Deca u Finskoj ( III deo)

Svet je mnogo veći nego što se sa prozora vidi, pa je državama koje imaju škole bez prozora, zaista potrebno da svoje vidike prošire van zidina svojih školskih dvorišta. Kako je ovo još jedan u nizu tekstova o obrazovanju, možda baš time i želim da ukažem na značaj i potrebu za stvaranjem škola po meri deteta.

Škola u Finskoj

Naravno da i van Finske postoje obrazovni sistemi koji su dobri, naravno da i van Finske ima i divnih prosvetnih radnika, ali nije poenta da “ima i divnih”, već da svi budu divni, kako se ne bi dešavalo da školovanje dece zavisi od sreće “kome će pripasti”, ko će ga voditi kroz otkrivanje tajni spoznaje sveta oko sebe, kroz svet nauke, umetnosti…kroz pripremu za život.

Škola u Finskoj

Sećam se perioda kada su se budući učitelji u Srbiji pripremali za ovaj poziv na tadašnjim Pedagoškim akademijama. Bilo je onih koji  su pre akademije išli u gimnazije ( u nekima je čak postojao i prosvetni smer pored prirodnog, društvenog i kulturološkog), dok je bilo i onih koji su završavali stočarski smer ili išli u razne zanatske škole i kasnije veoma lako upisivali Pedagoške akademije, da bi posle dve godine na akademiji, već bili “spremni” da oblikuju  te male ljude. Kasnije ih je ,,stroga država“ terala da polažu stručni ispit koji je bio toliko smešan, a svodio se na sledeće...pola godine imaš vremena da spremiš jedan čas iz predmeta koji “izvučes”, ( koji bi, uzgred, za pola godine naučio i spremio i onaj koji nikad nije ni prošao ulicom gde se nalazi akademija), a posle sve to začniš sa napamet naučenim ustavom…I eto, potpuno si spreman za rad sa decom…Katastrofa! Sramota je i reći, ali tada je većina upisivala akademiju samo zato da bi bez mnogo truda dobili neko zvanje i stručnost. Čast pojedincima, ali to se svakako sve otkrije kada takav prosvetni radnik izvede par generacija, no, tada ume da bude kasno i da mnoga deca stradaju ni kriva ni dužna.

Škola u Finskoj

U prethodnim rečenicama nisam želela da ponižavam zanatske ili poljoprivredne škole. Ni bez jednih, ni bez drugih ne bi ovaj svet dobro funkcionisao. Prosveta je specifična struka i ono traži šire obrazovanje kakvo se nalazi u gimnazijama, a ne uskro stručna, i tu spora nema. 

Škola u Finskoj

U Finskoj, biti prosvetni radnik je zanimanje sa najvišim ugledom u društvu. Veoma je teško upisati ove studije jer se svršeni srednjoškolci rangiraju prema 100 kriterijuma. Rade se čak i psihološki testovi. Upravo zato, kao što na FDU primaju 10 kandidata od prijavljenih 1000, takva je situacija u Finskoj sa studijama za buduće prosvetne radnike. Jedva 10 posto prijavljenih uspe, a uz to, retko ko uspe iz prve. Odabiraju se zaista samo najbolji, a država ih nagrađuje potpunim poverenjem i kompletnom autonomijom, od izbora udžbenika do stila rada. Veruje im jer su potpuno obučeni za to. Učitelj tako, mora da ima najmanje master diplomu i 5 godina studija.

Škola u Finskoj

Država tako daje poruku društvu da njihova nacionalna ekonimija i društveni razvoj, zavise upravo od kvaliteta ljudskih resursa, pa je u tom smislu upravo ulaganje u ljudske resurse  njen primarni zadatak.  Finska takođe smatra da škola ne treba da bude više jedina obrazovna institucija, pa je ulaganje u ljudske resurse daleko prevazišo samo reforme školstva. Uvek je aktuelno i obrazovanje odraslih, samoobrazovanje i informativno učenje jer su to uslovi opstanka i razvoja modernog društva. Znači, njihova poenta je u permanentnom učenju odnosno društvu koje uči. Znanje je ipak najvažniji kapital jer je tada državi najlakše da opstaje u stalno promenljivom društvu. 

