Septembar je na izmaku i nova
školska godina je uveliko tu, a sa njom i nove priče na temu obrazovanja. U
ovom tekstu ću se, kao i do sada, držati teme obrazovanja u Finskoj, ali, sa
osvrtom na to, koji su to, po mom mišljenju,
presudni faktori koji utiču na taj divan osećaj zadovoljstva i prijatnosti u
finskoj školi, kako kod učenika, tako i kod nastavnika. Kako je moj rad vezan za
osnovnu školu, i moja priča će se locirati tu.
Razmišljajući na temu zašto je
proces školovanja u Finskoj tako lep, opušten a uspešan, tražila sam neku caku,
neku osobenost ili kakvu tajnu uspeha, ali koliko god razmišljala na tu temu,
kako bih odgovorila na to pitanje kada me ljudi na Balkanu pitaju o tome,
odgovor nije misteriozan kao tajna Svetog Grala, već tako jednostavan a
veoma logičan.
Pet glavnih faktora su:
1. Do četvrtog razreda, akcenat je na igri i fokusiranju na metakogniciju
odnosno razvijanje metakogitivnih veština i učenja kako se uči.
Finci
smatraju da deca uče kroz igru, razvijanje mašte i samootkrivanje, pa zato
nastavnici u Finskoj veoma podstiču igru, posebno u ovom uzrastu. Metakognicija
se odnosi na to da dete treba da spozna svoje sposobnosti, interesovanja i
motive za sticanje znanja, jer su oni, dokazano je, presudni za efikasnost
procesa učenja kao i za strategiju učenja. Recimo, često se dešava da neka
deca u kasnijem periodu namerno uče napamet, misleći da je učenje napamet
prostim memorisanjem gradiva, dovoljno za dobru ocenu i da im je to sasvim
dovoljno. Nevolja je u tome što to evidentno dovodi do toga da nerazumevanje
gradiva nepovoljno utiče na sposobnost regulisanja kognitivnih procesa, a takvo
učenje napamet, koje zahteva najniže kognitivne procese sputava razvijanje
stvarnih intelektualnih veština. Iz tog razloga je razvijanje metakognitivnih
procesa, odnosno učenje kako se uči, ili upravljanje učenjem, veoma bitno za
razumevanje, pažnju, pamćenje i uspešno rešavanje problema. Deci je od
najranijeg perioda školovanja potrebno ukazati na dobrobit učenja i obrazovanja,
kako bismo im poboljšali motivaciju. Naravno, postoje razne veštine kako se to
razvija u ovom uzrastu, a najvažnije su tri stavke: planiranje, praćenje i
evaluacija. Recimo, ako dete radi neki zadatak iz matematike, postavićemo mu
pitanje na koji način će rešiti zadatak. To je planiranje. U toku praćenja, dete treba naučiti da samo
sebe pita da li mu je jasan tok rešavanja zadatka, da li ide u pravom smeru,
treba li nešto da menja? Evaluacijom treba da uvidi da li je ostvario cilj, da
li će sledeći put to raditi na drugi ili lakši način..itd. Matematiku recimo
dete neće bolje naučiti ako mu damo da za vikend uradi 50 matematičkih zadataka
iz zbirke, već ako ga naučimo da posmatra, zapaža i dobro razmišlja. Takvo
aktivno učestvovanje u rešavanju problema doprineće učeniku da uvede sistematičnost
u radu, kontrolu svojih postignuća i želju za napredovanjem. Nastavnik u ovom
periodu mora biti veoma obziran, oprezan i strpljiv, bez kritikovanja učenika
ako pogreši, ako nešto ne zna, jer ga kritika veoma lako može odvesti u drugu
krajnost, u nesigurnost, bezvoljnost i nemotivisanost. Iz tog razloga, u
Finskoj se deca ne ocenjuju ni u ovom, ni u kasnijem uzrastu, jer je ocena ovde
najmanje bitna, a najbitnije je da dete zavoli proces učenja i da ovlada znanjem
o tome kako se pravilno uči. Obrazovanje je orijentisano na razumevanje i
razvoj a ne na ocenu. Dete u Finskoj nije motivisano peticom, već zadovoljstvom
da je nešto dobro uradilo i da je nešto novo naučilo. Ako vam ovo zvuči
nelogično, daću vam jedan primer koji će vam možda slikovito objasniti ovaj
proces prednosti zadovoljstva nad ocenom... Ako biste pomogli nekom u nevolji,
veće zadovoljstvo ćete osetiti ako ste to uradili nekome, ali ne za novac, nego
iz želje da se osećate lepo samim saznanjem da ste uradili nešto veliko i bitno
nekome u nevolji. Samo to saznanje i zadovoljstvo je veća satisfakcija nego da
ste nekom nešto učinili a on vam za to platio. Oni koji daju krv, ne rade to za
novac. Zato, neke stvari su najbitnije za nas kako se osećamo dobro dok to
radimo, ako u tome vidimo smislenost i ako za to imamo jaku motivaciju. Na
žalost, tužno je koliko se danas dobar deo pametne, osobene i divne dece
diskvalifikuje surovim školskim kriterijumima, koji ih stavljaju na nekakvu loše
baždarenu vagu, stavljajući im do znanja da vrede onoliko kolike su im ocene u
školi. To stvara atmosferu visokog stresa za dete, dok je u finskim školama
izuzetno nizak nivo stresa.
