150-godišnjica rođenja Sibeliusa

Ova 2015. godina je godina Sibeliusa jer se ove godine, širom sveta obeležava 150-godišnjica njegovog rođenja, pa koristim priliku da vam, po ko zna koji put,  ispričam neku priču o njegovom životu.

 

Lider grupe Apocalyptica Eicca- foto Eicca instagram

Ljudi koji vole muziku, a posebno klasičnu muziku, imaju neki poseban senzibilitet pa neretko žele da upoznaju i segmente iz života kompozitora, kako bi bolje razumeli njegova dela i u kakvoj atmosferi su nastala. 

Klasika je muzika koju morate poznavati i dobro razumeti da biste shvatili njenu lepotu i vrednost. Priznajem, ni ja je nisam odmah zavolela, kada su me sa sedam godina upisali u muzičku školu, ali vremenom, sve sam više upoznavala taj svet muzike, to nepregledno more, od obala ranog baroka do današnjih dana. To je muzika  puna snažne lepote, dramatičnosti, ona koja slavi život, dok je za onoga ko je ne poznaje, ona tek samo jedno neistraženo more...ali, danas ću vas ponovo odvesti do moreuza Sibelius i pokušati da vam kroz priču o njegovom životu, dočaram zašto je Sibelius izabrao tišinu dugu trideset godina, zašto zelena peć u njegovoj kući (a danas muzeju) Ainola, krije tajne o njegovoj Osmoj simfoniji, zašto je Sibeliusov dom bio i mesto za stvaranje i mesto za uništavanje, mesto najlepše muzike i mesto samotne tišine.

Davne 1865. godine, u lepoj mirnoj ulici Hallituskatu 11  u mestu Hämeenlinna, rođen je kompozitor Jean Sibelius, taj mag, koji je stvorio takva remek dela, kao što su Valse Triste (Tužni valcer), Finlandia, Karelia Suite, Kullervo, Tuonelan joutsen (Labud iz Tuonele), prelepu Andante Festivo Izlišno je reći da je on moj omiljeni kompozitor.

On je bio čovek uzvišenih nesalomivih principa, neumoljiv a opet duhovit, brižan i postojan kao stena. 

Sibelius je krajem 1890. godine počeo da razmišlja o odlasku u neku mirnu i zelenu oazu, koja bi bila dovoljno mirna i inspirativna a opet ne previše udaljena od Helsinkija. Tada se pokraj jezera Tuusula, u mestu Järvenpää stvarala umetnička kolonija i nekako je imao želju da se tu nastani jednog dana. U selu Kerava je živeo od  1899. do 1902. a onda je 1903. godine kupio plac upravo tu gde je i planirao, blizu jezera, gde se i doselio septembra 1894. godine kada mu je kuća bila sagrađena. Ta kuća (Ainola), postala je njegov dom, njegova oaza i svedok Sibeliusove ere koja traje do dana današnjeg.

Järvenpää

Järvenpää je bilo mirno mesto, blizu jezera punog labudova, mesto gde su svaki pedalj zemlje krasile prelepe srebrne breze i grandiozni borovi, mesto netaknute prirode, a opet, Helsinki je bio dovoljno blizu i dovoljno daleko. Takvom ambijentu je odgovaralo da se napravi kuća u romantičarsko nordijskom stilu, a celokupan projekat ( bez novčane nadoknade), uradio je finski arhitekta Lars Eliel Sonck, blizak Sibeliusov prijatelj. Sibelius se tu uselio 1904. kada  kuća još nije imala sadašnji izgled, koji je dobila tek 1911. godine. Ona je ličila na običan letnjikovac, bila je funkcionalna i udobna, ali nikako raskošna. Kuća je ležala na kamenom temelju i bila je obložena belim daskama. Sibelius je za Ainolu govorio da je ona simfonija od drveta, i bio je u pravu. Prostorije unutar nje su prostrane, funkcionalne, sa masivnim borovim gredama na plafonu, drvenim nameštajem, sva u nordijskom stilu, sa velikim prozorima bez zavesa, kako bi ulazilo što više svetlosti i nezaobilaznom velikom peći u centralnom delu. Ova masivna peć od cigle, premazana sjajnim zelenim premazom, u trpezariji Sibeliusove kuće, napravljena u okolnoj ciglani, odnela je tajnu o Osmoj simfoniji. Naime, umetnik je decenijama radio na ovom delu koje su svi željno iščekivali, i za sve vreme tog kreativnog rada, niko nije znao dokle je stigao...neki kažu da je uradio celu Osmu simfoniju, dok većina, pa i njegove ćerke,  kažu da je tek počeo drugi stav. Sibelius je kasnije mnogo puta izjavljivao da je on tu famoznu simfoniju mnogo puta zaavršio, ali u svojoj glavi, jer je poznato da je Sibelius najmanje komponovao na klaviru, a najviše onako iz glave. Bilo kako bilo, tek jednog dana, ranih četrdesetih godina prošlog veka, skupio je sve radne verzije ovog dela i ostalih nedovršenih  i dovršenih dela koja se njemu nisu dopadala, stavio ih je u pletenu korpu i uz pomoć supruge, odneo do famozne zelene peći. Kada je Sibelius počeo da ih ubacuje u peć, njegova verna supruga Aino od bola nije to mogla ni da gleda. Izgleda da je nju to bolelo više nego njega, jer je nebrojeno puta posle njegove smrti izjavljivala da je njen suprug posle tog čina bio vidno raspoloženiji i spokojniji. Kada je kuća postala muzej i prešla u vlasništvo države Finske, mnogi su pokušavali da otvore vratanca velike zelene peći, all to više nije bilo moguće jer  su vrata bila zapečaćna i pričvrćena pošto je Aino, posle Sibeliusove smrti peć priključila na struju.

