uništile su je bele sablasti koje jure između stabala.

“U dužini od sedam kilometara”, napisala je američka novinarka Virdžinija Kauls, prilikom kasnije posete bojištu, “put i šuma posuti su leševima ljudi i konja, uništenim tenkovima, poljskim kuhinjama, kamionima, topovskim karama, mapama, knjigama i delovima odeće. Leševi su smrznuti i tvrdi kao okamenjeno drvo, a koža im je boje mahagonija. Neka tela natrpana su na gomilu kao otpad, pokrivena samo slojem milosrdnog snega, druga su naslonjena na drveće u izopačenim položajima. Sve žrtve smrzle su se kako ih je smrt zatekla. Jedan je rukama stezao ranu na stomaku, drugi je pokušao da raskopča okovratnik košulje. ”

Slična sudbina zadesila je i Sto dvadeset drugu streljačku diviziju koja je napredovala ka jugozapadu s poluostrva Kola prema Kemijerviju, gde su ih iznenada napale i masakrirale snage Kurta Valenijusa.  ”Kako su neobična mrtva tela na ovom putu”, napisao je prvi strani dopisnik koji je video delotvornost finske neustrašive odbrane.”Hladnoća ih je okamenila onako kako su pali, a donekle je im je i skupila trupove i crte lica, pa deluju voštano veštački. Čitav put izgleda kao velika voštana postavka bitke, pažljivo raspoređena...jedan čovek naslanja se na točak kola s komadom žice u ruci. drugi ubacuje pun okvir u pušku.”

Međunarodna osuda invazije dovela je do isključivanja Sovjetskog Saveza iz Lige naroda, a to je bio poslednji čin ove organizacije. Javnost u Londonu i Parizu bila je gotovo zgroženija ovim napadom, nego invazijom na Poljsku. Nemačka, Staljinov saveznik, takođe se našla u neprijatnom položaju. Dobijala je sve veće količine sirovina iz Sovjetskog Saveza i nije želela da ugrozi odnose trgujući sa skandinavskim zemljama, naročito sa Švedskom. Iznad svega, nacističko vođstvo uznemirili su pozivi u Velikoj Britaniji i Francuskoj na slanje međunarodne pomoći Finskoj.  Savezničko prisustvo u Skandinaviji, poremetilo bi isporuke švedske gvozdene rude Nemačkoj, a ta kvalitetna ruda bila je životno važna za ratnu industriju.

Staljin nije bio najbolje raspoložen kako se godina bližila kraju. Morao je da prihvati činjenicu da je za katastrofalni nastup Crvene armije u Zimskom ratu delimično odgovoran i njegov nesposobni drugar maršal Vorošilov. Ponižavanje Crvene armije pred svetom morao je da se zaustavi, naročito zato što ga je uznamirila razorna delotvornost nemačke taktike munjevitog rata u Poljskoj....

...nastavak potražite u knjizi (Entoni Bivor - Drugi svetski rat)

Naslov originala: Antony Beevor - The Second World War
Naslov u Finskoj:Antony Beevor -Toinen maailmansota

Sajt autora

Wikepedia o autoru 

Izdavačka kuća Laguna na svom sajtu, napisala je o knjizi sledeće:

Drugi svetski rat počeo je avgusta 1939. na granici Mandžurije, a tačno šest godina kasnije tamo se i završio sovjetskom invazijom na severnu Kinu. Rat u Evropi deluje potpuno odvojeno od rata na Pacifiku i u Kini, ali događaji na suprotnim stranama sveta imali su međusobno duboke posledice. Služeći se najsavremenijim naučnim otkrićima i izvorima i pišući jasno i saosećajno, Entoni Bivor sklapa ogroman mozaik koji obuhvata sve od severnoafričke pustinje preko snegom okovanih stepa do džungli Burme, od esesovskih specijalnih odreda preko zatočenika Gulaga regrutovanih u kaznene bataljone do neizrecivih zverstava na kineskom ratištu.

Moralne odluke predstavljaju osnovu ljudske drame, a nikada u istoriji nije bilo većih dilema i za vođe i za obične ljude, niti takvih primera pojedinačne i masovne tragedije, izopačenosti politike, ideološkog licemerja, samoljublja vojnih zapovednika, izdajstava, požrtvovanja, neverovatne surovosti i nepredvidive dobrote. Iako slika na ogromnom platnu, Entoni Bivor nikada ne gubi iz vida sudbine običnih vojnika i civila čije su živote zgazile neizmerne sile sukobljene u ovom najstrašnijem ratu u istoriji čovečanstva.

O piscu

  

Entoni Bivor rođen je 1946. godine. Studirao je vojnu istoriju pod mentorstvom čuvenog profesora ser Džona Kigana. Pet godina je kao oficir služio u Jedanaestom husarskom puku u Engleskoj i Nemačkoj. Nakon toga posvetio se naučnoj karijeri. Predaje na koledžima Vinčester i Sendherst, a gostujući je profesor u Školi za istoriju, klasične nauke i arheologiju u Berkbeku na Londonskom univerzitetu. Za svoja dela iz oblasti istorije dobio je brojne nagrade i priznanja. Član je Kraljevskog književnog društva. Oženjen je i ima dvoje dece.

Rekli su o knjizi

„Bivor je posvećen prikazivanju istine o ratu sa svim njenim bolnim protivrečnostima. On ne preza ni od čega. Njegova knjiga je sveobuhvatna, objektivna i duboko humana.“ New Statesman
„Bivorova knjiga jednostavno je najbolja vojna istorija Drugog svetskog rata. Ona oživljava ogromne događaje sa svih strana, od velike strategije do patnji čovečanstva, od diktatora do običnih vojnika.“ Sajmon Sibag Montefjore
„Opšta istorija rata mora da obuhvati raznovrsna iskustva i prikaže povezanost velikih događaja na različitim kontinentima i morima. Entoni Bivor savršeno je odgovorio ovom izazovu.“ Financial Times

“Definitivna istorija.Ovo je Drugi svetski rat kako bi ga Tolstoj opisao”  Washington Post

Read More