Entoni Bivor o Fincima i Zimskom ratu

U jednoj od najboljih knjiga o Drugom svetskom ratu koja je ikada napisana, a koju je napisao Entoni Bivor (Antony Beevor), dosta je pisano i o Zimskom ratu u Finskoj, pa nisam izdržala a da vam ne prepišem deo iz ove knjige koju vam svakako preporučujem. Ovo je prva od dva dela knjige Drugi svetski rat. Bivorova knjiga jednostavno je najbolja vojna istorija Drugog svetskog rata. Ona oživljava ogromne događaje sa svih strana, od velike strategije do patnji čovečanstva, od diktatora do običnih vojnika

Danas sam završila sa čitanjem prve knjige i evo dela o Zimskom ratu...

Odmah po završetku sovjetske okupacije istočne Poljske, Kremlj je počeo da nameće sporazume o “uzajamnoj pomoći” baltičkim zemljama, a petog oktobra od finske vlade je zatraženo da pošalje izaslanike u Moskvu. Sedmicu kasnije  Staljin je Fincima poslao spisak  zahteva u okviru još jednog predloga sporazuma. Tražio je da Finska Sovjetskom Savezu iznajmi poluostrvo Hanko i prepusti nekoliko ostrva u Finskom zalivu, deo poluostrva Ribačij blizu Murmanska i luku Petsamo. Staljin je zahtevao i da se granica na Karelijskoj prevlaci iznad Lenjingrada pomeri trideset pet kolometara na sever. U zamenu za sve to, nudio je Finskoj uglavnom nenaseljeni deo sovjetske severne Karelije.

Pregovori u Moskvi vodili su se do 13. novembra, ali nije postignut konačni sporazum. Staljin je odlučio da napadne Finsku, uveren da joj nedostaje međunarodne podrške i volje za borbom.Njegov neuverljivi izovor bio je da “vlada u izgnanstvu”, sastavljena od šačice finskih komunista, traži bratsku pomoć od Sovjetskog Saveza. Sovjetske jedinice izazvale su pogranični incident blizu Majnile u Kareliji.  Finci su se za pomoć obratili Nemačkoj, ali nacistička vlast odbila je da im pruži bilo kakvu podršku i posavetovala ih da pristanu na Staljinove uslove.

Dvadeset devetog novembra Sovjetski Savez je prekinuo diplomatske odnose sa Finskom. Sutradan su jedinice Lenjingradskog vojnog okruga napale finske položaje, a bombarderi Crvenog vazduhoplovstva poleteli su na Helsinki. Zimski rat je počeo. Sovjetski prvaci pretpostavljali su da će jednostavno ušetati u Finsku, baš kao što su s lakoćom okupirali istočnu Poljsku. Vorošilov, narodni komesar za odbranu, želeo je da okonča rat 21. decembra, na Staljinov šezdeseti rođendan. Dmitriju Šostakoviču naređeno je da omponuje delo u čast pobede.

U Finskoj je maršal Karl Gustav Manerhajm, bivši oficir konjičke garde ruskog cara i heroj rata za nezavisnost protiv boljševika, pozvan iz penzije i imenovan za vrhovnog zapovednika. Finska vojska od sto pedeset hiljada ljudi,  uglavnom rezervista i golobradih momaka, suočila se s preko milion vojnika Crvene armije. Odbrambeni položaji preko Karelijske prevlake jugozapadno od jezera Ladoga, poznati kao Manerhajmova linija, sastojali su se većinom od rovova, bunkera obloženih balvanima i nešto betonskih utvrđenja. Finci su na raspolaganju imali i šume i mala jezera koja su usmeravala sve pravce napredovanja  prema pažljivo položenim minskim poljima.

Uprkos jakoj artiljerijskoj podršci, sovjetska Sedma armija doživela je krajnje neprijatno iznenađenje. Prvo su isturene čarkaške jedinice i snajperisti duž granice, zaustavili njene pešadijske divizije. Bez detektora za mine i s naređenjima da bez zaustavljanja prodiru napred, sovjetski komandanti su jednostavno gonili ljude napred u snegom pokrivena minska polja ispred Manerhajmove linije. Crvenoarmejcima je bilo rečeno da će ih finski narod dočekati kao braću i oslobodioce od kapitalističkih ugnjetača, pa im je stvarnost borbe gasila moral dok su posrtali po snegu prema  brezovim šumama koje su skrivale delove Manerhajmove linije. Finci, majstori zimske kamuflaže, kosili su ih mitraljezima.

