Finski predstavnik Pesme Evrovizije 2015

Pre finalne večeri, na kojoj su Finci izabrali svog predstavnika za Pesmu Evrovizije, u ovom tekstu sam vas upoznala sa svim finalistima, gde sam dala neki svoj sud o pesmama i naravno, upoznala vas sa mojim favoritom. Na žalost, moj favorit nije pobedio, a pobednik je izazvao pravu lavinu pozitivnih i negativnih komentara u Finskoj i u svetu. Nastupila je sveopšta “frka”, slična onoj kada su Lordi dobili priliku da predstavljaju Finsku na Pesmi Evrovizije. Finska je ove godine glasala za pank i jednakost.

Dvosatni program, kao i celo ovogodišnje izdanje Uuden Musiikin Kilpailu, vodili su novinarka i TV voditeljka Rakel Liekki i pevač i glumac Roope Salminen.

 

Ovogodišnji predstavnik Finske je pank grupa Pertti Kurikan Nimipäivät (PKN), sa pesmom Aina mun pitää (Kad god moram da ). Sa trajanjem od svega 1:25 minuta, mislim da je ovo najkraća pesma u istoriji Pesme Evrovizije. Grupu čine četvorica četrdesetogodišnjaka sa Daunovim sindromom i umerenom mentalnom retardacijom. U Finskoj ih masovno vole i podržavaju, ali  i pored toga, nisu svi u Finskoj oduševljeni što ih oni predstavljaju. Ipak, ti, koji ih osporavaju su u blagoj manjini. Sve u svemu, sudeći po ubedljivoj pobedi, gde je publika imala glavni udeo u glasanju, njih Finci vole i podržavaju, a takođe ih podržava i cela pank zajednica. Kažu da im je osnovna ideja bila da učestvovanjem na ovom takmičenju ojačaju podršku socijalnim programima koji pomažu ljudima sa Daunovim sindromom.

Profesor kulturoloških nauka, Yrjö Heinonen sa Jyväskylä univerziteta, rekao je da “ovogodišnji učesnici izazivaju kontradiktorne emocije, Finska je osetljiva na svoj imidž...ako pobede bićemo ponosni, ako izgube biće nas sramota”. 

Članovi ove grupe iz Helsinkija  su: Pertti Kurikka – gitara (Pertti je veliki fan Evrovizije), Kari Aalto – vokal,  Sami Helle – bas gitara i Toni Välitalo – bubnjevi (Toni je iz  grada Espoo). Grupa  je nastala 2009. godine,  u centru Lyhty, prilikom humanitarne radionice za odrasle osobe sa smetnjama u razvoju. Oni su bili i glavni junaci dokumentarca Pank sindrom, koji se bavi temom kako žive ljudi sa invaliditetom i kako ih muzika čini jačim da podnesu svu gorčinu svakodnevnog života. Pevaju o raznim temama...od socijalnih problema do pedikira. 

Njihov CD iz 2010. Ei yhteiskunta yhtä miestä kaipaa, rasprodat je odmah po objavljivanju. 2011 su objavili maksi singl Päättäjä on pettäjä i vinil Osaa Eläimetkin Pieree. Izuzev u Finskoj, grupa je poznata u Nemačkoj, Americi, Velikoj Britaniji i Norveškoj gde su imali veliku turneju.

Bas gitaista Sami Helle izjavio je za britanski Gardijan “Ne želimo da ljudi glasaju za nas jer nas žale. Mi nismo toliko različiti od drugih, mi smo samo obični ljudi sa mentalnim hendikepom”.

Sve u svemu, i ja imam svoje mišljenje o svemu ovome. Pesma Evrovizije je nešto što ja zamišljam kao reviju zanimljivih i kvalitenih pesama, iz svih zemalja Evrope. Tako bi bar trebalo da bude...ali, na žalost, ovo takmičenje je postalo sve, samo ne to. To je postala parada kiča, glamura, arena za razne političke poruke...mesto gde pobeđuje bolji marketing, lobiranje, broj ljudi u dijaspori. No, budimo iskreni, Pesma Evrovizije je danas ipak samo zabava. I pored svega, ipak volim da gledam Pesmu Evrovizije i uvek joj se radujem.   

