Irvas Aatu, rogati kućni ljubimac

Ko zna, možda će slatki irvas Aatu postati popularan kao čuveni Rudolf, irvas crvenog nosića, koga je 1939. godine stvorio pisac Robert Lusi Mej. Rudolf je na početku bio nesrećan jer su ga svi zavitlavali zbog karakterističnog crvenog nosa, pa je tek postao bitan i ponosan na sebe, nakon što je, upravo baš njega Deda Mraz izabrao da vozi sanke, kako bi se deci delili pokloni...

...ali, Rudolf je izmišljen, a Aatu je stvaran...i ko zna, možda bi i on bio nesrećan, da ga nije, još kao malo napušteno mladunče, u šumi u laponskom mestu Savukoski, pronašla jedna porodica od kojih ga je  devojka Pia Tuukkanen iz Rovaniemija kupila, kada  je u ovo mesto došla na izlet pre 5 godina.. Pia je došla u ovo malo mesto iz razloga, jer je Savukoski jedino mesto u Finskoj u kome ima više irvasa nego stanovnika.

Aatu je postao pravi turistički fenomen, ne zato što je neobičan kućni ljubimac, već jer je, ovaj šestogodišnjak, živeći pet godina u domu, u kome žive Pia, njena majka i pas ljubimac, počeo da poprima ljudske i pseće osobine. Izuzetno se druži i igra sa psom, u kući zna svoje mesto i pravila ponašanja, a uvek, kao da zna da gleda na sat, dođe ispred televizora u vreme kada počne njegova omiljena britanska serija Heartbeat, koju prati sa izuzetnom pažnjom. Pia ga je hranila na flašicu, brinula o njemu i ne bih preterala ako kažem da je Aatu voli kao majku. Živeći u kući, naučio je da pažljivo hoda po tepihu i laminatu i voli da jede hranu sa stola kada mu se postavi, a ne sa poda. Ovaj mužjak, težak 100 kg, po Piinom mišjenju, misli da je pas.

Iako mnoge životinje uživaju kada su na otvorenom prostoru, Aatu najviše voli da provodi vreme u kući, okružen ljudima, što je veoma neobično, ako se zna da irvasi poprilično zaziru od ljudi. Pia naprotiv kaže da je Aatu kao dete, radoznao, društven, dobrica i da veruje ljudima...i tako, umesto da trči po laponskim šumama, on radije voli da se mazi sa ljudima i da gleda televiziju.

U Finskoj postoji ogroman broj irvasa, od čega najviše u Laponiji. Par hiljada njih je polu - pripitomljeno i služe da vuku sanke pune turista, ali ovakav pitomi primerak je samo jedan, i to zahvaljujući Pii, koja sa Aatuom ima izuzetno specifičnu povezanost.

Ako ste jedna od onih osoba, koja  nikada nije videla irvasa uživo, a dođete u predivnu Laponiju, lako ćete ga prepoznati, jer ono po čemu se razlikuje od ostalih jelena je to, što svaki odrasli primerak, bilo mužjak ili ženka, ima razgranate rogove zabačene unazad, koji mužjacima otpadaju u novembru i decembru, a na čije mesto dolaze novi, pa su ženke u jednom periodu, do marta, aprila, dok mužjacima ne porastu veliki rogovi, te, koje svojim rogovima prete grabljivicama, makar samo izgledom, dok i njima ne otpadnu u letnjem periodu. Specifični su takođe i zbog toga jer imaju kratak repić, kratke noge i male uši, koje su male upravo da bi sprečavale gubitak toplote. 

Irvasi su izuzetno čulne životinje, naročito u sezoni parenja, jer mužjaci bukvalno polude. Tokom rane jeseni mužjaci u jurnjavi za lepšom polovinom zaboravljaju i jesti, pa im se događa da izgube i trećinu svoje težine, a višak rada hormona smiruje se tada i tučama jer se često događa da se u nadmetanju za ženku, ponekad i poubijaju, a takve su i ženke kada u nastupu plodnih dana naprasno skaču na mužjake...

Aatu i Pia u centru Rovaniemija

...ali Aatu izgleda nije iz te priče...on je nespecifičan lik svoje vrste, koji samo sedi u toploj kući, družeći se sa psom i gledajući televizor...jedno potpuno bezazleno stvorenje koje me podseća na bika Ferdinanda koji je samo mirisao cveće...ili je možda, ilustrator Denver Gilen, stvarajući lik dobrodušnog Rudolfa, predvidio da će on jednom zaista i postojati u stvarnosti...u liku Aatua.