Na krajnjem severu Finske, sovjetske jedinice iz Murmmanska napale su oblast rudnika i luku Petsamo, ali njihov pokušaj da preseku kroz Finsku od istoka  do Botnijskog zaliva, pretvorio se u neizrecivu katastrofu. Staljin se prenerazio kad Finska nije odmah kapitulirala i naredio je Vorošilovu da skrši otpor brojčanom nadmoći  Crvene armije. Komandanti Sovjetske vojske, preplašeni čistkama i ograničeni krutom vojnom doktrinom koja je iz njih nastala, mogli su samo da šalju nove i nove vojnike u smrt. Na temperaturama od četrdeset stepeni ispod nule, crvenoarmejci su se, rđavo  opremljenii i obučeni za ovu vrstu zimskog ratovanje, u smeđim šinjelima jasno isticali naspram  dubokih smetova belog snega. Usled zaleđenih jezera i šuma, centralne i severne Finske, sovjetske kolone mogle su da se kreću samo malobrojnim stazama kroz šume. Tu su ih iz zasede munjevito napadale finske skijaške jedinice naoružane automatskim puškama suomi, ručnim bombama i lovačkim noževima za dokrajčivanje žrtava.

Finci su primenjivali takozvanu ”taktiku sečenja trupaca”, sekli su neprijateljske povorke u delove, presecali im linije snabdevanja i tako ih iscrpljivali glađu. Finski skijaši pojavljivali su se bešumno, bacali bombe ili Molotovljeve koktele na sovjetske tenkove i topove, a onda isto tako brzo nestajali. Bio je to polugerijski rat za kakav Crvena armija uopšte nije bila pripremljena. Finci su spaljivali štale, farme i ambare kako bi neprijatelju uskratili bilo kakvo sklonište. Minirali su puteve i postavljali mine iznenađenja. Svi ranjenici u napadima, brzo su umirali od hladnoće. Sovjetski vojnici prozvali su kamuflirane finske skijaške jedinice “bela smrt”. Sto šezdeset treća streljačka divizija opkoljena je blizu Suomusalmija, a kad joj je Četrdeset četvrta divizija krenula u pomoć, ispresecana je nizom napada i uništile su je bele sablasti koje jure između stabala.

“U dužini od sedam kilometara”, napisala je američka novinarka Virdžinija Kauls, prilikom kasnije posete bojištu, “put i šuma posuti su leševima ljudi i konja, uništenim tenkovima, poljskim kuhinjama, kamionima, topovskim karama, mapama, knjigama i delovima odeće. Leševi su smrznuti i tvrdi kao okamenjeno drvo, a koža im je boje mahagonija. Neka tela natrpana su na gomilu kao otpad, pokrivena samo slojem milosrdnog snega, druga su naslonjena na drveće u izopačenim položajima. Sve žrtve smrzle su se kako ih je smrt zatekla. Jedan je rukama stezao ranu na stomaku, drugi je pokušao da raskopča okovratnik košulje. ”

Slična sudbina zadesila je i Sto dvadeset drugu streljačku diviziju koja je napredovala ka jugozapadu s poluostrva Kola prema Kemijerviju, gde su ih iznenada napale i masakrirale snage Kurta Valenijusa.  ”Kako su neobična mrtva tela na ovom putu”, napisao je prvi strani dopisnik koji je video delotvornost finske neustrašive odbrane.”Hladnoća ih je okamenila onako kako su pali, a donekle je im je i skupila trupove i crte lica, pa deluju voštano veštački. Čitav put izgleda kao velika voštana postavka bitke, pažljivo raspoređena...jedan čovek naslanja se na točak kola s komadom žice u ruci. drugi ubacuje pun okvir u pušku.”