Škola u Finskoj

Zato apelujem na prosvetne radnike da ne obrazuju đake tako što će od njih stvarati repetitivne robote, već đake koji će imati funkcionalno znanje. Danas često u školama nema razmišljanja, logike, zaključivanja.  Potrebno je decu naučiti da razmišljaju, sarađuju i razvijaju socijalne veštine. Deca u Finskoj slobodno, sa odnosom ,,na ti”, razgovaraju sa svojim učiteljima i nastavnicima, polemišu, sami donose zaključke dok  recimo u državama koje imaju suvoparniji pristup, sve se svodi na to da, ako dete nešto ne zna,  plaši se da pita jer će dobiti povratno pitanje…”a zašto nisi pazio?” Takođe nije retko da kada učitelj postavi pitanje, niko nije slobodan da da odgovor, ako nije siguran da je odgovor ispravan, jer se pogreške loše tumače, dok ih posle ti isti učitelji uče frazama “ na greškama se uči”.

Škola u Finskoj

Moguće da su mislii na one greške kao na primer u onom udžbeniku Gramatolomija za 6. razred, gde se kaže da je “glupača osoba ženskog pola”, ili onoj gde se u udžbeniku Svet oko nas, za 1. razred kaže da avgust ima 29 dana, ili pak možda onoj rečenici iz udžbenika biologije gde se kaže da su “ DNK merdevine, a hromozomi štipaljke’, ili recimo tamo gde piše da su “Hajduci isti kao Robin Hud”...da ne spominjem da udžbenik kaže da je "matrijarhat ono kad se deca računaju po majci"...ili da "Aziju zapljuskuju vode četiri okeana". da  "Kada se neko povuče u svet mašte, za njega se kaže da je postao autističan, okrenut sebi i bez kontakta s realnošću'...da je "homoseksualnost poremećen odnos hormona"...ovo je samo delić netačnih termina, nebuloznih rečenica i gluposti koje srećemo po srpskim udžbenicima...ima i mnogo gorih. Verovatno će se mnogi roditelji preneraziti kada im kažem da su deca u udžbeniku imali i linkove ka porno filmovima  Lezbijska bolnica II deo i Devojka-devojka žestoko.

Škola u Finskoj

Onda se pitamo, ako po pravilu udžbenici u pripremi prolaze kroz mnoge komisije i ministarstva do dolaska u štampu, a da ove i mnogo gore greške niko nije video, to samo ukazuje na to, da ih niko nije ni gledao. To se zove nebriga o deci.

Škola u Finskoj

Ono što možemo "prepisati” od Finaca je recimo to da se deci ne daje, ili da se retko daje domaći, jer deca kod kuće treba da budu deca, da imaju vremena za sebe, za igru, svoja interesovanja, a da se samo u školi uči i radi. Ovako je deci kojoj se stalno daju domaći zadaci, samo nametnut zadatak da nešto urade kako ne bi dobili minus, ili će im pomagati roditelji i raditi umesto njih ako deca ne znaju da ih urade. Drugo, u Finskoj su nastavnicima odrešene ruke oko izvođenja plana i programa, pa oni sami procenjuju koliko je časova potrebno za jednu oblast, koliko đaci napreduju u usvajanju novog gradiva itd, a u većini zemalja nastavnici strogo dobiju utvrđen plan, kada se obrađuje nova lekcija i ne obazire se da li su to deca savladala već se skače na sledeću lekciju po planu, ne obazirući se previše da li su to deca naučila. Zaboga, bitan je plan a ne deca. Treće, u Finskoj nikada nećete čuti da se roditelji raspituju koja je škola najbolja pa da tamo upišu dete, iz razloga što se u Finskoj ne prave liste naj škola, ne pravi se takmičenja u pridobijanju učenika, jer ne funkcionišu po principu konkurencije, već po principu uzajamne saradnje radi opšteg dobra. Četvrto, pre tri decenije Finska je donela zakon da obrazovnje mora svima da bude dostupno, odnosno besplatno, za svaku školu se izdvajaju jednaka sredstva, bilo da je škola u seoskoj zabiti ili centru Helsinkija. Sva deca imaju jednake uslove za učenje bez obzira na poreklo, porodični prihod ili geografsku lokaciju. Čak je i studiranje potpuno besplatno za finske studente. Peto, deca sa posebnim potrebama, posebno obdarena i prosečna deca, nikada se ne razdvajaju u posebna odeljenja, već u svakom odeljenju radi glavni nastavnik i asistent, koji dodatno pomaže deci kojoj slabije ide. Veoma je bitno da i deca sa posebnim potrebama budu sa svojim vršnjacima, kako bi izgrađivali socijalnu inteligenciju. To je demokratija u pravom smislu reči. Šesto, Finske škole nikada nisu izložene inspekcijskim kontrolama sa strane ili proverama znanja dece. Roditelji veruju nastavnicima, imaju obostrano poverenje i odličnu saradnju. U drugim državama se dešava da pristrasni roditelj, kada dete donese kući lošu ocenu, prozivaju nastavnika ispred deteta, srozavajući tako autorite prosvetnih radnika. Doduše, na pojedina ponašanja nastavnog kadra sa kojim sam se ja susretala  u balkanskim školama gde nastavnik na početku godine kaže čuvenu rečenicu “Bog zna za 5, ja za 4, a vi za 3, 2 i 1”, nemam komentar. Tvrdim da bi takav nastavnik u Finskoj, momentalno dobio otkaz.

