Ubistvo na jezeru Bodom, koje je potreslo Finsku i svet

Iako se danas u dnevnim novinama gotovo uvek nađe i neka vest o kakvom ubistvu, pa su ljudi, na žalost, već naviknuti da se i takvi užasi dešavaju u ovom civilizovanom ili “civilizovanom” svetu, ovaj događaj koji se desio davne 1960 godine u Finskoj, koja je i tada, a i sada, bila i ostala, jedna od  najbezbednijih zemalja za život, zaprepastio je i Finsku i svet.

U svetu je i danas poznato dosta misterioznih ubistava  koja nikada nisu dobila epilog, i koja su i dan danas ostala nerazjašnjena...kao ono na farmi Hinterkaifeck u Nemačkoj, ili ono u Engleskoj o Džeku Trboseku. ono iz Filadelfije o ubijenom dečaku iz kutije, sedmostruko ubistvo lekom Tylenol u Čikagu, zatim ubistva manijaka sa sekirom u Nju Orleansu, 43 ubistva na auto - putu suza u Kanadi, ubistva u Teksasu koja je počinio maskirani ubica u gradu Teksarkana. Ubistvo na jezeru Bodom u Finskoj spada u svetsku listu nerazjašnjenih ubistava.

Jezero Bodom ili na finskom Bodominjärvi nalazi se na periferiji grada Espoo, oko 10 km od njega u južnom delu Finske. Dugo je oko tri kilometara i široko jedan kilometar. Jezero ima dva mala ostrva, Storören i Lillören. Poed ostrva Lillören se nalazi i najdublja tačka jezera (13m).

Jezero Bodom

Ubistvo na jezeru Bodom je višestruko ubistvo koje se dogodilo 5. juna 1960. godine. Grupica tinejdžera koju su činile dve devojčice od 15 godina (Maili Irmeli Björklund i Anja Tuulikki Mäki), rođene 1945. godine  i dva dečaka od 18 godina (Seppo Antero Boisman  i Nils Wilhelm Gustafsson), rođena 1942. godine, kampovala je na obali jezera Bodom. koje se nalazi pored grada Espoo i 22 km zapadno od glavnog  grada, Helsinkija. Na jezero su došli u subotu 4. juna, sa namerom da tu prenoće i da sutradan idu kući. Dan pre dolaska, dečaci su došli biciklima da obiđu mesto, dok su devojčice ostale kod kuće kako bi ubedile roditelje da ih puste. Pustili su ih, ali samo da ostanu preko dana. Devojčice nisu imale dozvolu od roditelja da prenoće tu u šatoru, ali su i pored toga ostale. Nakon postavljanja šatora otišli su do kioska blizu kampa da kupe žvake i limunadu. Tih godina ovo je bila mirna i skoro nenaseljena oblast. Vratili su se do šatora oko 19.30 h, i to je bio poslednji put da ih je neko video žive (grupa mladih ljudi i vozač broda). Kasnije, oko ponoći su zaspali, a momci su oko 1 posle ponoći otišli na kratko do jezera da zabace koju udicu i pokušaju da ulove nešto za doručak. Vratili su se oko pola 3 ujutru, a stravičan događaj se desio negde između 4 i 6 sati ujutru kada je osoba ( ili osobe)  skočila na šator i izbola ih nožem, strahovitom brzinom, a posle ih dokrajčila udaranjem tupim predmetom. Ubica nije kročio u šator, već ga je samo munjevito rasporio kako bi došao do žrtava. Svi su uglavnom  bili izbodeni u glavu, vrat i gornji deo tela. Jedna od devojčica, Maili Irmeli Björklund je bila 15 puta izbodena nožem u vrat. Nils se nekako izvukao iz šatora ali je bio pogođen kamenom. Pretpeo je potres mozga, prelom brade i kostiju lica i onesvestio se u blizini. Ubica je pobegao uzevši novčanike i neke lične stvari i odeću, iako tu nije bilo ničeg što bi bilo vredno rizika i truda, pa je motiv bio nejasan. 

