Inovativne metode u praćenju napredovanja učenika u finskim školama

Zaista žarko želim da mladima u Srbiji, ubuduće, motivacija za obrazovanjem bude isključivo glad za znanjem, a ne nekakva numerička oznaka koja, u velikom broju slučajeva, nije realan prikaz stanja stvari. I pored mnogih (čitaj: neuspešnih) reformi školstva, u zemljama Balkana, još uvek je ostao, ili bolje reći opstao, zastareo obrazovni sistem u kome se i dalje isključivo uči za ocenu. Nešto bolji sistem je u Sloveniji, koja je daleko najviše napredovala u ovom segmentu, od svih država sa prostora bivše Jugoslavije. Hrvatska je na dobrom putu, a verujem da će i drugi krenuti na bolje.

Naravno, odraz našeg školstva je i u koorelaciji sa ostalim segmentima u društvu, pa, u tom smislu, ni poseta finske delegacije, potpisivanje sporazuma o saradnji  u oblasti obrazovanja, kao i otvaranje zajedničke kancelarije u Beogradu u cilju prikupljanja neophodnih informacija kako bi se započela primena finskog modela obrazovanja u srednjim školama u Srbiji, verovatno neće dati očekivane rezultate, dok se mnoge stvari u Srbiji ne promene iz korena. 

Zaista, često mislim da mnoga deca u Srbiji nisu zainteresovana da uče jer ne uviđaju smisao istog, a država u velikoj meri, kao i društvo ubija taj osećaj smislenosti jer su i sama deca svedoci da se nabolje može napredovati, ako napumpaš usta, pristupiš stranci na vlasti, udaš se za fudbalera itd…a bez osećaja smisla, niko nije motivisan za rad. Kada govorim o promenama iz korena,  tu ne mislim da drastične promene u reformi obrazovanja, jer ni Finska nije ušla radikalnim metodama u reforme nego, pametno, korak po korak, već mislim o promenama u načinu shvatanja  šta znači obrazovanje, kolika je to korist za pojedinca, društvo i državu uopšte. Pravilno obrazovanje povećava znanje, koje zatim pospešuje produktivnost u svim segmentima i generiše  mnoge društvene aspekte, a kada  kao Finci, na  obrazovanje budemo gledali kao na nacionalni intelektualni kapital, kada se mladim devojkama sa televizijskih kanala ne budu plasirale debilne (nemam drugi izraz), emisije o tome kako da postanu starlete, i kada bi ova država nedvosmisleno  ukazivala mladima  na važnost permanentnog obrazovanja, ne samo kroz političke govore, već i na delu, mnogo bismo bolje živeli.

No, vratiću se na preciznu tematiku o kojoj sam danas htela da pišem, a to je vrednovanje napredovanja učenika, ili popularnije “ocenjivanje”. Ocena je samo delimični merni instrument, faza nastavnog procesa, koja će nam, uz niz ostalih parametara biti pokazatelj napredovanja učenika. Oni se prate i vrednuje se njihov napredak a ne trenutno znanje. Finska se u tom smislu uspešno bavi individualizacijom u opisnom ocenjivanju, koje zahteva: uvažavanje individualnih razlika, kontinuirano praćenje i evidentiranje razvoja učenika, individualizaciju nastave, saradnju i profesionalni razvoj nastavnika. Individualizacija je zato u Finskoj jedan od glavnih didaktičkih principa koji se mora primenjivati i poštovati u vaspitno obrazovnom procesu, jer se učenici međusobno razlikuju po sposobnostima, tempu učenja, pažnji, interesovanjima...

Iz tog razloga se, isključivo numeričko ocenjivanje u Finskoj doživljava kao nepoželjno sredstvo jer ono najčešće pokazuje samo  trenutno reprodukovanje nekog  nastavnog sadržaja, a ne stvarno usvojeno znanje. Kako bi sproveli individualizaciju u ocenjivanju, finski nastavnici su morali i sam nastavni process da individualizuju i diferenciraju, a to su uspeli raznovrsnošću metoda i nastavnih sredstava, fleksibilnošću nastavnog plana ali i usavršavanjem svojih znanja i veština.