Ali,  iako je Sibelius umro u poznoj starosti kao prilično bogat čovek, on i Aino su u ranim godinama njihovog braka koji je trajao punih 65 godina, prolazili kroz veliku finansijsku krizu, ali i krize izazvane mladenačkim raskalašnim životom mladog Sibeliusa, koji je voleo piće i život na visokoj nozi, za razliku od skromne i smerne Aino, koja je strogo vaspitavana u disciplinovanoj porodici generala Alexandera Järnefelta. Pošto je Sibelius pozajmio pozamašnu sumu novca da bi kupio plac pored jezera u mestu Järvenpää, bili su u ozbiljnoj krizi, ali umesto štednje, Sibelius je izabrao rasipnički život sa svojim prijateljima. Sibelius se nekada danima nije vraćao kući već bi uvek bio u skupim restoranima gde su se služila skupa pića i skupa hrana. Porodica Sibelius je po doseljavanju u kuću Ainola, imala već dve ćerke...Rut i Evu. Aino je u to vreme, napravila baštu pored kuće kako bi prehranila porodicu i koja joj je pomagala da potisne brige izazvane alkoholizmom supruga, a kada su Rut i Eva stasale za školu, nije se imalo para za školovanje, već ih je Aino svakodnevno podučavala, da bi, kada ih je posle par godina upisala u školu, videla da je obavila odličan posao, jer ne da nisu kasnije zaostajala za drugom decom, već naprotiv, bile su najbolje.  Aino je po ceo dan bila sama sa decom, gajila je kokoške, uzgajala cveće, voće i povrće. To su bile godine patnje, rada, tuge i samoće za Aino. To je trajalo sve do 1908. kada je zbog operacije grla, jer su sumnjali na rak, Sibelius morao da kaže “NE” alkoholu. Do te godine dobili su i još dve ćerke, Katarinu i Margaretu, i reklo bi se da su naredne godine bile najsrećnije za Aino. 1911 su dobili i petu ćerku Hajdi. 

Sibelius je zaista na svojim plećima nosio veliko breme duga, jer je pozajmio ogromnu sumu novca  kako bi izgradio Ainolu za svoju porodicu, neprestano je čak i u godinama alkoholizma pisao dela koja su postala remek dela, i trudio se na neki svoj način. Do prestanka aktivnog opijanja do 1908. iza njega su već bila mnoga velika dela... Kullervo (inspirisana jedinim tragičnim likom u finskoj mitologiji, likom Kullervo iz epa Kalevala), predivna Karelia Suite, zatim Lemminkäinen Suite, koja se sastoji iz četiri dela odnosno od četiri legende iz Kalevale, u kojoj je treći deo Tuonelan joutsen (Labud iz Tuonele) tako savršen..., zatim En Saga, genijalna Finlandia, prve tri simfonije, genijalan Violinski koncert u d-molu, remek delo Valse Triste, Pohjolan tytär i mnoga druga, ali ni sva ta dela nisu bila dovoljna da isplati dug za kuću, kog se rešio tek oko 1910. godine, i to zahvaljujući darežljivošću pokrovitelja koji su izuzetno cenili njegov rad...a problem je bio u sledećem...

