Tarja Turunen

Lep je osećaj biti imenjakinja ovakve umetnice....

Ne znam kako vi, ali ja mogu da zamislim malu trogodišnju plavokosu devojčicu Tarju, kako u malenoj Evangelističko - Luteranskoj crkvi u gradiću Kitee, nadomak njenog rodnog sela Puhos, na Božićnom okupljanju, onako u haljinici, u prisustvu roditelja i brata, sedam godina starijim Timom (pet godina mlađi brat Toni tada još nije bio rođen), peva ispred svih prisutnih pesmu Enkeli taivaan ( Nebeski anđeo)….ah, Herrani, mun Jeesuksein, tee asunnokses' sydämein…mua älä hylkää tuskissa,vaan vahvista ain' uskossa….lalala

Naravno, iako je ovo bilo prvo javno izvođenje malene Tarje, svima je bilo jasno da je dete izuzetno muzikalno i da na tom talentu treba raditi. Već u tom uzrastu priključuje se najmlađoj postavci crkvenog hora gde pohađa i časove pevanja. Otac Teuvo, stolar po profesiji i majka Marjatta, radnica u gradskoj upravi,  ohrabrivali su i usmeravali svoju devojčicu kako bi razvijali njen dokazani talenat, pa tako Tarja sa šest godina dobija klavir. Prvi profesor klavira koji je ja nju dosta uticao, bila je Kirsti Nortia-Holopainen, majka njenog budućeg druga iz školske klupe i kolege iz benda, vođe grupe Nightwish, Tuomasa Halopainena…to su, reklo bi se, bili njeni najraniji muzički koraci...

Kirsti Nortia-Holopainen, Tarjin prvi profesor klavira

 Inače, Tarja (Tarja Soile Susanna Turunen Cabuli ),  ili Tappe, kako joj glasi nadimak, rođena je 17. avgusta 1977. u selu Puhos, blizu grada Kitee, u istočnoj Finskoj, odnosno u severnoj Kareliji. Onako mala, sitna i plava ( danas je visoka 164 cm), a još i neobično talentovana, činila je da je i nastavnici u muzičkoj školi, kao i njeni nastavnici u osnovnoj školi odmah primete i zavole jer je, osim što je bila beskrajno talentovana , bila i izuzetno vredna i veliki perfekcionista. Uvek su joj davali glavne uloge na školskim priredbama i u predstavama, što je navelo na gnev druge devojčice koje su je kasnije izbegavale, pa je Tarja u tom periodu prolazila kroz teške krize usamljenosti.

Tarja, prva s desna, iznad nje u plavim pantalonama Tuomas

Tarja, prva s desna

Prvi veliki nastup imala je sa 15 godina na crkvenom koncertu, pred više hiljada posetilaca, a te godine upisala je i gimnaziju za umetnost i muziku u Savonlinni, mestu na jugozapadu Finske. Profesorka, kod koje je bila u klasi, obučavala je Tarju da se specijalizuje za  lirski sopran. Po završetku gimnazije, seli se u mesto Kuopio, najveći obrazovni centar u ovom delu Finske i tu se upisuje u Sibelius akademiju, ogranak Helsinške Sibelius akademije.

Decembra 1996. godine stari drugar iz škole Tuomas Halopainen poziva je da zajedno sa ostalim članovima pokušaju da naprave neki album sa akustičnom muzikom gde bi Tarja bila glavni vokal. Tarja je odmah pristala, ali kada je Tuomas tada čuo Tarju, nije mogao da veruje koliko je za to vreme dok su bili u razdvojenim gradovima Tarja napredovala i unapredila svoje glasovne mogućnosti. Pored njenog glasa, akustična gitara se nije ni čula. Tada su pokušali sa električnom gitarom i shvatili da je Tarjin glas kao stvoren za neku moćnu, dramatičnu muziku, i tako je nastao Nightwish kao metal bend. Tada napušta Sibelius akademiju i posvećuje se bendu.

Članica, odnosno glavni vokal grupe Nightwish bila je od 1996 – 2005 godine, dok joj bend nije uručio pismo sa otkazom, koje je objavljeno za sajtu grupe Nightwish. Tarja je na dve pres konferencije, u Helsinkiju i Berlinu, dala svoj odgovor na pismo. Na snimcima se vidi da je bila vidno potrešena tom odlukom i veći deo konferencije je držala govor plakajući. Mišljenja su u Finskoj bila podeljena. Polovina je razumela Tarju, a polovina ostatak benda. Činjenica je da, ako već nisu razgovarali godinu dana pre ovoga, da tu nešto nije bilo u redu, ali to, na kraju krajeva ne znači da se danas ne mogu voleti i Tarja i novi Nightwish.

