Sibeliusova primenjena muzika

Kada je finski pisac, Arvid Järnefelt, 1903. godine napisao dramu Kuolema (Smrt, na finskom), zamolio je velikog Sibeliusa da napiše muziku koja bi bila specijalno napisana za ovu dramu kako bi se izvodila kao muzička podloga pri njenom scenskom izvođenju. Sibelius je sa zadovoljstvom to prihvatio jer je cenio rad talentovane braće Järnefelt, Arvida  pisca, Armasa  kompozitora i Eera slikara, a ništa manji razlog  nije bila ni činjenica da su njih trojica bili rođena braća njegove supruge Aino.

Sibeliusovo delo Valse triste ( Tužni valcer), je kratko orkestarsko delo u formi valcera koje je prvobitno, uz ostalih pet kompozicija bilo napisano namenski za dramu Kuolema, ( Valse lente, Moderato ( Paavalijeva pesma), Moderato ( Elzina pesma), Andante ( Ždralovi), Moderato Act III  i  Andante ma non tampo). Kao što se vidi, prvobitno se zvao Valse lente, da bi 25. aprila 1904. godine promenio naziv u Valse triste. Zna se da je nastalo u  Antinkatu ulici broj 17 u Helsinkiju gde je tada Sibelius živeo.

Koliko je muzika bitna da doda zvučne boje nekom dramskom delu, znao je Sibelius i znalački nas uveo ovim tužnim valcerom u komad. Moram priznati da me je ovo muzičko delo opčinilo kada sam pogledala scensko izvođenje ove drame…ta uvodna scena gde udovica, majka glavnog junaka, bolesna leži u postelji kraj koje bdi sin Paavali ( Pavle), u zadnjim trenucima života u derilijumu, vidi sebe kako pleše sa pokojnim mužem, koji ju je ovim valcerom pozvao da mu se pridruži na onom svetu….zaista je upečatljiva i izmamljuje emocije…Uvek se naježim kada se setim te figure na sceni u blistavoj svečanoj haljini koja pleše na ivici između živopisnog sećanja i doline smrti uz ove Sibeliusove zvuke. Ova drama u tri čina je toliko snažna, emotivna i izaziva onaj osećaj grča u grlu i stomaku onoga ko je gleda i sluša…počevši od te uvodne scene smrti majke, do srećnih scena ljubavi Paavalija i Elze, rađanja njihovog deteta, pa sve do završne scene kada se požar razbuktava u njihovoj kući, i dok seljaci spašavaju Elzu i dete, Paavali umire kada na njega pada zapaljeni krov…dok Paavali gori, nad njim lebdi duh majke koja je došla po njega sa srpom u ruci

Na premijeri ovog komada u Helsinkiju, Sibelius je lično dirigovao orkestrom iza bine. 

Najstarija izdavačka kuća na svetu, nemački Breitkopf & Härtel, smatrala je da je Valse triste mnogo više od kompozicije pisane za neku dramu i objavila je ovo delo samostalno 1905. godine kao Valse triste Opus 44. Samo par nedelja posle objavljivanja ovog dela, Valse triste je postao neverovatno popularan širom sveta. Posle Sibeliusove smrti, posthumno je objavljena i Ždralova pesma, koju su nazvali Opus 44/2, dok su tužnom valceru prirodali Opus 44/1. Tako je nastao Valse triste Op 44/1 koji je danas pravo remek delo, koje se pojavljivalo kao tema u mnogim filmovima ( The Shining,  u crtanom filmu Allegro non troppo, u filmu Death takes a Holiday, u sceni Titanika, orkestar je svirao ovu kompoziciju…i mnogim drugim), i kao nezaobilazni deo mnogih izdatih kompilacija. 

Divno je to, koliko je Sibelius znao  da je  muzika oslonac komunikacije u pozorištu, koliko je važna ta koherentnost audio vizuelnog i koliko muzika često ima razgovetniju moć od same reči. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je u pitanju 1903. godina, znači pet godina pre prikazivanja prvog filma za koji je namenski napisana muzika, a kažu da je ta 1908. promenila istorijski tok muzike i filma, onda možemo razumeti genijalnost Sibeliusa…razmišljam koliko bi Kuolema, iako je predivno delo, bez Sibeliusovog valcera ostalo nedorečeno i koliko bi mašta posmatrača bila svedena na minimum vizuelne informacije. Tužni valcer je naprosto tada preneo gledaocima i narativnu, ali i emocionalnu informaciju, upravljao njihovim raspoloženjem, stvarao metaforu, a  danas nam, dok ga slušamo kao samostalno muzičko delo, stvara umetničku sintezu zvuka i zamišljenih slika, stvara kontinuitet ali i omogućava da jasnije čujemo tišinu. 

…i za kraj, ovo nije jedina primenjena muzika koju je Sibelius komponovao. Možda je manje poznato, ali Sibelius je 1925. godine komponovao partituru, pozorišnu muziku za Šekspirovu “ Buru”,  za koju je svetska javnost govorila, posle premijere u Danskoj 1926 godine da su se u ovom komadu ujedinila dva najveća genija….i, bili su u pravu.

