Pre nego što počnete da čitate ovu pričicu, pustite ovu muziku u pozadini.
Ove godine, ili tačnije, 10. jula ove tekuće 2012. godine, navršiće se 150 godina od rođenja jedne neobične, velike finske umetnice, slikarke, koja je u svojim kasnijim radovima, sa svojim minimalističkim modernizmom bila mnogo ispred svog vremena. Predstaviću vam Helene Schjerfbeck.
 |
| Rad iz 1880 godine |
Helene Schjerfbeck ( izgovara se Šjefbek ), rodila se u Helsinkiju davne 1862. godine. Njen čitav kasniji život bio je obeležen jednim nesrećnim trenutkom iz detinjstva. Sa nepune četiri godine skotrljala se niz strme stepenice i slomila kuk. Jedna noga joj je posle zarastanja ostala kraća, tako da je šantala, a zbog povećanog napora pri hodanju, bila je krhkog zdravlja. Nije mogla da pohađa školu, pa je njena stalna vezanost za kuću doprinela da mnogo vremena provodi sa četkicom u ruci. Njen talenat i upornost došli su do izražaja, pa je već u jedanaestoj godini primljena u finsku umetničku školu gde je bila pet godina mlađa od svojih kolega studenata. Zbog njenog hendikepa, portreti medicinskih sestara bili su veoma zastupljeni jer su slikarki povremeno bile jedina inspiracija. Zbog fizičkog hendikepa ili pak nezavisno od njega - lepa slikarka bila je nesrećna i u ljubavi. To se na neki način takođe oseća u njenim slikama, jer kroz sve njene radove provejava neka seta….
 |
| Helene Schjerfbeck 1927 godine |
Krajem 1870. godine, postaje poznata i prihvaćena u svojoj zemlji, što je dovelo do dobijanja donacije od Carskog senata, pa je školovanje nastavila u Parizu. Na izložbi u Parizu, 1889. godine. 27- godišnja Helene dobila je bronzanu medalju za svoje dirljivo delo''The Convalescent ''gde se vidi uticaj impresionizma i koji je nesumljivo bio inspirisan njenim krhkim zdravljem. Čak i u ovoj ranoj fazi pokazala je vrlo individualni umetnički identitet. 1890 se vratila u Finsku, u mesto Hyvinkää, 50 km udaljeno od Helsinkija, gde je živela sa majkom.Tokom ovog razdoblja, njenim radom dominirale su domaće scene, sa ženama i decom. Detalji su postupno nestajali iz njenih slika, približavajući se apstraktnoj tehnici, kojom je bila daleko ispred svog vremena. Prvu samostalnu izložbu imala je tek 1917 godine, da bi posle toga usledio malo bolji finansijski period u njenom životu, koji je do tada, mahom provela u siromaštvu.
 |
| The Convalescent |
 |
| Cipele za ples iz 1882 godine |
 |
| Portret devojcice iz 1887 godine |
 |
| Majka i dete |
 |
| Devojcica iz 1886. godine |
Ima nečeg dirljivog u njenim slikama. Najviše je slikala autoportrete, pejzaže sa prirodom isključivo, mrtvu prirodu, portrete, scene enterijera, ali sa uvek prisutnim osobama na njima…Dok gledate njene autoportrete, koji su joj znak prepoznavanja, shvatite, koliko god da njenu umetnost nikad nisu mogli pripisati ni jednom pravcu, da se kroz čitav njen stvaralački opus provlačio njen lični simbolizam. Mnogi slikari, pre i posle nje, poznati i nepoznati, slikali su i sami sebe, ali nikad niko nije to radio tako sistematski, svesno i sa određenim ciljem. Prvi mladalački autopotreti su slikani samo onako u prolazu, međutim, svoje vlastito starenje, počela je sistematski da prikazuje na platnu od svog pedesetog rođendana. Primećuje se i to da je češće slikala gornji deo tela, stavljajući tako akcenat na facijalnu ekspresiju a ne na hendikep koji je imala.