Škola u Finskoj

...i tako, u Srbiji se vazda spovode neke reforme u školstvu, ali njihove dobre strane se vide toliko, koliko i u rečenici "e, od ponedeljka sam na dijeti".

Škola u Finskoj

Pogledajte i tri video spota...

Read More

Tarja Turunen

Lep je osećaj biti imenjakinja ovakve umetnice....

Ne znam kako vi, ali ja mogu da zamislim malu trogodišnju plavokosu devojčicu Tarju, kako u malenoj Evangelističko - Luteranskoj crkvi u gradiću Kitee, nadomak njenog rodnog sela Puhos, na Božićnom okupljanju, onako u haljinici, u prisustvu roditelja i brata, sedam godina starijim Timom (pet godina mlađi brat Toni tada još nije bio rođen), peva ispred svih prisutnih pesmu Enkeli taivaan ( Nebeski anđeo)….ah, Herrani, mun Jeesuksein, tee asunnokses' sydämein…mua älä hylkää tuskissa,vaan vahvista ain' uskossa….lalala

Naravno, iako je ovo bilo prvo javno izvođenje malene Tarje, svima je bilo jasno da je dete izuzetno muzikalno i da na tom talentu treba raditi. Već u tom uzrastu priključuje se najmlađoj postavci crkvenog hora gde pohađa i časove pevanja. Otac Teuvo, stolar po profesiji i majka Marjatta, radnica u gradskoj upravi,  ohrabrivali su i usmeravali svoju devojčicu kako bi razvijali njen dokazani talenat, pa tako Tarja sa šest godina dobija klavir. Prvi profesor klavira koji je ja nju dosta uticao, bila je Kirsti Nortia-Holopainen, majka njenog budućeg druga iz školske klupe i kolege iz benda, vođe grupe Nightwish, Tuomasa Halopainena…to su, reklo bi se, bili njeni najraniji muzički koraci...

Kirsti Nortia-Holopainen, Tarjin prvi profesor klavira

 Inače, Tarja (Tarja Soile Susanna Turunen Cabuli ),  ili Tappe, kako joj glasi nadimak, rođena je 17. avgusta 1977. u selu Puhos, blizu grada Kitee, u istočnoj Finskoj, odnosno u severnoj Kareliji. Onako mala, sitna i plava ( danas je visoka 164 cm), a još i neobično talentovana, činila je da je i nastavnici u muzičkoj školi, kao i njeni nastavnici u osnovnoj školi odmah primete i zavole jer je, osim što je bila beskrajno talentovana , bila i izuzetno vredna i veliki perfekcionista. Uvek su joj davali glavne uloge na školskim priredbama i u predstavama, što je navelo na gnev druge devojčice koje su je kasnije izbegavale, pa je Tarja u tom periodu prolazila kroz teške krize usamljenosti.