U Finskoj se učenici do 5. razreda uopšte ne ocenjuju numerički, a od 5. do 9. razreda ili ne postoje numerička ocenjivanja, ili postoje kao kombinovana uz pismeni izveštaj o napredovanju  učenika, koji se daju  dva – tri puta u toku školske godine i obavezno na kraju školske godine. Standardno ocenjivanje faktički ne postoji do 16, godine. Napredak se procenjuje u odnosu na ciljeve nastavnog programa. Izveštaji u toku školske godine imaju ulogu da usmeravaju i podstiču učenje  i smernice nastavnika su tu od velikog značaja.Te smernice podstiču učenike da postanu svesni svojih razmišljanja i kako da uče sa razumevanjem...itd, dok je završni izveštaj na kraju školske godine povratna informacija o uspehu i napredovanju. Zadatak  ovakve procene je da pomogne učeniku da formira realnu sliku o svom učenju i razvoju i na taj način podrži razvoj ličnosti. Principi procene su da procena mora biti istinita i realna, podkrepljena raznim dokazima. Način vrednovanja zavisi od društva do društva. Većina zemalja ima skale od 1 – 5, doduše taj sistem ima i Nemačka, ali je tamo jedinica najviša ocena, u Italiji od 0 do 10,  u Francuskoj od 0 do 20, u Švajcarskoj od 1 do 6 itd...Numeričko ocenjivanje u Finskoj opisuje se brojevima od 4 – 10 i ono opisuje samo nivo performansi u odnosu na ciljeve nastavnog programa. Ono se daje na kraju školske godine uz obavezne raznolike  dokaze koji potkrepljuju procenu nastavnika o datoj završnoj proceni. Nivo 4 je nedovoljno znanje, 5 jedva dovoljno, 6 je umereno zadovoljavajuće, 7  zadovoljavajuće, 8 dobro, 9 vrlo dobro i 10 odlično usvojena znanja i veštine. Ocena 8 označava osnovu koja po pravilu treba da se dostigne. Znači, u toku godine nema klasičnog ocenjivanja, propitivanja, iznenadnih kontrolnih, stresiranja učenika već se učenici stalno prate i kontinuirano proveravaju putem raznih metoda i tehnika. Na kraju školske godine, nastavnik piše individualne izveštaje o učenicima, dok je numeričko ocenjivanje izostavljeno, jer se kroz opisno ocenjivanje nastavnik posvećuje detetu a ne programu. Tako  se dete uči da uči bez straha od loše ocene.

U Finskoj ocena nema funkciju kazne, niti je ona puka aritmetička sredina već prava slika zalaganja učenika, njegovih individualnih sposobnosti, napredovanja u odnosu na mogućnosti, razumevanje gradiva, primena znanja i mnogih drugih segmenata koji zahtevaju aktivno praćenje učenika. U školama u Srbiji, često imamo nastavnike kojima je ocena sredstvo prisile i kazne. Takav konstantan stres za učenika je neprihvatljiv. Ocene ne smeju biti sredstvo prisile i ne smeju se dobijati u stresnoj atmosferi. Finski nastavnici, kako ocenjuju i procenjuju učenike, tako ocenjuju i procenjuju i svoj rad. Oni posećuju seminare, izučavaju dokimologiju, stalno prate nova dostignuća i nove nastavne metode i sve je podređeno sveopštoj koristi, kako za učenika, tako i za društvo.U Finskoj ne postoji školski nadzornik, jer im nije ni potreban, pošto su svi nastavnici dovoljno stručni i kompetentni, znaju svoj posao, rade na sebi i ne otaljavaju posao, već su svesni koliko je njihov posao odgovoran za razvijanje uspešnog i zdravog finskog društva. 

