Priča o obrazovanju, priča o dostojanstvu

Preuzeto sa ovog linka

Čitam danas neke vesti na internetu i ono što mi je odmah privuklo pažnju je vest o štrajku upozorenja u mnogim osnovnim i srednjim školama u Srbiji. Na žalost, ta vest je nešto već viđeno, a kako stvari stoje, i nešto što će se u ovoj zemlji viđati još dugo, dugo.

Kao razlog ovog štrajka upozorenja, navodi se sledeće: „Članovi četiri reprezentativna sindikata obrazovanja organizovali su štrajk upozorenja jer prosvetni radnici još nisu dobili jednokratnu pomoć od države u visini do jedne prosečne plate koja im je obećana u sporazumu iz aprila.  Sindikati traže i donošenje zakona o platama zaposlenih u javnim službama, kojim bi bio poboljšan materijalni položaj zaposlenih u obrazovanju. “

Kratko i jasno...ali, ono što je za mene poražavajuće, a u vezi sa ovom vešću je činjenica kako na nju gledaju i kako je doživljavaju građani ove zemlje. Čitajući komentare ispod vesti o ovom štrajku upozorenja prosvetnih radnika, skoro da nisam videla komentar koji brani stav prosvetnih radnika, naprotiv. Građani su obično u komentarisanju ove vrste: „Od kad znam za sebe prosvetari samo štrajkuju, a uzimaju tolike novce od privatnih časova, kolega reklamira kolegu u školi...“ ili  „Ako svi mogu da čekaju, mogu i oni. Neka se pozabave malo svojim radom , jer su očigledno zaboravili šta im je posao.“ Još neki komentari su: „Koja pomoc,ljudi pa oni imaju 50000 din, platu,radno vreme 6 sati,raspuste,praznike,dajte nezaposlenima malo,ne razumem sta radi ova vlast!!!!“, „Sindikati i Vlada su se dogovorili i to ce biti ispostovano. Zasto prosvetari strajkuju? Koliko rade, i trude se oko nase dece, imaju plate i vise nego sto treba.“¸ „ Njima treba pomoć, a fond časova što nije ispunjen da ne pričam o deci kojoj ništa nije jasno jer nastavnici ,profesori i učitelji samo pretrče gradivo da se zove da je urađeno“ itd.

Komentari su u originalu, bez ispravki, preuzeti sa sledećih linkova: Link 1, Link 2

Kao što vidite, sve ovo pokazuje duboku jaz i nerazumevanje na relaciji roditelji - prosvetni radnici, ali očigledno i na relaciji država - prosvetni radnici. A ko je na gubitku? Deca, i ne samo ona. Gubitnici smo svi mi, društvo uopšte. Kao društvo smo izgleda duboku u čabru,  u  „veselim“ devedesetim ponovo. Devedesetih nas je zaglupljivao turbo folk, danas razne ružičaste televizije klonirane u 5171273 ružičastih klonova, razne kreature bez mozga, bez opšte kulture, dobrog ukusa, bez znanja više od, preko im potrebnog  „hej brate“ vokativa, koje ne silaze sa naslovnih strana i sa  TV ekrana. Razlika je samo u tome što nam sada nepostojanje sankcija dozvoljava da nam mladi odlaze u mnogo većem broju.

Žalosno, zaista žalosno, ali još žalosnije od svega toga je to što svi nabrojani „vokativi“ žive i uživaju, dok im država daje blagoslov, priželjkujući da nas i ubuduće nagrađuje sa što više rijalitija, golotinje, vucaranja nebitnih likova i likuša po naslovnim stranama, naslova u novinama sa pikanterijama iz „toliko bitne“ svakodnevnice tih istih spodoba, dok mi ne razumemo da nas sve to duboko vodi u individualno i kolektivno rušenje svakog dostojanstva. Neće se polupismeni direktori televizija odreći svojih kreatura čije modele ponašanja plasiraju našoj omladini, sve dok mi sami ne okrenemo leđa svemu tome. Ako hoćemo, možemo! Ne razumem zašto je toliko teško reći NE prostakluku, nekulturi, zašto je teško odupreti se zaglupljivanju, zašto nas decenijama  zaglupljuju iste face, isti političari, iste bezlične ljigave mase i na kraju, zašto dozvoljavamo da nas tako zaglupljene lakše obrlate? Neće niko skinuti zle čini sa nas, do nas samih! Dostojanstvo je danas zaista nešto što nam pokušavaju uzeti, kad su nam već sve uzeli, ali to ne smemo dozvoliti, jer ako nam i to uzmu, mi ćemo postati samo travka koja se leluja kako vetar zanjiše. 

Ne kažu uzalud da je čoveka najlakše uništiti ako mu se oduzme dostojanstvo. 

S tim u vezi, potpuno opravdavam ovaj štrajk upozorenja od strane prosvetnih radnika, koji samo traže ono što im je obećano, jer ako neko svojim primerom treba da pokaže da svako ima pravo na poštovanje i etički odnos, onda su to prosvetni radnici, koji će svojom vaspitno - obrazovnom ulogom i ličnim primerom preneti tu bitnu lekciju budućim naraštajima.

Mnogo sam pisala o obrazovnom sistemu u Finskoj, i on zaista i jeste jedan od najboljih u Evropi i među najboljima na svetu, ali ne samo zato jer su bogatije društvo.