Tarja, prva s desna, iznad nje u plavim pantalonama Tuomas

Tarja, prva s desna

Prvi veliki nastup imala je sa 15 godina na crkvenom koncertu, pred više hiljada posetilaca, a te godine upisala je i gimnaziju za umetnost i muziku u Savonlinni, mestu na jugozapadu Finske. Profesorka, kod koje je bila u klasi, obučavala je Tarju da se specijalizuje za  lirski sopran. Po završetku gimnazije, seli se u mesto Kuopio, najveći obrazovni centar u ovom delu Finske i tu se upisuje u Sibelius akademiju, ogranak Helsinške Sibelius akademije.

Decembra 1996. godine stari drugar iz škole Tuomas Halopainen poziva je da zajedno sa ostalim članovima pokušaju da naprave neki album sa akustičnom muzikom gde bi Tarja bila glavni vokal. Tarja je odmah pristala, ali kada je Tuomas tada čuo Tarju, nije mogao da veruje koliko je za to vreme dok su bili u razdvojenim gradovima Tarja napredovala i unapredila svoje glasovne mogućnosti. Pored njenog glasa, akustična gitara se nije ni čula. Tada su pokušali sa električnom gitarom i shvatili da je Tarjin glas kao stvoren za neku moćnu, dramatičnu muziku, i tako je nastao Nightwish kao metal bend. Tada napušta Sibelius akademiju i posvećuje se bendu.

Članica, odnosno glavni vokal grupe Nightwish bila je od 1996 – 2005 godine, dok joj bend nije uručio pismo sa otkazom, koje je objavljeno za sajtu grupe Nightwish. Tarja je na dve pres konferencije, u Helsinkiju i Berlinu, dala svoj odgovor na pismo. Na snimcima se vidi da je bila vidno potrešena tom odlukom i veći deo konferencije je držala govor plakajući. Mišljenja su u Finskoj bila podeljena. Polovina je razumela Tarju, a polovina ostatak benda. Činjenica je da, ako već nisu razgovarali godinu dana pre ovoga, da tu nešto nije bilo u redu, ali to, na kraju krajeva ne znači da se danas ne mogu voleti i Tarja i novi Nightwish.

Pismo Tarji

Za vreme boravka u bendu, snimili su 6 albuma:

Angels fall first ( 1997), Oceanborn ( 1998), Wishmaster (2000), Over the hills and far away ( 2001), Centyru Child ( 2002) i  Once ( 2004). Album Once je te godine bio najprodavaniji album u Evropi.

U periodu ovih 9 godina u bendu, desile su joj se i na privatnom planu mnoge lepe i ružne stvari. 2000. godine, upisuje studije muzike na Univerzitetu u nemačkom gradu  Karlsluhe. Za ovaj Univerzitet se odlučila  jer je, pored toga što je imao  dobru reputaciju, htela da izbegne da joj u Finskoj gledaju kroz prste jer je  u to vreme već bila velika zvezda, a osim toga znala je i nemački jezik. Inače Tarja govori finski, švedski, engleski, nemački i španski. Dok je boravila u ovom gradu na jugu Nemačke, bend joj je poslao matrice za album Centyru Child, a ona je u nemačkom studiju nasnimila vokale i album je praktično nastao “ na daljinu”. Početkom 2002 godine sa bendom je imala dugu i napornu turneju po Latinskoj Americi i tada je na kratko prekinula studije, da bi im se vratila posle par meseci, kada je Nightwish napravio pauzu. Te godine  saznaje da joj majka boluje od raka dojke i Tarja vreme provodi sa njom. U majci je imala veliku podršku za sve odluke koje je u životu donosila, i iako su joj se roditelji razveli još  u detinjstvu, bila je vezana i za oca i za majku.
 Majka joj te godine umire a Tarja joj kasnije posvećuje pesmu ,, You would have liked this”. Ova pesma se nalazi na njenom solo albumu  “My winter storm”, kao bonus pesma. Godine 2003. Tarja se udaje za argentinskog vlasnika izdavačke kuće NEMS, Marcela Cabulia,  koga je upoznala na turneji 2000 godine, odnosno na radnom ručku u Santjagu. Venčanju su prisustvovali samo najbliži, a novinari nisu imali pristup. Na venčanju je nosila dugu haljinu, dugih rukava, boje slonovače, sa zlatnim vezom po materijalu.