2. Svi u državi imaju potpuno poverenje u nastavnike. Finska vlada
veruje svojim opštinama, opštine
školskim direktorima, direktori nastavnicima, nastavnici svojim
učenicima i učenici njima, a za uzvrat, roditelji izuzetno veruju nastavnicima.
Imaju obostrano poverenje i odličnu saradnju. U Finskoj, biti prosvetni radnik
je zanimanje sa najvišim ugledom u društvu. Veoma je teško upisati ove studije
jer se svršeni srednjoškolci rangiraju prema 100 kriterijuma. Rade se čak i
psihološki testovi pri upisu.. Jedva 10 posto prijavljenih uspe. Odabiraju se
zaista samo najbolji, a država ih nagrađuje potpunim poverenjem i kompletnom
autonomijom, od izbora udžbenika do stila rada. Veruje im jer su potpuno
obučeni za to.
Primera radi, koliko je visok
standard za prijem budućeg nastavnog kadra na univerzitetsko školovanje, govori
i fotografija ispod, a koju je objavio Univerzitet u Hesinkiju,(Departman za
obrazovanje nastavnika). Od 1258 kandidata koji su konkurisali, prvi krug
testova i intervjua prošlo ih je 1045,
drugi krug svega 362 kandidata, da bi ukupno bilo primljeno tek 123 brucoša,
odnosno 9.8 % od ukupno prijavljenih.
Iz tog razloga, bez obzira na to koju
školu u Finskoj dete pohađa, ima jednake šanse za akademski uspeh. Ova
doslednost je rezultat čvrstog nastavnog plana i dobrih nastavnika, koji veruju
da je obrazovanje elementarno ljudsko pravo i da to pravo treba da ima svaki učenik. Nikada ne
treba zaboraviti koliko je nastavnički poziv kompleksan i odgovoran, jer
nastavnik, osim što prenosi znanje, igra
veoma važnu ulogu u formiranju i razvoju ličnosti učenika i jednim delom kreira
i njegovu budućnost. Iz tog razloga, Finci smatraju da se za ovaj poziv moraju
odabrati samo najbolji, jer i pored toga što nastavnik mora da ima visoko i
kvalitetno obrazovanje, posvećenost, ljubav
prema svom pozivu i deci, spremnost za stalno usavršavanje, za ovaj poziv treba
imati i talenta. Taj talenat ne prepoznaju na Balkanu, već se misli da je uspeh
iz srednje škole i nekakav prijemni dovoljan da neko konkuriše za ovaj poziv, a
da se pri tom ne ispitaju neke psihološke strane, taktičnost, blagost, sveobuhvatna
podobnost ličnosti koja će jednom vaspitavati generacije i generacije. Istraživanja
pokazuju da postignuće učenika zavisi od njegovih sposobnosti, ali i skoro isto
toliko i od kvaliteta nastavnika.
Učitelj odnosno nastavnik tako,
mora da ima najmanje master diplomu i 5 godina studija. U Finskoj su
nastavnicima odrešene ruke oko izvođenja plana i programa, pa oni sami
procenjuju koliko je časova potrebno za jednu oblast, koliko đaci napreduju u
usvajanju novog gradiva itd, a u većini zemalja nastavnici strogo dobiju
utvrđen plan, kada se obrađuje nova lekcija i ne obazire se da li su to deca
savladala već se skače na sledeću lekciju po planu, ne obazirući se previše da
li su to deca naučila. Kreativnost, stručnost
i strpljenje krase finske nastavnike, a kada vidim neke nastavnike koji ne daju
ni pet para na to da budu kreativni i maštoviti, pomislim kako je kreativniji
MTS dok reklamira 1000 besplatnih minuta od nastavnika koji treba da nauče decu
životnim vrednostima. Ne treba
zaboraviti da nema dobre i loše dece,
već samo različite, a sa različitom decom se treba baviti na različite načine.