U finskim školama nije glavni cilj davanje ocena, već opisno ocenjivanje koje zahteva stručnost, kompetentnost i motivisanost nastavnika, kao i kontinuirano praćenje znanja,veština i umeća učenika, identifikovanje njegovog razvoja i podsticanje na dalja zalaganja. Škola jednostavno ne može imati neuspešne učenike ukoliko se svakom učeniku  priđe individualno  i ukoliko se nastava organizuje tako da omogući učenicima da dostignu svoj maksimum. Imam utisak da je u Srbiji važno samo da je nastavnik upoznat sa tehnikama ocenjivanja, a da se premalo bave upoznavanjem individualnosti učenika, njegovim interesovanjima, sposobnostima, emocionalnim razvojem...Takođe, previše se daje prednost teoriji, dok se praktična znanja uopšte ne vrednuju. 

Shvatićete koliko je obrazovni sistem u Srbiji zreo za promenu, kada shvatite koliko anomalija postoje u njemu. Uvreženo je mišljenje da je profesor dobar, kada učenici iz njegovog predmeta  imaju ocene  do najviše trojke, jer je on tobože strog i pravedan, jer se kod njega teškom mukom "zarađuje" ocena, a zapravo, možda je samo neki namćor koji uživa u ulozi tiranina, ili kakva osoba sklona cepidlačenju, precenjivanju važnosti svog predmeta itd… Ako pogledate školske sveske odnovaca,  ne računajući sveske za matematiku i fiziku, sve što deca imaju zapisano u sveskama je zapravo tekst iz udžbenika napisan podebljanim slovima, ili ono bitno što je uokvireno, dok se u finskim učenicama u nižim razredima,  nekad i ne koriste udžbenici jer se polazi od pretpostavke da se većina stvari može bolje naučiti u objektivnoj stvarnosti, odnosno u prirodi. Tada su dovoljne beležnice u kojima učenici zapisuju i crtaju ono što su videli, a takav način učenja je mnogo delotvorniji od onog mehanički “nabubanog”...i takva beležnica prepuna crteža i tekstova je na kraju godine bolja od svakog udžbenika, jer je nastala kao rezultat aktivnosti učenika i nastavnika, jer pored znanja, deca moraju razvijati i sposobnosti, a kada upoznaju svet oko sebe,deca se moraju naučiti i da žive u njemu, da se snalaze u životnim situacijama…

Sledeći nepravedni primer …većina nastavnika uglavnom ne oseća odgovornost zbog neuspeha učenika i skoro nikad ne oseća krivicu kada đak ponavlja razred, uvek navodeći  da su razlozi toga to što, ili nisu dovoljno učili, izostajanje sa časova ili zbog problema u porodici, pri čemu nikada ne dovode svoj rad ili rad svojih kolega u vezu s neuspehom đaka, štaviše, nastavnici smatraju da su za neuspeh svi drugi više krivi i da je to problem đaka, njegove porodice, drugova, a da kompetentnost nastavnika i ponašanje u samom toku nastave imaju malo ili uopšte nemaju uticaj na neuspeh mladih ljudi, iako istraživanja često govore suprotno. Zatim, nije redak slučaj da se slabijim učenicima daje manje vremena za usmeno ispitivanje, da se takvi učenici ni za najmanji trud, skoro nikada ne pohvaljuju, već po pravilu kude i omalovažavaju, retko im se ljubazno obraćaju i retko stupaju u kontakt sa njima, da ne spominjem da  slabi učenici iz marginalizovanih porodica  češće  ponavljaju razred od slabih učenika iz uticajnih porodica koji se često provlače od razreda do razreda... o subjektivnosti i ocenama nastavnika u zavisnosti od raspoloženja da ni ne pričam...primera je bezbroj.

