Iako se danas u dnevnim novinama gotovo
uvek nađe i neka vest o kakvom ubistvu, pa su ljudi, na žalost, već naviknuti
da se i takvi užasi dešavaju u ovom civilizovanom ili “civilizovanom” svetu,
ovaj događaj koji se desio davne 1960 godine u Finskoj, koja je i tada, a i sada,
bila i ostala, jedna od najbezbednijih zemalja za život, zaprepastio je i Finsku
i svet.
U svetu je i danas poznato dosta
misterioznih ubistava koja nikada nisu
dobila epilog, i koja su i dan danas ostala nerazjašnjena...kao ono na farmi Hinterkaifeck
u Nemačkoj, ili ono u Engleskoj o Džeku Trboseku. ono iz Filadelfije o ubijenom
dečaku iz kutije, sedmostruko ubistvo lekom Tylenol u Čikagu, zatim ubistva manijaka
sa sekirom u Nju Orleansu, 43 ubistva na auto - putu suza u Kanadi, ubistva u
Teksasu koja je počinio maskirani ubica u gradu Teksarkana. Ubistvo na jezeru Bodom u Finskoj spada u
svetsku listu nerazjašnjenih ubistava.
Jezero Bodom ili na finskom Bodominjärvi
nalazi se na periferiji grada Espoo, oko 10 km od njega u južnom delu Finske.
Dugo je oko tri kilometara i široko jedan kilometar. Jezero ima dva mala ostrva,
Storören i Lillören. Poed ostrva Lillören se nalazi i najdublja tačka jezera (13m).
 |
| Jezero Bodom |
Ubistvo na jezeru Bodom je
višestruko ubistvo koje se dogodilo 5. juna 1960. godine. Grupica tinejdžera
koju su činile dve devojčice od 15 godina (Maili Irmeli Björklund i Anja
Tuulikki Mäki), rođene 1945. godine i dva dečaka od 18 godina (Seppo Antero Boisman
i Nils Wilhelm Gustafsson), rođena
1942. godine, kampovala je na obali jezera Bodom. koje se nalazi pored grada Espoo
i 22 km zapadno od glavnog grada, Helsinkija. Na jezero su došli u subotu
4. juna, sa namerom da tu prenoće i da sutradan idu kući. Dan pre dolaska, dečaci su došli biciklima
da obiđu mesto, dok su devojčice ostale kod kuće kako bi ubedile roditelje da
ih puste. Pustili su ih, ali samo da ostanu preko dana. Devojčice nisu imale
dozvolu od roditelja da prenoće tu u šatoru, ali su i pored toga ostale. Nakon
postavljanja šatora otišli su do kioska blizu kampa da kupe žvake i limunadu. Tih
godina ovo je bila mirna i skoro nenaseljena oblast. Vratili su se do šatora
oko 19.30 h, i to je bio poslednji put da ih je neko video žive (grupa mladih
ljudi i vozač broda). Kasnije, oko ponoći su zaspali, a momci su oko 1 posle ponoći otišli
na kratko do jezera da zabace koju udicu i pokušaju da ulove nešto za doručak.
Vratili su se oko pola 3 ujutru, a stravičan događaj se desio negde između 4 i 6
sati ujutru kada je osoba ( ili osobe) skočila na šator i izbola ih nožem, strahovitom
brzinom, a posle ih dokrajčila udaranjem tupim predmetom. Ubica nije kročio u šator,
već ga je samo munjevito rasporio kako bi došao do žrtava. Svi su uglavnom bili izbodeni u glavu, vrat i gornji deo tela.
Jedna od devojčica, Maili Irmeli Björklund je
bila 15 puta izbodena nožem u vrat. Nils se nekako izvukao iz šatora ali je bio
pogođen kamenom. Pretpeo je potres mozga, prelom brade i kostiju lica i
onesvestio se u blizini. Ubica je pobegao uzevši novčanike i neke lične stvari
i odeću, iako tu nije bilo ničeg što bi bilo vredno rizika i truda, pa je motiv
bio nejasan.