Međunarodna osuda invazije dovela je do isključivanja Sovjetskog Saveza iz Lige naroda, a to je bio poslednji čin ove organizacije. Javnost u Londonu i Parizu bila je gotovo zgroženija ovim napadom, nego invazijom na Poljsku. Nemačka, Staljinov saveznik, takođe se našla u neprijatnom položaju. Dobijala je sve veće količine sirovina iz Sovjetskog Saveza i nije želela da ugrozi odnose trgujući sa skandinavskim zemljama, naročito sa Švedskom. Iznad svega, nacističko vođstvo uznemirili su pozivi u Velikoj Britaniji i Francuskoj na slanje međunarodne pomoći Finskoj.  Savezničko prisustvo u Skandinaviji, poremetilo bi isporuke švedske gvozdene rude Nemačkoj, a ta kvalitetna ruda bila je životno važna za ratnu industriju.

Staljin nije bio najbolje raspoložen kako se godina bližila kraju. Morao je da prihvati činjenicu da je za katastrofalni nastup Crvene armije u Zimskom ratu delimično odgovoran i njegov nesposobni drugar maršal Vorošilov. Ponižavanje Crvene armije pred svetom morao je da se zaustavi, naročito zato što ga je uznamirila razorna delotvornost nemačke taktike munjevitog rata u Poljskoj....

...nastavak potražite u knjizi (Entoni Bivor - Drugi svetski rat)

Naslov originala: Antony Beevor - The Second World War
Naslov u Finskoj:Antony Beevor -Toinen maailmansota

Sajt autora

Wikepedia o autoru 

Izdavačka kuća Laguna na svom sajtu, napisala je o knjizi sledeće:

Drugi svetski rat počeo je avgusta 1939. na granici Mandžurije, a tačno šest godina kasnije tamo se i završio sovjetskom invazijom na severnu Kinu. Rat u Evropi deluje potpuno odvojeno od rata na Pacifiku i u Kini, ali događaji na suprotnim stranama sveta imali su međusobno duboke posledice. Služeći se najsavremenijim naučnim otkrićima i izvorima i pišući jasno i saosećajno, Entoni Bivor sklapa ogroman mozaik koji obuhvata sve od severnoafričke pustinje preko snegom okovanih stepa do džungli Burme, od esesovskih specijalnih odreda preko zatočenika Gulaga regrutovanih u kaznene bataljone do neizrecivih zverstava na kineskom ratištu.

Moralne odluke predstavljaju osnovu ljudske drame, a nikada u istoriji nije bilo većih dilema i za vođe i za obične ljude, niti takvih primera pojedinačne i masovne tragedije, izopačenosti politike, ideološkog licemerja, samoljublja vojnih zapovednika, izdajstava, požrtvovanja, neverovatne surovosti i nepredvidive dobrote. Iako slika na ogromnom platnu, Entoni Bivor nikada ne gubi iz vida sudbine običnih vojnika i civila čije su živote zgazile neizmerne sile sukobljene u ovom najstrašnijem ratu u istoriji čovečanstva.

O piscu

  

Entoni Bivor rođen je 1946. godine. Studirao je vojnu istoriju pod mentorstvom čuvenog profesora ser Džona Kigana. Pet godina je kao oficir služio u Jedanaestom husarskom puku u Engleskoj i Nemačkoj. Nakon toga posvetio se naučnoj karijeri. Predaje na koledžima Vinčester i Sendherst, a gostujući je profesor u Školi za istoriju, klasične nauke i arheologiju u Berkbeku na Londonskom univerzitetu. Za svoja dela iz oblasti istorije dobio je brojne nagrade i priznanja. Član je Kraljevskog književnog društva. Oženjen je i ima dvoje dece.

Rekli su o knjizi

„Bivor je posvećen prikazivanju istine o ratu sa svim njenim bolnim protivrečnostima. On ne preza ni od čega. Njegova knjiga je sveobuhvatna, objektivna i duboko humana.“ New Statesman
„Bivorova knjiga jednostavno je najbolja vojna istorija Drugog svetskog rata. Ona oživljava ogromne događaje sa svih strana, od velike strategije do patnji čovečanstva, od diktatora do običnih vojnika.“ Sajmon Sibag Montefjore
„Opšta istorija rata mora da obuhvati raznovrsna iskustva i prikaže povezanost velikih događaja na različitim kontinentima i morima. Entoni Bivor savršeno je odgovorio ovom izazovu.“ Financial Times

“Definitivna istorija.Ovo je Drugi svetski rat kako bi ga Tolstoj opisao”  Washington Post