Kako onda očekivati da ovo zanimanje, koje je u suštini čestito, .ima respekt u društvu,  da uliva poverenje kod učenika i roditelja uz ovakvo ponašanje? Jeste činjenica da su današnja deca teža za oblikovanje od nekih generacija đaka od pre 20 – 30 godina jer su više zatrovani devijantnim spoljašnjim uticajima, jer sve manje  znaju šta je igra, druženje sa porodicom, čitanje...da često imeju da budu zla, ali verujem, bez zle namere, a  da je nastavnicima koji u današnje vreme rade sa decom mnogo teže, da su manje motivisani jer nemaju ni respekt roditelja, ni društva...i krajnje je vreme da se sve vrati na svoje, da svi radimo za opšte dobro. To nije  toliko teško, jer je za početak dovoljna i samo dobra volja sa obe strane.

Kako sam već napisala, učenje radi same ocene je veoma loša pojava u našem društvu, jer se dešava da često petičari bubalice, bez obzira na odlične ocene u dnevniku nemaju usvojena neophodna suštinska znanja, koja su mnogo bitnija od same ocene. Nema multidisciplinarnosti u ispitivanju, kako bi nastavnik u toku diskusije sa učenikom, kombinovao znanja iz mnogih oblasti, već su ispitivanja štura i ograničena. Pomanjkanje kriterijuma je takođe problem, jer svaki nastavnik ima neku svoju listu zahteva, a ni manje zlo nisu  pojave znane kao greške kontrasta kada  recimo učenik koji odgovara sasvim prosečno, za neku trojku, posle slabog odgovora učenika koji je dobio jedinicu, zbog trenutne iluzije dobije peticu, iako bi taj isti odgovor, posle odličnog odgovora učenika koji je dobio peticu, zaslužio trojku. Greške centralne tendencije, u kojima se ocena zasniva na proceni odeljenja na dobro i loše, a u skladu sa tim i menja kriterijum, takođe je loša pojava...ima ih zaista mnogo... U Finskoj se zato radi drugačije. Zato nastavnici u Finskoj ocenjuju i aktivnost, i kvalitet znanja, motivaciju za sticanjem znanjam sve sfere razvoja, kognitivne, socijalne, moralne, psihofizičke...i druge, pa je zato opisna ocena važan faktor razvoja, koja se ne dovodi u pitanje od strane roditelja. Neki od razloga zašto se roditelji nikada ne žale na procene nastavnika su i ti jer  su svi izveštaji konstruktivni, tolerantni na razlike u tempu učenja i što je najvažnije pozitivno usmereni.

Nadam se da će svaki  nastavnik razmisliti o svom stavu prema ocenjivanju, da će jednom i zauvek nestati klasična usmena  ispitivanja koja se samo svode na proveravanje činjenica, znanja, podataka, zapostavljajući u potpunosti intelektualne sposobnosti i osobine ličnosti, da će svaka kaznena loša ocena podstaći dalji neuspeh jer će učenik odrediti svoje dalje ponašanje prema nepravednom stavu nastavnika, da usmena ispitivanja treba da budu kao dijalog, razgovor bez stresa, bez naglaska na memorijsku sposobnost učenika, već provociranje razmišljanja i primene. Takođe, ne treba postavljati pitanje šta ocenjivati, ocenjuje se sve.Važno je ocenjivati i tok i rezultat, jer ako ocenjujemo samo rezultat nećemo videti u čemu su greške i kako ih ispraviti.

Ja sam od malih nogu želela da radim ovaj plemeniti i čestiti   posao, jer mnogo volim decu  i taj osećaj da u njemu nema gubitka. ...što im se više iskreno daš i što im više znanja i ljubavi pružaš, oni ti istom merom vraćaju. Naravno, čak i ukoliko to nekad, ni pored najbolje volje, ne uspe odmah sa svakim detetom u potpunosti, uvek mogu sa mirom u duši i srcu uveče da zaspim, znajući da sam ipak uradila dobru stvar, jer će ta klica dobrog i iskrenog, koju sam se trudila svakom detetu da dam, kad tad da proradi. Verujem u to.