Žrtve su pronađene ujutru, kada su
došli prvi kupači na plažu, Erkki
Johansson sa svoja dva sina. Pogled mu je privukao
isečen i krvavi šator, a unutra jeziv prizor, dok je blizu šatora ležao onesvešćeni Nils koji je nedeljama posle
toga bio u bolnici. Erkki je odmah pozvao policiju koja je na licu mesta
konstatovala smrt troje mladih. Jedini predmet za koji je kasnije ustanovljeno
da nije bio od Nilsa i njegovih prijatelja je bio jastuk 80x 40 cm, za koji se veruje da je ubici poslužio da u to umota veliki nož i kradom ga donese
do šatora. Ovo je navodilo na zaključak da je u pitanju ubistvo sa predumišljajem.
(Ubistvo s predumišljajem je zločin koji uzrokuje smrt drugog ljudskog bića
posle racionalnog razmišljanja i planiranja samog čina ubistva.).
Policija se
radovala kada se Nils oporavio i probudio, jer je na kraju krajeva, bilo moguće
da on možda ima neke informacije o ubici. Ali to je bio veliko razočarenje, jer
prvo što je rekao nakon buđenja bilo je: "Kako sam završio u saobraćajnoj
nesreći!?". Nils nije mogao da se seti ničega što se dogodilo te noći.
 |
| Nils Gustafsson |
Oko mesec dana posle incidenta,
Nils se dobro oporavljao i prošao je kroz proces hipnoze, kako bi se pokušao nečega
setiti. Iako je Nils i dalje bio slab, pristao je da prođe kroz proces hipnoze, kako
bi možda mogao dati neke detalje o ubici
i na taj način pomogao policiji da uhapsi krivca za smrt prijatelja. Ali jedina
stvar koje se mogao setiti je bio zastrašujući sjaj očiju agresora pri
izvršenju napada. Tada je nacrtao neki crtež
i kada su uvideli fotografiju slične osobe na sahrani ove dece, zapitali
su se ko je to, ali niko ga nije poznavao, niti ga je video ikada do tada i
posle toga.
Jedini preživeli Nils Wilhelm
Gustafsson, iako je preživeo taj
surovi događaj, nikada se nije psihički oporavio, jer je nakon sanacije
povreda, pod stanjem teškog šoka bio dugo lečen u psihijatrijskoj ustanovi.
Jedini navodni ljudi koju su mogli biti svedoci ovog masakra
su bili mlekarica koja je iz daljine videla kako se neka osoba približava šatoru,
kao i četrnaestogodišnji ribar Olavi Kivilahti koji je tada pecao i oko 6 sati
ujutru video neku figuru sa razdaljine od 50 metara kako napušta taj deo, ali
je Olavi bio kratkovid i nije mogao pobliže da objasni šta je video. Policija
je bila pod velikom presijom javnosti da se ubica što pre pronađe, ali je i
sama bila nezadovoljna što istraga slabo ide.
Jedan od glavnih osumnjičenih je bio vlasnik kioska u kome
su četiri mladih ljudi bili u noći ubistva, ali nije bilo pravih dokaza protiv
njega. Nekoliko dana nakon napada, nakon što je popio u kafani on je u par
navrata rekao: "Ja sam to uradio!", ali njegovi prijatelji nisu
razumeli šta je hteo da kaže. Sutradan
je izvršio samoubistvo bacivši se u jezero. Policija je rekla da je njegova
supruga dala snažan alibi za supruga i tu noć i da je policija odustala od tužbe,
iako je i danas misterija zašto se on utopio.