Tarja sa suprugom

Tarja i suprug na prijemu kod bivse predsednice Finske, Tarje H.

2006 godine počinje solo karijeru, iako je jos i dok je bila u grupi, 2004, snimila svoj prvi album Yhden Enkelin Unelma, sa Božićnim pesmama. Ovaj album je doživeo platinasto izdanje. Posle Nightwisha, snimila je tri solo albuma… Henkäys Ikuisuudesta (2006), My Winter Storm (2007) i What Lies Beneath (2010). Trenutno priprema novi album. 

Tarja  Turunen ima glas koji je moćan i emocionalan. Njen glas se svrstava u lirske soprane a njen vokalni opseg su tri oktave. Kako je Tarja školovana za klasičnog pevača, u ranim danima rada sa bendom bilo joj je veoma teško da se prebacuje sa klasične tehnike na metal zvuk pa je njen vokal često u početku zvučao nesigurno. Uvek je govorila da za metal koncerte ima jednako tešku i zahtevnu probu glasa kao pred operske arije. Poslednja dva albuma Nightwisha, Centyru Child ( 2002) i Once ( 2004), doneli su vidni pomak ka savršenstvu Tarjine interpretacije jer je u međuvremenu mnogo napredovala i naučila kako da svesno kontroliše glas.

I tako, o Tarji se može pisati danima, ali ću za kraj izneti još malo podataka koji su malo poznati.Tarja i njen suprug žive pola godine u Finskoj, u mestu Kuusankoski, a pola u Argentini. Trenurno zbog karijere ne želi decu, iako bi volela da jednog dana bude majka. Luteranske je vere i veoma je pobožna. Svira klavir i flautu a počela je da uči i bubnjeve. Govori 5 jezika. Fobično se plaši paukova. Crveno vino joj je omiljeno piće. Izuzetno voli brze automobile, voli i prati trke Formule 1, posebno zbog finskih vozača. "Fantom iz opere" joj je bio inspiracija za bavljenje operom. Najviše voli prirodu i knjige. Omiljeni film joj je Gladijator. Njen brat Toni Turunen je pevač finske poznte grupe Celesty. Njen stariji brat Timo je oženjen Minnom i Tarja je tetka njihovoj deci Mimmu i Tiltu. Veoma je bliska sa braćom.

 

Tarja sa rodjenom bracom

Glumila je tinejdžerku Anni u seriji Pääroolissa, a pojavljivala se i kao gost u serijama Studio Impossible, Yhtä Kyytiä i  još nekim.

Tarja i brat Toni Turunen

Tarja i brat Timo Turunen

Tarja i Toni

Toni Turunen

Tarja je, definitivno jedan od najboljih ženskih finskih vokala svih vremena.

Tarja u neobaveznom izdanju

Tarja

Tarja Turunen - Until My Last Breath (VIDEO)

Tarja - I Feel Immortal ( VIDEO)

Tarja Turunen - I Walk Alone  ( VIDEO)

Nightwish - Sleeping Sun

Read More

Deca u Finskoj (II deo)

Danas je Svetski dan deteta. Neka mi niko ne zameri, ali ne volim ovakve “ Dane nečega”. Možda bih drugačije gledala na stvari da nema toliko u svetu, gladne, nesrećne, bolesne i zlostavljane dece.  Šta deca imaju od ovog dana? Tada dolazimo do poente, ali na surov način, koliko su deca, odnosno koliko bi deca  i briga o deci, morala  biti strateški važan interes svake države sveta, jer u tom slučaju  ne bi postojalo ovoliko “ surovo moćnih”, beskurpuloznih i bezosećajnih ljudi koji kroje naše sudbine, ali tako što njima kroje odela, a većini živote nedostojne življenja.