Read More

Pitoma divljina finske tajge (Moj susret sa medvedom)

Odlazak u zoološki vrt je uvek lepo iskustvo, ma koliko godina imali, ali on nikada ne može zameniti osećaj sirove lepote kada životinju vidite u prirodnom okruženju. Doživeti irvasa kako trči kroz snežne šume, nikada ne može biti isto iskustvo kao kada ga gledate kako mirno stoji ograđen u metalnom kavezu…ili medveda, koji obično leži poprilično smoren na bezličnom betonu u zoološkom vrtu, koga je u takvom stanju čak i tužno gledati. Zato sam odlučila da vam predstavim delić mog iskustva u  divnom divljem delu Finske i susret sa mrkim medvedom, onako što se kaže ,,face to face”.

To je bio povod da se uputim u Kainuu region, istočni deo Finske, koji se graniči sa Rusijom. To je region koji je poznati prirodni rezervat u Evropi i u kome ima u izobilju divljih životinja, a najviše mrkih medveda, vukova, irvasa i mnogih drugih, a poznat je pod nazivom Martinselkonen centar divljih životinja. Ovaj centar zaista jeste u nedođiji, u neposrednoj blizini ruske granice, ali vam je zato neverovatno iskustvo uz visoke doze  adrenalina, zagarantovano.

Ukoliko ste radi da dođete u ovaj fantastični prirodni rezervat, iz Helsinkija imate avion za administrativni centar Kainuu regiona, odnosno do mesta Kaajani, a odatle autobusom idete do mesta Kuhmo, koje je udaljeno oko 100 km od Kaajanija. O ovom regionu sam već pisala i upoznala vas sa divnim mestima Sotkamo i Suomussalmi, a pored ovih mesta, još pet opština se nalazi u Kainuu regionu, Vaala, Puolanka, Ristijärvi, Paltamo i Hyrynsalmi. Kuhmo je velika opština, dvanaesta po veličini u Finskoj, sam grad Kuhmo je naseljeno područje, ali ostatak ove velike opštine je divljina  i rezervat bogat jezerima i gustim intenzivnim šumama prepunim raznih divljih životinja. Iako je ovo divljina, ona svojim izgledom, tišinom i atmosferom govori  o uzvišenosti prirode i  njenoj raznolikosti. Uopšte, ceo taj deo, od mesta Suomuusalmi, pa do mesta Kuhmo, je jedna velika divlja tajga, koja zajedno sa zaštićenim područjima u Rusiji, čine zeleni pojas Evrope, prepun divnih šuma, visokih četinara i bistrih ledenih vodenih površina.

Ako vam priča o divljim zverima i gustim šumama izaziva strah i ledi krv u venama, moram vam reći, kako bih vam odagnala taj osećaj, da u ovo mesto, odnosno njen deo sa divljom prirodom, nikada nećete moći ići sami, jer vam profesionalne službe Martinselkonen centra neće dozvoliti da idete bez njih. Ljudi iz organizacije Petola ili još jedne, Hossa, će vam omogućiti da bezbedno i bezbrižno uživate u neposrednoj blizini medveda, da ga slikate, snimate, da gledate vuka dok zavija, divite se risovima i mnogo toga još, kako biste se na trenutak upoznali sa životom i navikama divljih zveri. Posebno, svi koji dođu ovde žele da snimaju i slikaju mrkog medveda, najvećeg mesoždera u Evropi, na kog su Finci izuzetno ponosni, i nisu ga za džabe  izabrali da bude nacionalni simbol Finske, a ovaj deo Finske je najveće stanište medveda u Evropi. Uzgred, samo da napomenem da najveća sportska marka iz Finske nosi nazov Karhu (medved), kao i najpoznatije finsko pivo, koje se proizvodi još od 1898. godine. Inače, ove avanture u ovoj pitomoj divljini, dozvoljene su samo od aprila do septembra, zimi naravno ne, zbog snega i nepristupačnog terena, a verovatno i zato što mede tada spavaju. U vreme ponoćnog sunca, životinje se, uz hrabre i sposobne ljude iz Petole ili Hosse, mogu posmatrati i noću.

Moje društvo i ja  nismo dolazili iz pravca Helsinkija, već iz Ooulua, pa smo se autobusom do mesta Karhu, odnosno dela koji se zove Lentiira, vozili nekih četiri i po sata. Po dolasku, odmah smo se uputili ka Petola centru, u ulicu Lentiirantie, koje je pravo izvorište  informacija o ovom kraju Finske. Ukoliko samo želite da se informišete i saznate divne i zanimljive stvari o divnoj tajgi, divljim životinjama, istoriji ovog kraja, drevnim pričama naroda ovog kraja o  nastanku sveta, krugu prirodnog i nadprirodnog, o životu i patnji kroz istoriju, zatim da vam puštaju video filmove o ovom predelu, upoznaju sa izgledom, zvucima i navikama  predatora… sve to je potpuno besplatno. 