Zato finski nastavnici imaju individualni pristup svakom detetu, ali naravno, i
mnogo manje učenika u odeljenju, kako bi to mogli i da postignu.
3. Slobodno vreme i odmor su od velike važnosti. U Finskoj na svakih 45 minuta rada ide
najmanje 15 minuta odmora, relaksakcije i rekreacije. Finci smatraju da je to
od izuzetnog značaja za povećanje koncentracije i produktivnosti na časovima. Oni
veruju da je kapacitet učenika za učenje i potpuno angažovanje najuspešnije
nakon perioda relaksacije. Deca izlaze na odmor i ako je napolju sneg, hladno i
vetrovito, jer se deca ne prezaštićuju, već se podstiču da se čeliče. Važan deo
ovih čestih pauza je to da deca mogu da se igraju. Nastavnici ne uređuju
njihovo slobodno vreme, već im je dozvoljeno da se zabavljaju na svoj način. Ne
treba zaboraviti da škola nije bolnica za lečenje dece od igre, zdravlja i
smeha, od aktivnosti ili radoznalosti, već mesto za rad i radost. Zato, u
Finskoj, naglasak nije na tome da se u toku časa, učeniku mora nabaciti što
više informacija, misleći da mu se tako puno znanja pruža. Najbitnije je kako
se vreme koje nastavnik provodi s učenicima strukturira, koliko su metode rada
učinkovite i kojim se prioritetima nastava usmerava.
4. Deca uče sadržaje koji su veoma bitni za razvoj nacionalnog
identiteta, sadržaje koji su bitni da nauče kako funkcioniše društvo, svet
prirode, da nauče toleranciju različitosti ali i veoma praktične i neohodne
životne veštine i znanja. U okviru obaveznog predmeta Käsityö (Rukotvorine),
koje uključuje i tehničke poslove, odnosno obradu drveta, metala, plastike,
pa i elektro i tehničke radove, uče se onome što će im biti neophodno u kućnim
poslovima, ali u okviru ovog predmeta uče i razne tehnike ručnih radova,
šivenje, štrikanje, tkanje, vez, heklanje, štampu na tkanini, tehniku
pustovanja...Takođe, obavezan predmet je i Kotitalous (Domaćinstvo). koji im
razvija praktične radne veštine u svakodnevnim realnim životnim situacijama, pa
tako deca u Finskoj još u osnovnoj školi nauče i da kuvaju. Tu je i predmet
Yhteiskuntaoppi (Nauka o društvu) gde
uče o svemu onome praktičnom što će im biti korisno u životu, pa tako uče o
sudstvu, policiji, ekonomiji, budžetu, porodici, politici, Evropskoj
uniji...itd. Obavezan predmet je i
Kuvataide ( Umetnost) gde uče o
umetnosti, estetici životnog okruženja, arhitekturi, dizajnu, fotografiji,
medijima...itd. Terveystieto
(Zdravstveno) je predmet koji osnovcima otvara vidike o zdravstvenom i
seksualnom životu, bolestima zavisnosti, raznim zaraznim bolestima, ishrani,
zdravom načinu života... Ono što je zanimljivo je da se u finskim osnovnim
školama od 7- 9 razreda uči i predmet Oppilaanohjaus (Stručne smernice), koje
su veoma bitne jer učenicima a koje nude širok spaktar usluga..od pomoći u teškoćama u učenju, do
pomoći pri odabiru budućeg zanimanja, organizovanja poseta raznim kompanijama...
Etika
i religija su izborni predmeti. Inače, etika ili religija se uče od prvog
razreda osnovne škole. Svi znamo da je etika nauka o moralu koja istražuje smisao i ciljeve moralnih normi.
Etika i religija su kao kod nas veronauka i građansko. Religija odnosno Uskonto
je na nastavnom programu od prvog do devetog razreda (finska osnovna škola ima
devet razreda). Svaki učenik može da se izjasni za religijsko obrazovanje u
skladu sa svojim željama, i to, ako je ta religija priznata u Finskoj i ako
postoje bar tri učenika koja pripadaju nekoj specifičnoj veri. U Finskoj je
73,8% luterana, 1,1 pravoslavaca, 1,6 % neke druge vere i 23, 5 % ljudi koji ne
pripadaju ni jednoj veri. Luteranska vera je nekada bila jedina vera koja se
učila u školama, ali prilivom velikog broja migranata krajem 20. veka, stigle
su i neke druge religije,koje su kasnije ušle u nastavni program. Time je
zadovoljeno to da deca mogu u školama da dobiju religijsko obrazovanje u skladu
sa verskim uverenjima njihovih porodica. Religija je obavezan predmet(
alternativa je etika) i smatra se neophodnim jer podržava razvoj sopstvenog
identiteta deteta koji uspostavlja osnovu za interkulturalni dijalog. Cilj
verskog nastavnog plana i programa je upoznavanje dece sa svojom religijom i finskom
tradicijom verovanja, upoznaje ih sa drugim religijama i pomaže im da shvate
kulturni i ljudski značaj religije. Ključni deo verske nastave se bavi etičkim
pitanjima na način koji odgovara deci. U prosečnom finskom razredu 94% izučava
luteransku religiju, 3% etiku i 3% neku drugu religiju ( najviše pravoslavnu i
katoličku), a u poslednje vreme, zbog novopristiglih migranata i islamsku.