Deca su zaista, bez fraziranja, blago i ukras sveta. Govoreći iz profesionalnog iskustva, ZNAM, da nema loše i rđave dece, već lošeg i rđavog vaspitanja i uticaja, kako porodice, tako i društva. Čak i deca koja se žele predstaviti kao mangupi, koja nekada idu ka delikventnom ponašanju, ustvari samo žele izazvati pažnju jer je zasigurno nisu imali od bliskih osoba, a kao rezultat imamo ispoljavanje njihove negativne energije, povređenosti i besa na ljude oko sebe, kivni zbog nedostatka ljubavi. Ali to je samo posledica, ne uzrok… I kao što se u medicini, kod pacijenata ne leče simptomi, već uzrok, tako se i ovde mora krenuti od samog početka, tj uzroka.

Sećam se kada sam, pre desetak godina u školi gde sam radila, osnovala dramsku sekciju, sa ciljem da uloge dajem samo toj " prozvano lošoj " i odbačenoj deci, pojedine kolege su bile vrlo skeptične, ali kasnije, kada smo na završnoj priredbi povodom dana škole predstavili svima ono što smo sve uradili, svi su bili zapanjeni. To su bila druga deca, deca koja su bila srećna što im je neko dao šansu, što ih je neko smatrao bitnim i važnim. Oni su sa tolikim žarom učestvovali u glumi, spremanju kostima, dolazili su na probe i pre mene.Bila sam ponosna na njih. Te predstave su posle snimane i nalaze se sada u školskoj arhivi. Hoću da kažem koliko znači  kada deca osete ljubav i pažnju. Tada će vam dati ceo svet.

  

… u Finskoj se o detetu brinu još u prenatalnom periodu, odnosno još i pre njegovog rođenja. Svaka trudnica se prijavljuje u prenatalnu kliniku, otvara karton, dodeljuje joj se babica, koja će je upoznavati sa tokom trudnoće, porođajem i kasnije sa negom bebe. Takođe je obavezno da najmanje jednom mesečno posećuje ginekologa. U svu tu priču se uključuju i očevi, a oni se u diskusionim grupama upoznaju  kako da pomognu svojim suprugama.

Posle rođenja deteta, babica prvih nedelja obilazi majku i dete, pomaže im praktično i savetima. Za svaku novorođenu bebu država obezbeđuje početni paket sa pelenama i opremom. Država uplaćuje svakom detetu dečiji dodatak na bankovni račun roditelja dok dete ne napuni 17 godina. Ovo se odnosi na svu decu bez obzira na nacionalnost i  materijalno stanje roditelja.

Kada je dete bolesno, i ne može, ali i ne sme u vrtić ili školu kako ne bi zarazilo ostalu decu, jedan od roditelja ima pravo da ostane kod kuće i brine o bolesnom detetu. Ukoliko roditelj radi na nekom bitnom poslu gde se ne može u tom trenutku naći zamena,  poslodavac ima obavezu za plati negovateljicu koja će negovati dete…Inače, sve usluge klinika su za decu potpuno besplatne. Kada zatraže, Finci mogu dobiti od države i materijalnu pomoć za plaćanje privatne sestre ili negovateljice.

Koliko god sad neko rekao da  je finsko društvo bogato i da to može sebi da priušti, neću se složiti jer držva mora da ima prioritete, a ulaganje u podmladak je svakako prioritet na vrhu lestvice. Efikasna porodična politika je u Finskoj postigla najmanje dve stvari. Prvo, da je stopa smrtnosti odojčeta najniža u Evropi i drugo, da majke imaju znatno veću šansu da budu aktivne na poslu od majki  iz drugih država jer je Finska jedna od retkih zemalja koja plaća desetine oblika socijalne pomoći za porodice sa decom. 

Finci plaćaju visoke poreze državi, ali za uzvrat dobijaju mnogo više jer su svi ljudi zbrinuti od strane društva a posebno porodice sa decom, pa im je i samim tim, život olakšan  zbog mnogih pogodnosti i podrški koje imaju na raspolaganju.