Između 1939 i 1945, nedugo pre svoje smrti, ona je proizvela svoj najimpresivniji niz autoportreta, u kome ona beleži svoje fizičko pogoršanje uz šokantnu iskrenost, ali i ne samo to, već i njenu dušu, njene sumnje, mentalne muke i strah od smrti...i danas, kada ih hronološki poređamo, vidimo upravo ono što je umetnica želela da nam prikaže…prolaznost vremena preko slika vlastitog starenja. One nežne prikaze lica iz mladosti, zamenili su sve vidljiviji tragovi starenja, u početku samo kao neku senka, možda dodatna bora, da bi postepeno njeno lice počelo i da se izobličava. Potom na njemu počinje da se naslućuje i senka smrti. Poslednji autoportreti (doživela je duboku starost ), svode se na nekoliko poteza četkicom, u kojima je uprkos poodmaklim godinama – najjače izrazila impresiju. Na njemu, ona se pojavljuje samo kao senka, kao duh…
 |
| Prvi autoportret 1884 |
 |
| Autoportret 1885 |
.jpg) |
| Autoportret 1912 godina |
 |
| Autoportret iz 1915. godine | | | | | |
|
|
 |
| Аутопортрет, 1921 | |
 |
| Аутопортрет у црном, 1934 |
 |
| Autoportret iz 1944. godine |
 |
| Poslednji autoportre iz 1945. godine |
U jednom pismu prijatelju, napisala je da je zbog manjka snage slikala autoportrete jer joj je bar model uvek bio na raspolaganju, mada ga nije bilo uvek prijatno gledati. Do kraja života vodila je intenzivnu korespondenciju sa kolegama i prijateljima sa studija u Parizu. Nasuprot nesretnim ljubavima, prijateljske veze su joj ulepšavale život. Zato pored tuge u njenim slikama uvek kao da je prisutan i dašak nade. A na licu jednog portreta je prisutan čak i osmeh. Radi se o portretu starije osobe sa belom maramom na glavi i sa skrštenim rukama, čiji blagi osmeh vas na neki način prati bilo sa koje pozicije da je posmatrate. Zeleni tonovi preovlađuju i na odeći i na pozadini slike, gde se nazire pejzaž. Od te slike se dugo ne možete odvojiti, stalno vam se čini da ste je već videli - a potom vam se negde iz podsvesti prikaže Mona Liza. i shvatite da taj neobičan portret pod nazivom Meme ( Baka), deluje kao replika čuvene Leonardove slike. A replikama je Šjefbekova bila itekako vična. Ne samo kada se radilo o delima drugih slikara, već i njenih vlastitih. Naročito uspešno je replicirala svoje pejzaže. Neke čak i posle dvadesetak godina. Ne zbog nedostatka teme ili inspiracije - već zbog toga što je slikarka puno polagala na likovni izraz. Sa godinama joj je gest, pokret četkicom, bio važniji od toga da pejzaž bude prepoznatljiv.
 |
| Baka iz 1907 |
Imala je dugu i veoma produktivnu karijeru. Tokom svog života, bila je uspešna kako u Finskoj tako i u svetu. Ipak, najveći deo njenog opusa još uvek se može naći u skandinavskim privatnim i javnim kolekcijama, uključujući i osamdeset i devet radova u Finskom nacionalnom muzeju umetnosti Ateneum u Helsinkiju. Njeni radovi imali su značajan uticaj na finsku umetnost, iako njeni savremenici nisu uvek imali razumevanja za njene umetničke eksperimente i njeno odbijanje da se prikloni nacionalističkom pokretu Finske, koji je tada bio usmeren ka oslobađanju od ruske dominacije. Naravno da to nije značilo da ne želi da bude patriota, već je htela da ostane verna svom usamljeničkom duhu, da sačuva čistotu svog likovnog izraza i da bude samo svoja. Iako su se poslednji pejzaži, sve više približavali apstrakciji, ona je te moderne replike svojih vlastitih slika iz mladosti duhovito nazivala reinkarnacijama…
Poslednjih godina, sve više je napuštala detalje, govoreći da je u slikarstvu, kao i u literaturi, videla potvrdu principa da ne treba stavljati previše detalja jer vas samo nagoveštaj može dovesti do istine.Tako je ona otišla u potragu za suštinom i moći praznine kroz pojednostavljenje i rastakanje likovnih elemenata, kako bi sa što manje prikazala što više.
 |
| Maria iz 1909 godine |
Danas se s’ pravom smatra nacionalnom heroinom Finske…pa zato, neka ovo prisećanje na nju bude još jedna njena reinkarnacija.
Posts