Etika, odnosno Elämänkatsomustieto je za onu decu koja ne idu na religiju.
Obrazovanje u Finskoj promoviše
jednakost u društvu, pa su tako sve škole od sela do glavnog grada izuzetno
opremljene, pa zato u Finskoj ne postoje tzv elitne škole, jer su sve škole
ustvari elitne, a sva deca iz svih verskih, kulturnih, materijalnih i ostalih
miljea imaju besplatno sve do kraja studija...od hrane, prevoza, ekskurzije,
rekreativne nastave, udžbenika, pribora, besplatnih studentskih domova...sve,
sve.
5. Država Finska zna da je obrazovanje na prvom mestu i tako se i ponaša.
Akcenat je u potpunosti na kvalitetnom obrazovanju, pa u tome postoji
potpuna profesionalna, društvena i politička saglasnost. Veličina
finskog obrazovnog sistema se ogleda u dostupnosti obrazovanja svima,
ali greše svi koji misle da je za to potreban ogroman novac. Bitan je
samo stav države po tom pitanju i gledanje na duge staze. Kod nas na
Balkanu slabo shvataju da je ulaganje u obrazovanje, ulaganje u zemlju, u
prosperitet i budućnost, i da dostupnost obrazovanja zaista traži
besplatan model školstva, jednako i kvalitetno obrazovanje za sve.
Balkanske zemlje nisu toliko velike i jake da bi sebi mogle dozvoliti
luksuz da zapostavljaju obrazovanje ili da ono ne bude dostupno svima,
jer je ogromna i nenadoknadiva šteta kada se mnogim pametnim mladim
ljudima uskraćuje šansa za školovanje i studiranje, samo iz razloga jer
nemaju novca za to. Pa možda je upravo među njima mnogo nesuđenih
talentovanih doktora nauka, fizičara, matematičara, lekara... Drugo,
Finska zna da je u ovakvom svetu NEOPHODNO stalno usavršavanje, koje
nikako ne sme da zameni stagnacija posle završetka klasičnog školovanja.
Takav luksuz je danas nedopustiv. A kako biti u korak sa vremenom i
stalno se usavršavati, kada to pada na teret svršenog studenta, radnika
bez posla, tehnoloških viškova? Finska je neumorna u investiranju u
besplatno i permanentno usavršavanje svih građana. Zato u Finskoj, usled
neusavršavanja strada samo lenja osoba, a na Balkanu onaj običan, mali
čovek koji želi to, ali nema novca za permamentno učenje.
Eto, to su po mom mišljenju, pet ključnih faktora koja su presudna za tako lepo i kvalitetno obrazovanje u Finskoj. Ne znam i nisam sigurna koliko roditelji na Balkanu veruju nastavnicima, ali, na žalost svih, neki roditelji često nemaju najbolju komunikaciju sa nastavnicima a to reflektuju i na decu, koja stvaraju otpor prema školi kao instituciji i nastavnicima kao vaspitačima i onima koji obrazuju buduće generacije. Odmor takođe nije toliko prisutan, već kao da vlada neko mišljenje da je posle časa dovoljno i pet minuta i to samo da bi dete spremilo knjige za sledeći čas, promenilo učionicu ili otišlo u wc, a šta je sa stvarnom potrebom deteta, potrebom za kretanjem i relaksacijom, koga je to pa briga? Treba li uopšte da napomenem koliko se nebitnih stvari uči kod nas, a koliko se zapostavlja razvoj veština?Učenje kroz igru...hm, pa setite se svi vi koji ste završili školu, koliko ste zaista učili kroz igru? Iskreno, bojim se da će rečenica Duška Radovića "Deco, možete misliti kakav je život kada je od kolevke pa do groba najlepše đačko doba", uskoro da nam se zajedljivo osmehne.
Posts