Pismo Tarji

Za vreme boravka u bendu, snimili su 6 albuma:

Angels fall first ( 1997), Oceanborn ( 1998), Wishmaster (2000), Over the hills and far away ( 2001), Centyru Child ( 2002) i  Once ( 2004). Album Once je te godine bio najprodavaniji album u Evropi.

U periodu ovih 9 godina u bendu, desile su joj se i na privatnom planu mnoge lepe i ružne stvari. 2000. godine, upisuje studije muzike na Univerzitetu u nemačkom gradu  Karlsluhe. Za ovaj Univerzitet se odlučila  jer je, pored toga što je imao  dobru reputaciju, htela da izbegne da joj u Finskoj gledaju kroz prste jer je  u to vreme već bila velika zvezda, a osim toga znala je i nemački jezik. Inače Tarja govori finski, švedski, engleski, nemački i španski. Dok je boravila u ovom gradu na jugu Nemačke, bend joj je poslao matrice za album Centyru Child, a ona je u nemačkom studiju nasnimila vokale i album je praktično nastao “ na daljinu”. Početkom 2002 godine sa bendom je imala dugu i napornu turneju po Latinskoj Americi i tada je na kratko prekinula studije, da bi im se vratila posle par meseci, kada je Nightwish napravio pauzu. Te godine  saznaje da joj majka boluje od raka dojke i Tarja vreme provodi sa njom. U majci je imala veliku podršku za sve odluke koje je u životu donosila, i iako su joj se roditelji razveli još  u detinjstvu, bila je vezana i za oca i za majku.
 Majka joj te godine umire a Tarja joj kasnije posvećuje pesmu ,, You would have liked this”. Ova pesma se nalazi na njenom solo albumu  “My winter storm”, kao bonus pesma. Godine 2003. Tarja se udaje za argentinskog vlasnika izdavačke kuće NEMS, Marcela Cabulia,  koga je upoznala na turneji 2000 godine, odnosno na radnom ručku u Santjagu. Venčanju su prisustvovali samo najbliži, a novinari nisu imali pristup. Na venčanju je nosila dugu haljinu, dugih rukava, boje slonovače, sa zlatnim vezom po materijalu.

Tarja sa suprugom

Tarja i suprug na prijemu kod bivse predsednice Finske, Tarje H.

2006 godine počinje solo karijeru, iako je jos i dok je bila u grupi, 2004, snimila svoj prvi album Yhden Enkelin Unelma, sa Božićnim pesmama. Ovaj album je doživeo platinasto izdanje. Posle Nightwisha, snimila je tri solo albuma… Henkäys Ikuisuudesta (2006), My Winter Storm (2007) i What Lies Beneath (2010). Trenutno priprema novi album. 

Tarja  Turunen ima glas koji je moćan i emocionalan. Njen glas se svrstava u lirske soprane a njen vokalni opseg su tri oktave. Kako je Tarja školovana za klasičnog pevača, u ranim danima rada sa bendom bilo joj je veoma teško da se prebacuje sa klasične tehnike na metal zvuk pa je njen vokal često u početku zvučao nesigurno. Uvek je govorila da za metal koncerte ima jednako tešku i zahtevnu probu glasa kao pred operske arije. Poslednja dva albuma Nightwisha, Centyru Child ( 2002) i Once ( 2004), doneli su vidni pomak ka savršenstvu Tarjine interpretacije jer je u međuvremenu mnogo napredovala i naučila kako da svesno kontroliše glas.

I tako, o Tarji se može pisati danima, ali ću za kraj izneti još malo podataka koji su malo poznati.Tarja i njen suprug žive pola godine u Finskoj, u mestu Kuusankoski, a pola u Argentini. Trenurno zbog karijere ne želi decu, iako bi volela da jednog dana bude majka. Luteranske je vere i veoma je pobožna. Svira klavir i flautu a počela je da uči i bubnjeve. Govori 5 jezika. Fobično se plaši paukova. Crveno vino joj je omiljeno piće. Izuzetno voli brze automobile, voli i prati trke Formule 1, posebno zbog finskih vozača. "Fantom iz opere" joj je bio inspiracija za bavljenje operom. Najviše voli prirodu i knjige. Omiljeni film joj je Gladijator. Njen brat Toni Turunen je pevač finske poznte grupe Celesty. Njen stariji brat Timo je oženjen Minnom i Tarja je tetka njihovoj deci Mimmu i Tiltu. Veoma je bliska sa braćom.