Iako su njegovu muziku obožavali i izvodili širom sveta, iako su svi smatrali da je posle Betovena, Sibelius bio najveći pisac simfonija i iako je odbranio doktorat na Yale univerzitetu u Americi, on dugo nije bio bogat i pored tolikih napisanih dela. Zašto? Zbog autorskih prva u tadašnjoj Rusiji, kojoj  je tada Finska još pripadala, sve do osamostaljenja 1917. godine. Naime, Rusija tada nije bila potpisnica međunarodnog sporazuma koji se ticao autorskih prava. Ovaj genijalni kompozitor je do tada bukvalno živeo od honorara koje je dobijao za nastupe kada je dirigovao i što je svoja velika dela trajno prodavao muzičkim izdavačima. Godine 1926. završio je i delo Tapiola. Kada se Finska osamostalila, imali su preča posla od tih pitanja o autorskim pravima, pa ni ona sama sve do 1928. godine, nije bila potpisnica Bernske konvencije o autorskim pravima. Posle potpisivanja prava te 1928.godine, Sibelius nije mogao da potražuje ništa unazad, iz prethodnog perioda, što je već bio trajno prodao. Kada je prodao Valse Triste za sto maraka ( stručnjaci su izračunali da je to kao danas suma od tri hiljade evra), to mu se tih ranih godina dvadesetog veka činilo kao dobar potez, ali kada je tridesetih godina prošlog veka to bilo drugo najizvođenije delo na svetu, Sibelius je enormno mnogo novca  izgubio time što ga je trajno prodao, mnogo pre nego što je Finska potpisla konvenciju o autorskim pravima u Bernu. Kasnije od svih izvođenja i snimljenih verzija ovog dela...nije dobio ni paru. Ubrzo nakon toga, Finska vlada i narod shvata njegovu veličnu i država ga nagrađuje velikim povećanjem prihoda, što ga od tada vraća u normalan i bezbrižniji život, potpuno zasluženo. Od svoje 62. godine postaje veoma bogat, ali ubrzo nakon  toga upada u neko drugo raspoloženje i želi da ostatak života posveti supruzi, ćerkama i unucima, želeći da im nadoknadi propušteno. Za to je imao još punih 30 godina, a za to vreme napisao je i svoje veliko delo Andante Festivo

Kada sam pre par godina posetila Sibeliusovu kuću, koja se nalazi na oko sat vožnje od Helsinkija, u divnom mirnom mestu Järvenpää, okruženu jezerom Tuusulanjärvi, belim brezama i borovim šumama, a kojoj je dao ime Ainola, po svojoj supruzi Aino, osetila sam veliko ushićenje. Stigla sam do ovog mesta vozom, a od stanice, do Ainole, potrebno je oko 15 minuta hoda. Preko puta stanice je prelepa statua Sibeliusa, rad vajara  Eronena. U blizini ove stanice je osim Ainole i Ahola, dom gde je živeo poznati finski pisac Juhani Aho i njegova supruga, slikarka Venny Soldan-Brofeldt, a koji je od 1997. godine muzej, kao i Suviranta, dom gde je živeo i stvarao slikar Eero Järnefelt, rođeni brat Sibeliusove supruge Aino. Za razliku od Ainole i Ahole, Suviranta ni  danas nije muzej i nju je teško posetiti, jer je još u vlasništvu iste porodice. Ono što je bilo upečatljivo na putu ka jezeru i Ainoli, bilo je ogromno jato ptica, koje je letelo iznad jezera. Kako sam se približavala, idući šljunkovitim puteljkom, odjednom je ispred mene bio božanstven prizor...idilična kuća u šumi, okružena divnim cvećem.  Ovaj dom velikana otvoren je samo od maja do septembra. Danas i ulica u kojoj se nalazi ova kuća, nosi naziv Ainolankatu ( Ainolina ulica).

Ainola je bila mesto Sibeliusovog plodonosnog stvaranja, od vioninskog koncerta nastalog 1905, pet simfonija od ukupno sedam, jer je osma ostala tajna koju je spalila zelena peć, mnogih drugih značajnih dela ali i mesto potpune tišine koja je trajala punih trideset godina kada Sibelius nije napisao ni jednu jedinu notu.