Ono što se plaća, a ujedno i unapred zakazuje pozivanjem njihovog centra, je obilazak tajge sa vodičima, posmatranje zveri iz neposredne blizine i snimanje i fotografisanje istih. Ovde se takođe može iznajmiti i celokupna oprema za lov i ribolov, kajak za vožnju divnim vodama i kupiti dozvola za lov i ribolov. Naravno, tu se mogu kupiti i mnogobrojne brošure, knjige i suveniri…Zatim smo sa vodičem, koji je izgledao kao Supermen, a koji je poznavao ćud prirode i životinja kao  David Bellamy, krenuli duž predivne i guste šume. Sa svih strana su dopirali neki krici, zvuci, šuštanje iz grmlja, bezbroj ptica koje nikad nisam videla….kad…vodič nam reče da sačekamo par minuta na nekoj čistini gde je ostavio pozamašan plen i da spremimo aparate jer svakoga časa možemo ugledati medveda. Čekali smo nekih 10 minuta, dok nam je u međuvremenu vodič objašnjavao kako se treba ponašati pri susretu…najednom, ispred nas se pojavila gromada od medveda, koja je izgledala tako pitomo, kao moj meda sa kojim sam se igrala u detinjstvu, osim što je bio 300 puta veći, ali gledajući kako komada  i jede onaj plen, uhvatila me je panika. Već sam gledala kuda bih mogla da pobegnem, ako me pojuri, ali slušajući instrukcije vodiča, medved nas je samo pogledao i nastavio dalje, ne konstatujući nas. Iako me je oblila znoj, uživala sam u onom naboju adrenalina  u mom telu. Posle dvosatne šetnje i susreta sa mnogim divljim životinjama, lisicom, vukom, medvedom, risom, pticama grabljivicama…otišli smo u divnu brvnaru – restoran, jedinu u ovom delu i glavnu za jelo, gde se služi tradicionalna hrana Kianuu regiona koja je rezultat uticaja  istočne i zapadne kulture ishrane…divlje pečurke, riba, divljač, razna mesa na žaru, deserti od bobičastog voća…

Uopšte, kako ova karelijska, tako i kuhinja svih regiona u Finskoj, bazira se prema godišnjim dobima i sezonskoj hrani. Gospođa kojoj sam zaboravila ime, ali znam da je vlasnica, svakom strancu turisti, koji je zainteresovan, pokazuje kako se pravi karelijska pita. Glavna trpezarija bila je prepuna neverovatnih fotografija raznih životinja, koje su im slali turisti iz celog sveta, nakon posete ovog mesta..Tu sam imala priliku da upoznam gospodina Arija Sääskija,  koji je pionir  izleta zvanog “Oseti finsku tajgu” i koji vam u svako doba može ispričati 1001. priču o ovom kraju.

Osim ove varijante, postoji i noćna varijanta snimanja divljih životinja iz zgrade - skrovišta do kog vas vodi gospodin Ari. Do njega se kreće u 5 popodne. Ari vam tada objašnjava pravila koja su veoma stroga i striktna, kako biste bezbedno i uspešno snimili divljač sa otvora, koje je taman toliko veliko da stane kamera. Skrovište je malo, ali dobro opremljeno. Ari vam tada ostavlja užinu u paketima (voda, čaj, banana, jogurt, sendviči, čaše i salvete) i odlazi. Do 7 ujutru, kada dolazi po vas, najstrožije je zabranjeno napuštati zgradu, ako želite da sačuvate živu glavu. Na ovu varijantu su išla dva druga iz naše grupe, dok smo mi fini, ipak spavali u hotelu.

Nakon toga, otišli smo na prenoćište u hotel Kalevala, koje je divno drveno zdanje, jer se svojom arhitekturom u potpunosti uklapa u beskrajno lepo okruženje. Spavali smo kao omađijani, u onoj svežini vazduha okruženoj četinarima i  brezama, sa terasom koja gleda na jezero i Rusiju, koja je udaljena na samo dva kilometara…sutra ujutru, krenuli smo za Rovaniemi…bio je to divan izlet, koji ću zauvek pamtiti.

Jonas i Timo, koji su spavali u maloj zgradi u šumi, odnosno, koji su strpljivo čekali celu noć kako bi snimali zveri, bili su oduševljeni i puni priča. Tri puta su se pojavljivale zveri, i njušile oko zgrade, dok su ih oni snimali, ali su u 3 noću ipak legli da spavaju jer je bilo suviše mračno za snimanje, pošto je to vreme kada u belim letnjim polarnim noćima nastupa mrak…

….i tako, iako ovi medvedi nisu ličili na mog medu iz detinjstva koji se zvao Zriki Kikiriki jer je umesto jednog ispalog oka imao našiveno plavo dugme, jednako su me oduševili snagom i nekim autoritetom, kao da su gospodari šuma, pa i ne čudi zašto je Fincima on omiljena životinja.