 

Tarja sa rodjenom bracom

Glumila je tinejdžerku Anni u seriji Pääroolissa, a pojavljivala se i kao gost u serijama Studio Impossible, Yhtä Kyytiä i  još nekim.

Tarja i brat Toni Turunen

Tarja i brat Timo Turunen

Tarja i Toni

Toni Turunen

Tarja je, definitivno jedan od najboljih ženskih finskih vokala svih vremena.

Tarja u neobaveznom izdanju

Tarja

Tarja Turunen - Until My Last Breath (VIDEO)

Tarja - I Feel Immortal ( VIDEO)

Tarja Turunen - I Walk Alone  ( VIDEO)

Nightwish - Sleeping Sun

Read More

Deca u Finskoj (II deo)

Danas je Svetski dan deteta. Neka mi niko ne zameri, ali ne volim ovakve “ Dane nečega”. Možda bih drugačije gledala na stvari da nema toliko u svetu, gladne, nesrećne, bolesne i zlostavljane dece.  Šta deca imaju od ovog dana? Tada dolazimo do poente, ali na surov način, koliko su deca, odnosno koliko bi deca  i briga o deci, morala  biti strateški važan interes svake države sveta, jer u tom slučaju  ne bi postojalo ovoliko “ surovo moćnih”, beskurpuloznih i bezosećajnih ljudi koji kroje naše sudbine, ali tako što njima kroje odela, a većini živote nedostojne življenja.

Deca su zaista, bez fraziranja, blago i ukras sveta. Govoreći iz profesionalnog iskustva, ZNAM, da nema loše i rđave dece, već lošeg i rđavog vaspitanja i uticaja, kako porodice, tako i društva. Čak i deca koja se žele predstaviti kao mangupi, koja nekada idu ka delikventnom ponašanju, ustvari samo žele izazvati pažnju jer je zasigurno nisu imali od bliskih osoba, a kao rezultat imamo ispoljavanje njihove negativne energije, povređenosti i besa na ljude oko sebe, kivni zbog nedostatka ljubavi. Ali to je samo posledica, ne uzrok… I kao što se u medicini, kod pacijenata ne leče simptomi, već uzrok, tako se i ovde mora krenuti od samog početka, tj uzroka.

Sećam se kada sam, pre desetak godina u školi gde sam radila, osnovala dramsku sekciju, sa ciljem da uloge dajem samo toj " prozvano lošoj " i odbačenoj deci, pojedine kolege su bile vrlo skeptične, ali kasnije, kada smo na završnoj priredbi povodom dana škole predstavili svima ono što smo sve uradili, svi su bili zapanjeni. To su bila druga deca, deca koja su bila srećna što im je neko dao šansu, što ih je neko smatrao bitnim i važnim. Oni su sa tolikim žarom učestvovali u glumi, spremanju kostima, dolazili su na probe i pre mene.Bila sam ponosna na njih. Te predstave su posle snimane i nalaze se sada u školskoj arhivi. Hoću da kažem koliko znači  kada deca osete ljubav i pažnju. Tada će vam dati ceo svet.

  

… u Finskoj se o detetu brinu još u prenatalnom periodu, odnosno još i pre njegovog rođenja. Svaka trudnica se prijavljuje u prenatalnu kliniku, otvara karton, dodeljuje joj se babica, koja će je upoznavati sa tokom trudnoće, porođajem i kasnije sa negom bebe. Takođe je obavezno da najmanje jednom mesečno posećuje ginekologa. U svu tu priču se uključuju i očevi, a oni se u diskusionim grupama upoznaju  kako da pomognu svojim suprugama.

Posle rođenja deteta, babica prvih nedelja obilazi majku i dete, pomaže im praktično i savetima. Za svaku novorođenu bebu država obezbeđuje početni paket sa pelenama i opremom. Država uplaćuje svakom detetu dečiji dodatak na bankovni račun roditelja dok dete ne napuni 17 godina. Ovo se odnosi na svu decu bez obzira na nacionalnost i  materijalno stanje roditelja.