Nils je vodio relativno normalan
život, i posle lečenja je bio vozač autobusa, sve do 2004. godine, kada je
osumnjičen za ubistvo na jezeru Bodom, 44 godine posle ubistva. Finski Nacionalni
istražni biro je radio ponovo neke analize krvi koja je uzeta sa šatora, zbog
DNK testiranja koja nisu bila dostupna u vreme izvršenja ubistva. Navodno su motiv pronašli u patološkom izlivu
ljubomore koju je Nils osetio prema svojoj devojci Maili Irmeli
Björklund, a napad ludila je dobio kada je odbila da imaju seksualni odnos .Ona je najsurovije ubijena, dok su ostale dve žrtve
ubijene na manje suroviji način, što je policiju navodilo da je u pitanju lični
motiv. Suđenje je počelo avgusta 2005. godine, kada je tužilaštvo zahtevalo doživotnu
robiju za Nilsa na osnovu tri tačke optužice za ubistvo. Za početak je dobio 15
godina, ali je izašao iz zatvora posle samo 59 dana jer je Okružni sud ipak, oktobra 2005. godine ustanovio da Gustafsson nije kriv, jer je njegova
odbrana, advokati Riitta Leppiniemi i Heikki Uotila, bila izričita da on nije
mogao sam sebi da nanese takve povrede i da se kontinuirano udara toliko jako i dugo i
sve optužbe protiv njega su odbačene. Još jedan razlog odbacivanja optužbe je
bio i taj što je Gustafsson sve vreme sarađivao sa policijom.
Slučaj je
još uvek nerešen i verovatno će zauvek ostati misterija. Gustafsson je tada na ime odštete dobio 45 hiljada evra na ime duševnog
bola. Danas ima 73 godine i živi u gradu Vantaa, pokraj Helsinkija
Ova oslobađajuća presuda za
Gustafssona je izazvala pravu buru nezadovoljstva u Finskoj, ali najviše pažnje
je izazvala izjava policajca koji ga je sprovodio do ćelije, kada je Gustafsson
navodno rekao: “Šta sam uradio, uradio
sam pa 15 godina i nije puno”, što je navodno bilo i nezvanično priznanje
ubistva, ali je Gustafsson to kasnije poricao da je rekao, objasnivši da se
toga ne seća. Policajac je kažnjen zbog te lažne izjave.
Policija i dan danas radi na tom
slučaju, do sada je bilo preko 70 osumnjičenih, mnogo teorija, preko 4000 ljudi
je ispitano, ali su šanse sve manje da se slučaj reši, tim pre što je ubica do
sada možda i umro.
Tela nesrećnih devojčica i mladića
nalaze se na groblju u gradu Vantaa, pokraj gradova Espoo i Helsinki, a njihovi
grobovi služe kao opomena da se ovakvi zločini nikada više ne dese. Na mestu
gde su ubijeni, u kamp oblasti jezera Bodom, nalazi se mali drveni krst u počast
nevinim žrtavama.
Jezero je danas veoma popularno
zbog svojih prirodnih lepota, i posećuju ga mnogi Finci, ali i turisti, posebno
oni koji znaju za ovo mesto zbog ovog neslavnog događaja. U blizini je lepa
velika vila - restoran, Bodomin Kartano, koja je stara preko sto godina. Ovde
se nalazi i najpopularniji golf teren u
Finskoj, Master Golf.
Jedna od najpopularnijih finskih, ali i
svetskih metal grupa, popularni Children of Bodom (Deca sa Bodoma), koji su
nastupali i u Srbiji, ime grupi je dala inspirisana ovim događajem. Posto su
svi članovi grupe iz grada Espoo, kome pripada jezero Bodom, pa i sam vođa
grupe, Alexi Laiho, to ime im se činilo prepoznatljivim. Ni jedan član grupe
nije bio rođen u vreme ovog ubistva, ali su ih često roditelji u kasnom
detinjstvu, plašili ovom pričom, kako ne bi ostajali do kasno napolju.
Mnoge njihove pesme su inspirisane
ovim slučajem... “Lake Bodom”, “Silent Night, Bodom Night”, “Children of
Bodom”, “Bodom After Midnight”... Pesma “Red Light In My Eyes” govori o
agresivnom sjaju u očima ubice koju je opisao Nils. Omot albuma Hatebreeder
prikazuje crtež ubice pokraj jezera, a “Ripper” im postaje zaštitni znak svih omota
albuma. Nakon izlaska albuma "Hate Crew Deathroll", na turneji, a pre
pesme “Bodom Beach Terror”, Alexi je uzeo mikrofon i izjavio: ”Pre 44 godine se
nešto desilo i 44 niko nije uhvaćen..ovo je pesma za tebe Nils Gustafssone”
O ovom događaju su snimljeni mnogi filmovi, a za najnoviji
finski Twin Peaks, trejler pogledajte ovde.
Posts