Žrtve su pronađene ujutru, kada su  došli prvi kupači na plažu,  Erkki Johansson sa svoja dva sina. Pogled mu je privukao isečen i krvavi šator, a unutra jeziv prizor, dok je blizu šatora ležao onesvešćeni Nils koji je nedeljama posle toga bio u bolnici. Erkki je odmah pozvao policiju koja je na licu mesta konstatovala smrt troje mladih. Jedini predmet za koji je kasnije ustanovljeno da nije bio od Nilsa i njegovih prijatelja je bio jastuk  80x 40 cm, za koji se veruje da je ubici poslužio da u to umota veliki nož i kradom ga donese do šatora. Ovo je navodilo na zaključak da je u pitanju ubistvo sa predumišljajem. (Ubistvo s predumišljajem je zločin koji uzrokuje smrt drugog ljudskog bića posle racionalnog razmišljanja i planiranja samog čina ubistva.). 

Policija se radovala kada se Nils oporavio i probudio, jer je na kraju krajeva, bilo moguće da on možda ima neke informacije o ubici. Ali to je bio veliko razočarenje, jer prvo što je rekao nakon buđenja bilo je: "Kako sam završio u saobraćajnoj nesreći!?". Nils nije mogao da se seti ničega što se dogodilo te noći.

Nils Gustafsson

Oko mesec dana posle incidenta, Nils se dobro oporavljao i prošao je  kroz proces hipnoze, kako bi se pokušao nečega setiti. Iako je Nils i dalje bio slab,  pristao je da prođe kroz proces hipnoze, kako bi možda  mogao dati neke detalje o ubici i na taj način pomogao policiji da uhapsi krivca za smrt prijatelja. Ali jedina stvar koje se mogao setiti je bio zastrašujući sjaj očiju agresora pri izvršenju napada. Tada je nacrtao neki crtež  i kada su uvideli fotografiju slične osobe na sahrani ove dece, zapitali su se ko je to, ali niko ga nije poznavao, niti ga je video ikada do tada i posle toga.

Jedini preživeli Nils Wilhelm Gustafsson, iako je preživeo  taj surovi događaj, nikada se nije psihički oporavio, jer je nakon sanacije povreda, pod stanjem teškog šoka bio dugo lečen u psihijatrijskoj ustanovi.  

Jedini navodni ljudi koju su mogli biti svedoci ovog masakra su bili mlekarica koja je iz daljine videla kako se neka osoba približava šatoru, kao i četrnaestogodišnji ribar Olavi Kivilahti koji je tada pecao i oko 6 sati ujutru video neku figuru sa razdaljine od 50 metara kako napušta taj deo, ali je Olavi bio kratkovid i nije mogao pobliže da objasni šta je video. Policija je bila pod velikom presijom javnosti da se ubica što pre pronađe, ali je i sama bila nezadovoljna što istraga slabo ide.

Jedan od glavnih osumnjičenih je bio vlasnik kioska u kome su četiri mladih ljudi bili u noći ubistva, ali nije bilo pravih dokaza protiv njega. Nekoliko dana nakon napada, nakon što je popio u kafani on je u par navrata rekao: "Ja sam to uradio!", ali njegovi prijatelji nisu razumeli šta je hteo da  kaže. Sutradan je izvršio samoubistvo bacivši se u jezero. Policija je rekla da je njegova supruga dala snažan alibi za supruga i tu noć i da je policija odustala od tužbe, iako je i danas misterija zašto se on utopio.