Kada je dete bolesno, i ne može, ali i ne sme u vrtić ili školu kako ne bi zarazilo ostalu decu, jedan od roditelja ima pravo da ostane kod kuće i brine o bolesnom detetu. Ukoliko roditelj radi na nekom bitnom poslu gde se ne može u tom trenutku naći zamena,  poslodavac ima obavezu za plati negovateljicu koja će negovati dete…Inače, sve usluge klinika su za decu potpuno besplatne. Kada zatraže, Finci mogu dobiti od države i materijalnu pomoć za plaćanje privatne sestre ili negovateljice.

Koliko god sad neko rekao da  je finsko društvo bogato i da to može sebi da priušti, neću se složiti jer držva mora da ima prioritete, a ulaganje u podmladak je svakako prioritet na vrhu lestvice. Efikasna porodična politika je u Finskoj postigla najmanje dve stvari. Prvo, da je stopa smrtnosti odojčeta najniža u Evropi i drugo, da majke imaju znatno veću šansu da budu aktivne na poslu od majki  iz drugih država jer je Finska jedna od retkih zemalja koja plaća desetine oblika socijalne pomoći za porodice sa decom. 

Finci plaćaju visoke poreze državi, ali za uzvrat dobijaju mnogo više jer su svi ljudi zbrinuti od strane društva a posebno porodice sa decom, pa im je i samim tim, život olakšan  zbog mnogih pogodnosti i podrški koje imaju na raspolaganju.

Što se tiče nekih oblika nasilja nad decom, Finska je u tom pogledu veoma stroga,  a sprema se i još, pooštreniji zakon koji bi trebao izaći do 2015. godine. Još od 1983. godine postoji zakon, kako u Finskoj, tako i u ostalim nordijskim zemljama, koji kažnjava roditelje za svako, pa i najmanje telesno kažnjavanje deteta.

Pre i posle polaska u školu, deca imaju na raspolaganju mnogo izbora za slobodne aktivnosti. Sport, muzika, umetnost i jezici su uglavnom izbor sve dece. Veoma pohvalna je i činjenica da su deca u Finskoj, najmanje za kompjuterom od ostale dece u Evropi. Dok je radna nedelja, koriste ga, po istraživanjima, po 30 minuta, a vikendom po sat vremena dnevno. Većinu vremena provode čitajući, igrajući se u prirodi, pomaganju roditeljima,  na raznim kursevima, u igraonicama…

Ljubav prema knjizi je fascinantna. Nije uopšte retka slika da vidite decu koje sede u parku i čitaju. To govorim iz iskustva, ali tako kažu i svetska istraživanja. 

Kupovina i pomaganje u čišćenju su dva najčešća zaduženja dece u porodicama, a to je u Finskoj strogo razgranično jer  se poslovi veoma razdvajaju po polovima, i tu se ništa decenijama nije menjalo, niti će, jer su ipak veliki tradicionalisti. Žene i majke su zadužene za kuću i brigu o deci, a muževi i očevi za rad oko kuće, za finansijsku potporu i brigu oko dece, ali mnogo manju nego što imaju majke. To nikako ne znači da muškarci ne žele i ne pomažu suprugama, ali one to retko traže, jer su od malena navikavane  i vaspitavane da je to njihov deo posla.

Ono što je kod Finaca specifično je i podatak, da koliko god drugi narodi koriste godišnji odmor za neki provod, Finci ga najradije provode mirno, na jezeru, u porodičnom okruženju, druženju sa prijateljima, sauni, čitajući, šetajući i odmarajući se. Tu dolazi do izražaja porodično idilično druženje sa decom. Smatraju da je zdravije provesti godišnji odmor na ovaj način kako bi se oslobodili stresa i kako bi se porodice aktivno družile. To sve utiče na psihu deteta i deca koja odrastaju na ovakav način imaju manje preduslova da postanu nervozni, pod stresom i hiperaktivni. 

Vaspitanje, socijalna zaštita i obrazovanje tri su glavna segmenta koja su bitna za zdravo odrastanje deteta, pa se u tom smislu, u Finskoj,  baš zato mnogo polaže značaj na ove tri glavne stvari.