U Finskoj je mnogo teže postati prosvetni radnik i mnogo lakše nositi to zvanje, a sve ih razloga velikog  ugleda i poštovanja u društvu. Zašto ga u Srbiji nemaju i ko je za to kriv? 

Krivi su mnogi! Država Srbija izdvaja zaista malo novca za obrazovanje, a očito je da ova zemlja obrazovanje još uvek tretira kao trošak, a ne kao investiciju za stvaranje društva zasnovanog na znanju i permanentnom učenju. Obrazovanje  je izuzetno strateški važno za ekonomski i društveni razvoj  i zato bi, kao takvo, moralo da bude efikasno, ranopravno, efektivno i dostupno svima. Dok god u Srbiji ima škola koje još uvek imaju wc čučavac, dok neke imaju bazen u školi, o ravnopravnosti možemo samo da sanjamo. U Finskoj svaka škola ima iste uslove, bila ona u selu ili u gradu. Efikasnost je takođe pod znakom pitanja kada mnogo, mnogo škola, od nastavnih sredstava ima samo krede, koje jedva pišu po dotrajalim tablama. Efektivnost je nešto što je u odeljenjima sa 30 i više učenika, misaona imenica. Kada su se prosvetni radnici s pravom bunili i zahtevali manje učenika u  odeljenjima, država je izjavila da nema para. U Finskoj je lako raditi sa oko 15 učenika, grupe su manje i lako se svima može posvetiti pažnja. Uz to, programi nisu preobimni i opterećeni nepotrebnim definicijama. U Srbiji su programi preobimni, udžbenici često neupotrebljivi koliko su loši (neki još sada imaju greške koje se ponavljaju i u devetom izdanju), a nastavnici zagušeni viškom papirologije, preobimnim programom sa  časovima koji su tek za obrade lekcija, bez dovoljno časova sistematizacije i utvrđivanja. pa iz tog razloga prinuđeni da lete s lekcije na lekciju. Imam utisak da se najbitnijim pitanjima u obrazovanju i školama uopšte, bave ljudi koji u školi nisu.   

Takođe, kada vidimo šta je na naslovnim stranama, šta se prikazuje na televiziji, kakve teme se provlače medijima, jasno je da  u Srbiji značaj obrazovanja nije prepoznat u društvu kao celini. O obrazovanju se najčešće piše samo kada se spominju štrajkovi prosvetnih radnika ili kada se spominje neko nasilje u školama, korupcije itd. Ne pamtim da sam videla neke pametne tekstove o značaju obrazovanja, ali je zato tekstova o likovima bez ikakvog morala puna kapa. Država Srbija nikako da shvati da je viši stepen obrazovanja stanovništva usko povezan i sa manjim troškovima koje država ima za druge sektore (zdravstvo, socijalna zaštita, sudstvo itd), manje bolesti, socijalnih potreba, kriminala.

Prosvetni radnici u Srbiji jesu izgubili ugled u društvu, ali  u velikoj meri zaslugom države, koja je svojim (ne)delovanjem prema oblasti obrazovanja,  svojim korupcijskim delovanjima dovela društvo do propasti, moralne, duhovne i matrijalne i učinila da većina mladih na žalost ne vidi zašto je dobro biti obrazovan, kada neobrazovaniji i sa manje morala dobijaju više medijskog prostora, više pažnje i nemaju problem sa materijalnom egzistencijom. Verujem da bi država Srbija, samo od oporezivanja šunda,  u kome smo do guše, mogla da bude pravi dobrotvor da se srede i opreme škole, da se napravi nacionalni program da se i siromašnoj  i deci iz  marginalizovanih etničkih grupa obezbedi školovanje, jer je javna tajna da je nastavljanje školovanja ( iz osnovnog u srednje ili iz srednjeg u visoko obrazovanje)  veoma određeno socio-ekonomskim faktorima, zbog čega mnoga deca i danas u XXI veku nemaju mogućnosti za adekvatno obrazovanje.

Volela bih da svi ljudi shvate koliko je bitna i uloga prosvetnih radnika za celokupno društvo, kao naravno i svih drugih profesija, i koliko je bitno ne govoriti jezikom mržnje o ljudima koji su vaspitavali,  vaspitavaju i koji će vaspitavati našu decu, koji su obrazovali, obrazuju i koji će obrazovati one koji će biti novi kreatori neke druge budućnosti. Ružno je, a i povlači bezbroj negativnih posledica, kada roditelji javno pred decom omalovažavaju prosvetne radnike, struku uopšte, rušeći im dostojanstvo koje su još jedino uspeli da sačuvaju. 

 ...i zato, ovo nije samo priča o plati, kako mnogi zli jezici žele da predstave, ovo je priča o dostojanstvu, o borbi za dostojanstvo struke koja zaista ima stratešku važnost  u stvaranju višeg  i kvalitetnijeg obrazovanja u društvu, a koje bitno utiče na produktivnost, inovativnost, demokratičnost i društvenu sjedinjenost. Kada bi država Srbija jednom stala u odbranu obrazovanja i stavila isto na pijedestal prioriteta, rešena da napravi fundamentalne promene u sistemu obrazovanja, dobila bi društvo koje ume i može da koristi i komercijalizuje znanja, a ne izgubljeno i nezaposleno društvo, lišeno moralnosti kroz sadržaje koje nam nude kao model ponašanja, ne shvatajuči da nam upravo moralnost i obrazovanje daju onu lepotu i dostojanstvo našem životu.

Podrška borbi prosvetnih radnika za dostojanstvo struke je podrška boljoj budućnosti svih nas...