Doći u  ovo mesto, a ne obići svaki deo ovog mirnog  i pitomog dela Finske, koje se povezuje sa Sibeliusom je pravi jeres. Krenula sam redom...Nakon posete Ainole, Ahole i Suvirante, zapustila sam se ka placu Puotinnokka,  na samoj obali jezera, koje  je bilo omiljeno sastajalište svih umetnika ove male ali odabrane kolonije, gde su redovno prolaslavljali divne Ivanjdanske večeri, praznik koji Finci mnogo vole. U neposrednoj blizini je i letnjikovac Sibeliusove ćerke Eve. Put me je vodio dalje ka još jednom zdanju koje je blisko povezano sa velikim kompozitorom. To je kuća Kylänpää, u kojoj je Sibelius proveo godinu dana, dok se njegova kuća gradila, da bi nadgledao radove. Jedna od kuća u ovom pitomom mestu me je takođe opčinila, a to je Halosenniemi, koju ne možete, onako veliku i od tamnog drveta, da ne primetite, jer je na predivnom mestu i sa najlepšim pogledom na jezero. Bukvalno je kuća na grebenu i sa sve tri strane opkoljena jezerom. To je bio dom slikara Pekke Halonena, koji je tu živeo sa suprugom Maijom, izuzetno talentovanom pijanistkinjom, koja je bila profesor klavira i Sibeliusovim ćerkama. Često je i sa Sibeliusovom suprugom zajedno svirala na klaviru u četiri ruke, a pored toga, delile su i strast prema baštovanstvu i bile su veoma dobre prijateljice....ovo mesto je puno priča i svaka kuća nosi neku vezu sa Sibeliusom, bilo da je to crkva u ovom  mestu, ili kuća Sibeliusovog klavir štimera Sakarija, koja je odmah iza crkve, ili kafe Vanhakylä, u kome je Sibelius ovekovečen kao pijan, na slici koju je naslikao najpoznatiji finski slikar Gallén-Kallela.

Ushićenje zbog dolaska na ovo mesto bilo je iz mnogo razloga. Naime, često su domovi velikih kompozitora imali neke vlasnike i pre i posle njih, pa su ti domovi, koji su kasnije prerađivani u muzeje, odavali  neki čudan osećaj prisustva i drugih ljudi i nisu mi delovali autentično u pravom smislu te reči. Sibeliusova Ainola je bila i ostala nešto sasvim drugo. U njoj se oseća samo duh velikog umetnika, jer je Ainola pravljena za Sibeliusa, u njoj je on živeo sa svojom porodicom, u njoj je stvarao, umro, sahranjen u vrtu oko Ainole... a danas, ona je opet posvećena njemu, podređena njemu i u njegovu čast. Nepotrebno je reći da u Ainoli sve odiše nekom neverovatnom postojanošću, i u tom smislu je zanimljiva i činjenica su  u ovoj kući čak i obe služavke, Helmi (kuvarica) i Aino (služavka i kućna pomoćnica) radile punih 60 godina.

Ta kuća, koja je danas muzej, i dalje liči na kuću u kojoj se živi. Tu je u radnoj sobi Sibeliusovo belo odelo na ofingeru na plakaru koje je često nosio u poznijim godinama a koje je kupio u Parizu, čuveni beli šešir i štap na stolu pored, klavir marke Stajnvej...koji je poznat kao najpoželjniji instrument za soliste i orkestre širom sveta, a koji je dobio kao poklon za rođendan daleke 1915. godine, uredno poređani brojevi časopisa Nacionalna geografija, koje je voleo da čita, radni sto od ruskog hrasta na kome se nalazi i drveni veliki lenjir kog mu je napravila supruga, kako bi njime crtao notne linije. kutija cigara koje je pušio, radio gramofon marke Philips, i to u kućištu od orahovine, primerak koji je dobio lično od direktora te kompanije...

Sibeliusova sauna

... da je to bio jedan domaćinski dom, vidi se i po velikoj crnoj gvozdenoj mašini u kuhinji koja je služila za obradu jabuka, a koju je kompozitor doneo supruzi sa dalekog puta, jer je ona gajila jabuke, zatim velika metalna posuda za mleko na kojoj je ugravirano “J. Sibelius”, drvena starinska vitrina...