Kada se spomene po ko zna koji put obrazovanje dece u Finskoj, mnoge države su uporne da poistovete nastavni plan i program sa finskim, misleći da će se sve tako rešiti, ali ne raazumeju da nije dovoljno promeniti plan i program, potrebno je promeniti i masu nekompetentnog kadra, sistem prenošenja znanja, udžbenike, odnos škole i roditelja... i mnogo, mnogo toga. Iako nije etički da prozivam svoju struku, masa je prosvetnih radnika koji imaju zvanje, a nemaju znanje, ili imaju znanje a nemaju ljubav prema deci i prema svom pozivu. Metodološke aparature su kod nekih potpuno neadekvatne i nedopustive, jer deci nije potreban predavač koji će im prepričati lekciju iz knjige ili im izdiktirati rečenice napisane masnim slovima u knjizi, već predavač koji će zadatke, tok, metode, postupke i instrumente prilagoditi cilju da decu zainteresuje za gradivo, da im ga na lep slikovit način približi materiju,  da razgovara sa njima, čuje njihovo mišljenje i da na kraju časa oseti njihovo zadovoljstvo što su svojim učestvovanjem došli do novih saznanja. Za to je osim diplome, potrebna i velika ljubav, posvećenost, znanje, empatija i želja za rad sa decom. Zato osuđujem onu misao da je dobar prosvetni radnik onaj koji se može spustiti na dečiji nivo…naprotiv, dobar prosvetni radnik je onaj koji ume da se podigne na njihov nivo.

Read More

Muzika je njegova religija...Oskar Merikanto

Kažu da je muzika dovoljna za život, ali da život nije dovoljan za muziku...Naprosto je toliko lepe klasične muzike oko nas i u ovoj mojoj Finskoj, toliko kompozitora, dela, koja zavređuju pažnju slušalaca, da uvek rado i jedva čekam da vam predstavim neka divna ostvarenja i neke divne kompozitore koji su ih komponovali...

Oskar Merikanto

Predstavila sam vam Sibeliusa, Kaskija…a danas ću vas upoznati sa predivnom muzikom Oskara Merikanta. Ovaj kompozitor, rođen u Helsinkiju 1868. godine, u siromašnoj porodici, bio je veoma svestran umetnik, pijanista, dirigent, orguljaš, muzički kritičar, pedagog, profesor... a bio je poznat i kao vešt improvizator. Mnogi tvrde da je upravo Merikanto bio najsvestraniji finski muzičar svih vremena. Osnovnu školu je završio u rodnom Helsinkiju, ali samo 6 razreda jer je pokazivao samo strast prema muzici. Često je bežao iz škole kako bi krišom slušao orguljaša iz crkve. Orguljaš Lauri Hämäläiseltä iz stare crkve uzeo je Oskara pod svoje kad je ovaj napustio školu sa 11 godina i obučavao ga svakodnevno od 1879 - 1887 godine. Stari Lauri, koji je bio i nastavnik crkvene muzike u Helsinkiju, video je potencijal u mladom Oskaru i nesebično mu je prenosio svoje znanje, a mladi Oskar je sve to sa radošću upijao. Brzo je napredovao pa mu je Senat u Helsinkiju dodelio stipendiju za dalje školovanje, jer porodica nije imala finansijskih mogućnosti. U jesen 1887. odlazi u Nemačku, u Lajpcig, gde završava Kraljevski konzervatorijum 1889. godine. Čak je i tada bio veoma aktivan kao kompozitor pa je u to vreme nastalo njegovo delo Fantasia. Godine 1890. odlazi na studijsko putovanje u Berlin, gde je bio u klasi profesora Alberta Bekera, kod koga je učio i veliki Sibelius pre njega, i tu ostaje do 1891. Godine. To studijsko putovanje po Evropi omogućilo mu je da skupi razna saznanja o crkvenoj muzici. Po povratku u Helsinki, ženi se Liisom, 1892 dobija posao orguljaša u crkvi Sv. Jovana u Helsinkiju,  a godinu dana kasnije 1893. rađa im se  sin Aarre, takođe kasnije veliki kompozitor. Radio je i kao muzički kritičar za časopis Helsingin Sanomat. 1904. počinje svoju karijeru profesora orgulja u muzičkoj školi u Helsinkiju, gde predaje do 1920. godine, do dobitka državne penzije, ali je zato u crkvi Sv. Jovana radio kao orguljaš sve do smrti 1924. godine.