Nils je vodio relativno normalan život, i posle lečenja je bio vozač autobusa, sve do 2004. godine, kada je osumnjičen za ubistvo na jezeru Bodom, 44 godine posle ubistva.  Finski Nacionalni istražni biro je radio ponovo neke analize krvi koja je uzeta sa šatora, zbog DNK testiranja koja nisu bila dostupna u vreme izvršenja ubistva.  Navodno su motiv pronašli u patološkom izlivu ljubomore koju je Nils osetio prema svojoj devojci Maili Irmeli Björklund, a napad ludila je dobio kada je odbila da imaju seksualni odnos .Ona je najsurovije ubijena, dok su ostale dve žrtve ubijene na manje suroviji način, što je policiju navodilo da je u pitanju lični motiv. Suđenje je počelo avgusta 2005. godine, kada je tužilaštvo zahtevalo doživotnu robiju za Nilsa na osnovu tri tačke optužice za ubistvo. Za početak je dobio 15 godina, ali je izašao iz zatvora posle samo 59 dana jer je Okružni sud ipak, oktobra 2005. godine  ustanovio da Gustafsson nije kriv, jer je njegova odbrana, advokati Riitta Leppiniemi i Heikki Uotila, bila izričita da on nije mogao sam sebi da nanese takve povrede i da se kontinuirano udara toliko jako i dugo i sve optužbe protiv njega su odbačene. Još jedan razlog odbacivanja optužbe je bio i taj što je Gustafsson sve vreme sarađivao sa policijom.

Slučaj je još uvek nerešen i verovatno će zauvek ostati misterija. Gustafsson je tada na ime odštete dobio 45 hiljada evra na ime duševnog bola. Danas ima 73 godine i živi u gradu Vantaa, pokraj Helsinkija

Ova oslobađajuća presuda za Gustafssona je izazvala pravu buru nezadovoljstva u Finskoj, ali najviše pažnje je izazvala izjava policajca koji ga je sprovodio do ćelije, kada je Gustafsson navodno rekao: “Šta sam uradio,  uradio sam pa 15 godina i nije puno”, što je navodno bilo i nezvanično priznanje ubistva, ali je Gustafsson to kasnije poricao da je rekao, objasnivši da se toga ne seća. Policajac je kažnjen zbog te lažne izjave.

Policija i dan danas radi na tom slučaju, do sada je bilo preko 70 osumnjičenih, mnogo teorija, preko 4000 ljudi je ispitano, ali su šanse sve manje da se slučaj reši, tim pre što je ubica do sada možda i umro.

Tela nesrećnih devojčica i mladića nalaze se na groblju u gradu Vantaa, pokraj gradova Espoo i Helsinki, a njihovi grobovi služe kao opomena da se ovakvi zločini nikada više ne dese. Na mestu gde su ubijeni, u kamp oblasti jezera Bodom, nalazi se mali drveni krst u počast nevinim žrtavama.

Jezero je danas veoma popularno zbog svojih prirodnih lepota, i posećuju ga mnogi Finci, ali i turisti, posebno oni koji znaju za ovo mesto zbog ovog neslavnog događaja. U blizini je lepa velika vila - restoran, Bodomin Kartano, koja je stara preko sto godina. Ovde se nalazi i najpopularniji  golf teren u Finskoj, Master Golf.

Jedna od najpopularnijih finskih, ali i svetskih metal grupa, popularni Children of Bodom (Deca sa Bodoma), koji su nastupali i u Srbiji, ime grupi je dala inspirisana ovim događajem. Posto su svi članovi grupe iz grada Espoo, kome pripada jezero Bodom, pa i sam vođa grupe, Alexi Laiho, to ime im se činilo prepoznatljivim. Ni jedan član grupe nije bio rođen u vreme ovog ubistva, ali su ih često roditelji u kasnom detinjstvu, plašili ovom pričom, kako ne bi ostajali do kasno napolju.

Mnoge njihove pesme su inspirisane ovim slučajem... “Lake Bodom”, “Silent Night, Bodom Night”, “Children of Bodom”, “Bodom After Midnight”... Pesma “Red Light In My Eyes” govori o agresivnom sjaju u očima ubice koju je opisao Nils. Omot  albuma  Hatebreeder prikazuje crtež ubice pokraj jezera, a “Ripper” im postaje zaštitni znak svih omota albuma. Nakon izlaska albuma "Hate Crew Deathroll", na turneji, a pre pesme “Bodom Beach Terror”, Alexi je uzeo mikrofon i izjavio: ”Pre 44 godine se nešto desilo i 44 niko nije uhvaćen..ovo je pesma za tebe Nils Gustafssone”

O ovom događaju su snimljeni mnogi filmovi, a za najnoviji finski Twin Peaks, trejler pogledajte ovde.