Jean Sibelius - Valse Triste, Op.44 No.1 ( For piano) by Tarja

Read More

Tarja Turunen u ulozi majke

Kada se početkom septembra 2012. godine internetom prenela vest da je Tarja Turunen postala majka, svi su bili u najmanju ruku, iznenađeni. Pre toga je imala turneje, u štampi nije bilo ni reči da bi Tarja mogla biti u blagoslovenom stanju, nije bilo ni jedne njene fotografije sa trudničkim stomakom, a onda, kao bum, odzvonila je vest da je Tarja postala majka devojčice po imenu Naomi Erika Alexia Cabuli Turunen. Neki su odmah poverovali, neki nisu, neki su bili ubeđeni da je u pitanju neslana šala, pa su netom brže – bolje krenule vickaste opaske kako je verovatno njen suprug Marčelo bio surogat majka, pošto niko nije video Tarjin veliki stomak.

Napokon se, krajem novembra 2012. godine, oglasila i Tarja i svima nam razrešila ovu bebi misteriju. Tada je potvrdila da je krajem jula 2012 godine, u Buenos Airesu, rodila devojčicu Naomi Eeriku Alexiu Cabuli Turunen, koja je težila samo 2200 grama, jer je rođena u osmom mesecu trudnoće, odnosno, mesec dana pre roka. Devojčica je provela u inkubatoru dva meseca, a zatim je Tarja čekala da bebica malo ojača, jer ju je sredinom decembra čekao prvi dug put u zemlju njene majke, Finsku. Sredinom decembra, Tarja se sa suprugom i bebom uputila u svoju rodnu Finsku, kako bi tradicionalno proslavila Božić sa svojom familijom. Avionom su krenuli iz Argentine za Berlin, odatle za Helsinki, a onda za mesto Kitee, kod Tarjinog rođenog brata, gde su je čekali brat sa suprugom i dve ćerke, drugi brat  i otac, jedva čekajući da vide bebicu. Tarja je bila tužna zbog činjenice da njena majka, za koju je bila veoma vezana, nije dočekala da vidi unuku, pošto je umrla u 53. godini od raka. Marčelo, Tarja i Naomi su za nedelju dana obišli mnogo mesta, od Rovaniemija, do Helsinkija, jer je htela da obraduje fanove koncertima.

Tarja je uvek govorila da će, kada jednoga dana postane majka, vaspitavati svoje dete  da je u životu važno mučiti se i raditi, jer ništa ne pada sa neba, jer ju je, baš tako,  vaspitavala njena majka.

Iako Tarja nije u početku htela decu dok joj je karijera u usponu, izjavila je da je bukvalno morala da to obavi sada jer je njenom mužu, sa kojim je u braku 10 godina. već 44 godine i nije se moglo čekati.  Ovo je Tarjino prvo dete, a Marčelu treće, jer iz prvog braka ima sinove od 17 i 19 godina. Kada je krajem decembra 2011. godine, saznala da je trudna, Tarja je imala ugovorenu petomesečnu turneju koju nije htela da prekida, kao ni da govori o svojoj trudnoći, jer je izjavila da trudnoću nikad ne bi koristila za sopstvenu promociju. Onako mršavoj i sitnoj, stomak se nije ni primećivao do četvrtog meseca, a u petom ga je još uvek uspevala kamuflirati širokom odećom. Nije imala ni mučnine ni bilo kakvih tegoba. Kada je ušla u šesti mesec, tada  se vratila u Argentinu, gde živi sa suprugom, i kako sama kaže, dok je u Evropi u junu, julu i avgustu leto, u Argentini je zima, pa  joj stomak niko nije video od debelih džempera i zimske jakne. Kada su novinari na kraju ipak videli njenu trudnoću, Tarja ih je zamolila da o tome ne pišu, jer želi da prvo njeni Finci saznaju za radosnu vest, pa onda ostatak sveta.

Ipak, nekako je u septembru ipak vest dospela u javnost, ali kako Tarja nije htela da prekrši obećanje da će prvo to saopštiti svojim Fincima, niko nije znao da li je to istina ili ne, dok se Tarja nije zvanično oglasila oko toga.

Danas kaže da je neizmerno srećna kada vidi muža i dete zajedno, da joj je srce puno, da je srećna što su i na turnejama svi zajedno, jer joj je suprug menadžer, a Naomi, ili Namu, kako joj tepaju, koja je izuzetno mirna beba, svuda vode sa sobom, a da je samo tužna što ju je priroda uskratila da prirodno prehranjuje dete i  to što joj majka nije doživela da vidi unuku.

Tarja se bukvalno mesec dana posle porođaja vratila poslu za koji je rekla, da  ga nikad, ni zbog koga ne bi napustila, jer je muzika ono što je drži u životu i bez koje bi veoma patila. To ne bi bilo dobro, rekla je, jer bi tada patila i njena mala porodica ukoliko bi ona bila nesrećna. U Argentini se majke na posao vraćaju na posao kada dete napuni mesec dana, ali to je tamo više nužda, iz finansijskih razloga, a Tarja je to htela zbog same muzike. Izjavila je i da za vaspitavanje Namu, neće koristiti knjige, jer istina nije među koricama knjiga, da će sigurno, kao roditelj praviti i greške, ali da želi da odgaja dete prema osećaju. Iako potiču iz različitih kultura, i različitog su temperamenta, Tarja i Marčelo se načelno slažu oko vaspitanja, iako je Tarja mnogo strožija. Ona će naučiti Numi da misli finski, da bude smirena i radna, kao Finci, a da se nada da će naslediti očevu argentinsku otvorenost.

Evo, posle ažuriranja ovog teksta avgusta 2014. dodajem, samo za vas, još neke fotografije Tarje i preslatke Naomi.

 ..i 2015 godina

Tarja Turunen kada je bila mala

Read More