Kada pogledamo pobednike, tu su i melodramatične balade,  finski metal sa monstruoznim maskama, žene sa bradom...svega tu ima.

Pertti Kurikan Nimipäivät svakako imaju svoju poruku svetu i dovoljno su posebni, da već svi fanovi Pesme Evrovizije pričaju o njima. Naravno, oni su dobili iz celog sveta i poruke u stilu "vetra u leđa", ali i one najgore i pogrdne. Pre njih, nije bilo pank muzike na ovom takmičenju, kao ni osoba sa Daunovim sindromom. Mnogi su i danas ubeđeni da su Finci glasali za njih iz sažaljenja, i da možda mogu i da podede na Pesmi Evrovizije iz istog razloga...ja ipak mislim da ovde nije u pitanju sažaljenje, već PODRŠKA. 

Oni svakako imaju moju podršku, i svi ljudi koji se bore za neka svoja prava i koji  upornošću i radom žele da ostvare svoje snove, uvek će imati moju podršku, ali ja ću i ove godine ipak glasati za muziku, to je moje pravo. Nemam predrasuda oko toga da li bih glasala za nekoga ko je iz LGBT populacije, nekoga ko nije fizički atraktivan...za nekoga ko nema "besan" scenski nastup...kao što sam i prošle godine napisala,  navijala sam za švedsku i austrjsku pesmu, bez ulaženja u to što je nekima smetala žena sa bradom, jednostavno,  ja  volim  muziku i glasam za muziku.

Bilo kako bilo, Pertti Kurikan Nimipäivät imaju i imaće moju podršku, ali ne i glas. Pank ipak nije za svakoga, definitivno. Slušajući neke pesme ove grupe, kao i intervjue, ovi momci zaista prave dobru atmosferu svojom iskrenošću i jednostavnošću i imaju dobre tekstove, koji opisuju svakodnevni život i emocije ljudi, koje drušvo vidi kao nesposobne da donose odluke i brinu o sebi. Iako su Finci u ogromnom broju glasali za njih i iako u Finskoj postoji svest o osobama sa invaliditetom, to nije slučaj u svim zemljama. Pertti Kurikan Nimipäivät se bori za sve njih.

Kako je ove godine, odluku o pobedniku donosio i žiri, i to sa samo 10% glasova i gledaoci sa 90%, ukus žirija i publike se ipak razlikovao. 

Posle glasanja žirija, rezultati su bili sledeći...najviše glasova je dobila grupa Satin Circus, Pertti Kurikan Nimipäivät su bili četvrti, a moj favorit Solju..osmi.

Posle toga su usledili glasovi gledalaca koji su bili drugačiji, i kada su se zbrojali glasovi gledalaca i žirija, rezultati su bili sledeći... Pertti Kurikan Nimipäivät su bili ubedljivo prvi, Satin Circus drugi a moj favorit Solju...četvrti.

Uglavnom, sve ovogodišnje pesme  svih učesnika Pesme Evrovizije sam preslušala i moj ubedljivi favorit je predstavnik Italije i divna pesma Grande amore. Posle njih, dopadaju mi se i pesme Gruzije, Crne Gore, Estonije...i još neke. Pa sad, ako  ste mislili da ću pre glasati za nekakvu finsku buku sa dobrom pozadinskom pričom, ili za divnu melodiju i odlične vokale, verujte mi, tu dileme nema. Momcima iz Pertti Kurikan Nimipäivät zaista želim da se bave hobijem (muzikom?) koji ih ispunjava i koja im je dobar beg od surove stvarnosti. Takođe, apsolutno podržavam njihovu borbu za širenje svesti o osobama sa invaliditetom, ali mislim da ova numera (pesma?), nije srećno rešenje. Zamislite da se iduće godine kao predstavnik neke zemlje pojavi neka mečka Božana koja skače na sceni dok mečkar udara po bubnju, uz propratnu priču kako se bore za prava životinja...izvinite, ali ja ipak glasam za muziku i dobru pesmu. Sada, iz ove perspektive shvatam da je Lepa Brena sa pesmom Sitnije, Cile sitnije, koju je pevala na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije daleke 1983. godine, u stvari samo htela da se bori za prava pevača novokomponovane muzike.