Što se tiče nekih oblika nasilja nad decom, Finska je u tom pogledu veoma stroga,  a sprema se i još, pooštreniji zakon koji bi trebao izaći do 2015. godine. Još od 1983. godine postoji zakon, kako u Finskoj, tako i u ostalim nordijskim zemljama, koji kažnjava roditelje za svako, pa i najmanje telesno kažnjavanje deteta.

Pre i posle polaska u školu, deca imaju na raspolaganju mnogo izbora za slobodne aktivnosti. Sport, muzika, umetnost i jezici su uglavnom izbor sve dece. Veoma pohvalna je i činjenica da su deca u Finskoj, najmanje za kompjuterom od ostale dece u Evropi. Dok je radna nedelja, koriste ga, po istraživanjima, po 30 minuta, a vikendom po sat vremena dnevno. Većinu vremena provode čitajući, igrajući se u prirodi, pomaganju roditeljima,  na raznim kursevima, u igraonicama…

Ljubav prema knjizi je fascinantna. Nije uopšte retka slika da vidite decu koje sede u parku i čitaju. To govorim iz iskustva, ali tako kažu i svetska istraživanja. 

Kupovina i pomaganje u čišćenju su dva najčešća zaduženja dece u porodicama, a to je u Finskoj strogo razgranično jer  se poslovi veoma razdvajaju po polovima, i tu se ništa decenijama nije menjalo, niti će, jer su ipak veliki tradicionalisti. Žene i majke su zadužene za kuću i brigu o deci, a muževi i očevi za rad oko kuće, za finansijsku potporu i brigu oko dece, ali mnogo manju nego što imaju majke. To nikako ne znači da muškarci ne žele i ne pomažu suprugama, ali one to retko traže, jer su od malena navikavane  i vaspitavane da je to njihov deo posla.

Ono što je kod Finaca specifično je i podatak, da koliko god drugi narodi koriste godišnji odmor za neki provod, Finci ga najradije provode mirno, na jezeru, u porodičnom okruženju, druženju sa prijateljima, sauni, čitajući, šetajući i odmarajući se. Tu dolazi do izražaja porodično idilično druženje sa decom. Smatraju da je zdravije provesti godišnji odmor na ovaj način kako bi se oslobodili stresa i kako bi se porodice aktivno družile. To sve utiče na psihu deteta i deca koja odrastaju na ovakav način imaju manje preduslova da postanu nervozni, pod stresom i hiperaktivni. 

Vaspitanje, socijalna zaštita i obrazovanje tri su glavna segmenta koja su bitna za zdravo odrastanje deteta, pa se u tom smislu, u Finskoj,  baš zato mnogo polaže značaj na ove tri glavne stvari.

Kada se spomene po ko zna koji put obrazovanje dece u Finskoj, mnoge države su uporne da poistovete nastavni plan i program sa finskim, misleći da će se sve tako rešiti, ali ne raazumeju da nije dovoljno promeniti plan i program, potrebno je promeniti i masu nekompetentnog kadra, sistem prenošenja znanja, udžbenike, odnos škole i roditelja... i mnogo, mnogo toga. Iako nije etički da prozivam svoju struku, masa je prosvetnih radnika koji imaju zvanje, a nemaju znanje, ili imaju znanje a nemaju ljubav prema deci i prema svom pozivu. Metodološke aparature su kod nekih potpuno neadekvatne i nedopustive, jer deci nije potreban predavač koji će im prepričati lekciju iz knjige ili im izdiktirati rečenice napisane masnim slovima u knjizi, već predavač koji će zadatke, tok, metode, postupke i instrumente prilagoditi cilju da decu zainteresuje za gradivo, da im ga na lep slikovit način približi materiju,  da razgovara sa njima, čuje njihovo mišljenje i da na kraju časa oseti njihovo zadovoljstvo što su svojim učestvovanjem došli do novih saznanja. Za to je osim diplome, potrebna i velika ljubav, posvećenost, znanje, empatija i želja za rad sa decom. Zato osuđujem onu misao da je dobar prosvetni radnik onaj koji se može spustiti na dečiji nivo…naprotiv, dobar prosvetni radnik je onaj koji ume da se podigne na njihov nivo.

Read More