Oskar sa familijom, drugi s' desna

Oskar  i Aarre Merikanto

1911 godine učestvuje u stvaranju Nacionalne opere, današnje Finske nacionalne  opere, koja se nalazi u naselju Taka-Töölö  u Helsinkiju. Bio je i jedan od glavnih promotera opere u Finskoj, naročito između 1911. i 1922. godine, kada je bio i dirigent opere.

 Prvo izvodjenje opere Pohjan neiti

1918 godine. počinje da doživljava srčane tegobe, usporava ritam rada i više se posvećuje praćenju karijere  svog sina jedinca, kompozitora Aarre Merikanta. Umro je 1924. godine dok je šetao parkom. a sahranjen je na novom delu Hietaniemi groblja u Helsinkiju.

Na stogodišnjicu rođenja 1968, tačnije. 5. avgusta 1968. godine, Finska je izdala poštansku marku sa njegovim likom i simboličnim cevima orgulja u pozadini.

Inače, Merikantov muzički jezik se zasnivao na jakoj tradiciji kasnog romatizma i napolitanske opere. Kao osoba, bio je uvek vedar, nasmejan, skroman, sa ogromnom pozitivnom energijom, omiljen kod kolega. Bio je i prvi finski orguljaš koji je napisao pedagoški materijal za studentsku upotrebu. Održao je mnogo koncerata, od Amerike do Rusije i svuda bio odlično primljen. Tokom svog stvaralačkog perioda, ostao je veran konvencionalnom muzičkom narodnom stilu. Iako se u njegovoj muzici oseća duh finskog folklora, njegove opere su bile veoma u bel kanto stilu, jer su zahtevale glasovnu virtuoznost i besprekornu tehniku  izvođača. Kako je sam bio veoma emotivan, u operi je našao mogućnost da kroz pevanje i glumu oslobodi jaka osećanja. Iako je muzika univerzalni jezik, smatrao je da se emocije u operi najbolje izražavaju maternjim jezikom i to ga je podstaklo da napiše svoju prvu operu. Njegova opera  u 3 čina, Pohjan neiti / Devojka sa severa,  prva je opera ikada, napisana na finskom jeziku, nastala 1898. godine. Na premijernom izvođenju glavne uloge tumačili su operski umetnici Abraham Ojanperä i Mally Burjam-Bergaas.  Pored ove, napisao je još dve opere, Elinan surma (1910), koja je za razliku od nežne i lirske Devojke sa severa, bila mnogo dramatičnija, i operu Regina von Emmeritz (1924), koju je napisao pred samu smrt. Inače, malo je poznato da je Merikanto komponovao i muziku sa nemačkim tekstovima, kao zahvalnost svom profesoru Bekeru

Pozdrav iz Berlina

Napisao je i 10 dela za orgulje… Urkusonaatti, Kolme lähtökappaletta, Konserttifantasia, Fantasia ja koraali, Häähymni , Surumarssi Topeliuksen hautajaisiin Rukous, Passacaglia…Zbog ovoga, pogotovo zbog rada na operi i crkvenoj muzici, Merikanto je bio i ostao važna muzička figura u svojoj zemlji i svetu. Za njega je zvuk orgulja bio muzika koja je počivala na skladu neba i zemlje, na saglasju svetla i tame.

Spisak njegovih dela ćete naći na sajtu Oskar Merikanto - Wikipedia

Svake godine, na Juhannus, ili Ivanjdan, koji je veliki letnji praznik u Finskoj i  koji Finci posebno poštuju, sluša se Merikantov Letnji valcer / Kesäillan Valssi. Na ovaj praznik najdužeg dana u godini, jutro u svakoj porodici obično počinje ovom letnjom svečanom temom, zatim se nastavlja u porodičom okupljanju i šetnji pored reke, a dan se završava obaveznom logorskom vatrom dok sunce zalazi...zato ovo Merikantovo delo ima, za Fince, ulogu nezvanične himne leta...i zato sada, zamislite zalazak sunca, zlatni odsjaj na vodi  i poslušajte ovu  prelepu muziku.

 Oskar Merikanto : Summer Evening Walzer Op.1 ( Kesäillan Valssi ) 

poslušajte još i...

Oskar Merikanto - Valse Lente

Oskar Merikanto: Kesäillan idylli; Marssi (Op. 16)

Oskar Merikanto - Soi vienosti murheeni soitto

Read More