...ali ono što u Ainoli ne oslikava samo lep spokojan i srećan život ove porodice, već i veličinu genija kakav je bio ovaj veliki kompozitor su i mnogobrojni predmeti u njegovoj radnoj sobi...veliki osušeni lovorov venac koga je nosio oko vrata na jednoj važnoj proslavi, a koji se nalazi iznad velike biste Sibeliusa, velikog broja komemorativnih predmeta sa njegovim likom koji se nalaze svuda po kući, raznih originalnih radnih zapisa njegovih velikih dela...

Danas Ainola nije više na tako mirnom mestu, gde se oglašavaju samo labudovi, guske i odakle dopire cvrkut ptica, jer je očigledna buka koja dopire sa obližnjeg puta, ali to je mesto koje će uvek kriti u sebi neku magiju gde se muzika graniči sa savršenstvom, mesto gde se oseća  prisustvo jednog davnog skladnog porodičnog življenja ...uz nezaobilazan miris jabuka i Aininog cveća.

Eto, bila je to još jedna priča o ovom geniju.

Iako se u Finskoj 8. decembar slavi kao Dan muzike, jer je to dan Sibeliusovog rođenja, ove 2015. godine se obeležava 150-godišnjica njegovog rođenja, u kojoj će se u Finskoj ( posebno u mestima koja su vezana za Sibeliusov život) i širom sveta, raznim događajima ( koncertima, izložbama, festivalima...) obeležiti godina ovog izuzetnog i najpoznatijeg nordijskog kompozitora. Tako je u januaru u mestu Järvenpää, mladi finski čelista Jussi Makkonen, imao veliki koncert gde je izvodio Sibeliusova dela. U istom mestu će u muzeju od marta do oktobra biti otvorena izložba posvećena njegovoj supruzi Aino, bez čije podrške Sibelius ne bi postao to što jeste. Ukoliko se nađete u Finskoj a volite Sibeliusa, možete posetiti još neke od događaja:

- Ateneum muzej za umetnost u Helsinkiju prikazuje izložbu Sibelius i svet umetnosti do 22. marta 2015.

- U mestu Järvenpää, od 19 - 25. aprila 2015, održaće se Treće internacionalno Sibelius takmičenje u pevanju.3

- U Helsinkiju, Nacionalna opera prikazaće koreografiju Teroa Saarinena za Sibeliusevo simfonijsko delo Kullervo, od februara do marta 2015.

- U Hämeenlinni, rodnom mestu Sibeliusa, tokom cele godine je otvorena velika prodavnica suvenira SIBELIUS CENTER, posvećena Sibeliusu.

- U mestu Loviisa 0d 10 - 12. septembra 2015. godine održaće se Loviisa Sibelius festival.

- U gradskom muzeju u Loviisi od 6. juna do 27. decembra  biće otvorena izložba o detinjstvu Sibeliusa, jer je on u ovom mestu često provodio vreme kod svoje bake.

- U Virka galeriji u Helsinkiju, od 10. juna do 6. septembra biće održana muzička manifestacija THE WORLD OF JEAN SIBELIUS.

- Na Sibelius akademiji u Helsinkiju, studenti će tokom cele godine imati koncerte, gde će izvoditi Sibeliusova dela

- Nacionalni muzej u Helsinkiju otvara izložbu posvećenu Sibeliusu u oktobru 2015.

- U gradu Turku, dirigent Leif Segerstam vodiće Sibelius maraton u decembru 2015.

...ovo je samo deo događaja posvećen Sibeliusu.

Ovom prilikom bih spomenula i to da je Stefan Milenković, u čast godine Sibeliusa, 30. januara ove godine, održao genijalan koncert za pamćenje u prepunoj dvorani “Lisinski” u Zagrebu, gde je izveo Koncert za violinu i orkestar, d - moll, opus 47.

Onnea Sibelius 150 vuotta!

Ostali moji linkovi ka tekstovima o Sibeliusu;

http://mojafinska.blogspot.com/2012/05/jean-sibelius.html

http://mojafinska.blogspot.com/2013/09/porodicni-portret-porodice-sibelius.html

http://mojafinska.blogspot.com/2013/12/sibeliusov-dan.html

http://mojafinska.blogspot.com/2013/08/jean-sibelius-prica-o-nezvanicnoj-himni.html

Jean Sibelius - Andante festivo

Andante Festivo from Sherry Sheradia on Vimeo.
Foto link 1, 2, 3, 4.