A sada pogledajte fotke koje sam ja uslikala...tu je i kratak video zapis koji se malo ljulja, ali, nije mala stvar stajati i snimati toliku gromadu...

Read More

U Finsku sa ljubimcem

Ko god je rekao da sreću ne možeš kupiti novcem, bio je samo delimično u pravu, jer je zaboravio na životinje. Verujem da je ta bezuslovna ljubav koju vam ljubimac (ma koji god bio) daje, uzor po kome biste trebali svi živeti.

Finci generalno vole životinje i prirodu. Životinje koje se najčešće sreću u prirodnom okružnju u Finskoj su medvedi, vukovi, irvasi, polarne lisice, divlje guske, labudovi, snežne žutovoljke i mnoge druge…ali mace kuce i konji  su najčešći ljubimci ljudi u Finskoj.

Ako i vi imate ljubimca i želite na put sa njim, put bi morao biti blagovremeno isplaniran kako biste videli koji su uslovi za prelaz granice, na kom prelazu možete preneti vašeg ljubimca i šta morate imati od papira, jer je neophodno da pored carinskih propisa ispoštujete i veterinarske propise, kako ne biste, u protivnom,  rizikovali da, ako ne nabavite sve neophodne papire i ne obavite sve neophodne radnje, bili neprijatno iznenađeni na graničnoj veterinarskoj kontroli vraćanjem vašeg  ljubimca u zemlju ili stavljanjem u karantin. Vlasnik tada snosi sve troškove, a ukoliko ih ne izmiri, ljubimac može biti usmrćen uspavljivanjem, bez obaveze da vam nakoknade štetu. Ja nemam tih problema jer je konj moj ljubimac a on je malo ”nezgrapan” za putovanja…   ;)

Kako biste izbegli ove nemile događaje, uvek se raspitajte o propisima  unošenja ljubimaca, u ambasadi zemlje u koju putujete, kao i o iznošenju ljubimaca u ambasadi zemlje iz koje putujete. Pošto su ovi propisi često skloni izmenama, ovde ih neću iznositi, već ću vas posavetovati da ipak kontaktirate ambasade pomenutih zemalja, dosta ranije pre puta…

 

Pre je situacija bila takva da su recimo, psi i mačke stariji od 3 meseca mogli ući u Finsku ukoliko nisu pokazivali simptome nekih infektivnih bolesti na sam dan polaska, kao i to da  je bila neophodna potvrda registrovanog veterinara o redovnom vakinisanju, sa nazivom i serijskim brojem vakcine, a vakcine su, naravno, morale spadati u one odobrene od strane EU. Za  ljubimce mlađe od 3 meseca bilo je neophodno samo da na dan polaska nemaju nikakve znake infekcija. Inače, sertifikat veterinara morao je biti izdat najmanje 24 sata i najviše 72 sata pre dolaska u Finsku.

U Finskoj se sprovode preporuke Finskog ministarstva poljoprivrede i šumarstva a najnovije informacije o tome imate OVDE

..a ko zna, možda se odlučite i da dovedete iz Finske neku finsku rasu pasa kao što su na primer Suomenpystykorva ( finski špic, a u slobodnom prevodu pas sa ušima petla), Suomenajokoira ( finski gonič)… ili  recimo Karjalankarhukoira ( Karelijski gonič medveda)… ili se možda odlučite da gajite finske ovce, nikad se ne zna…

Suomenpystykorva ( finski špic ) je pas koji likom podseća na lisicu, i karakteristične je boje meda, sa specifičnom njuškom. On je finski nacionalni pas, koji je opevan i u epskim pesmama, a našao je mesto i na poštanskim markama. Blizak je rođak sa Lajkom koja je poreklom takođe iz Finske. Odlikuje ga privrženost ljudima, vrlo je cenjen i odan kućni ljubimac, koji veoma voli decu i odličan je čuvar. Ima osetljivu i osećajnu prirodu i voli društvo ljudi. Kao i svi arktički psi, ima gustu dlaku i ne prija mu baš toplota.

Karjalankarhukoira (Karelijski gonič medveda) je lovac na visoku divljač, za kontrolu medveđe populacije i za zaštitu objekata od medveda. Veoma je privržen porodici, energičan i samostalan pa je idealan za čuvara…

 Suomenajokoira ( finski gonič) se koristi za lov na lisicu. Veoma je brz, savestan, privržen i veran. Preko leta lovi, a zimu provodi kod kuće. Ima tri karakteristične boje na sebi.

Baš su slatki, šta im fali ...:)

Read More