Pre
priče o gospodinu
Haavistou, sledi uvod, koji me je podstakao da vas upoznam sa likom i delom ovog
finskog političara.
 |
| Pekka Haavisto /foto YLE |
Pre
neki dan, u Beogradu, na dnevnom redu parlamenta, vecina poslanika je glasala
da se formira Komisija za istragu posledica NATO bombardovanja Jugoslavije, 1999. godine,
kako bi se ispitali uticaj i posledice na zdravlje i životnu okolinu, zbog
osiromašenog uranijuma, koji je tada korišćen, a zbog povećanog broja obolelih
od malignih i ostalih bolesti.
Ja
se ovde neću baviti pitanjem, zašto se na to čekalo punih 19 godina, ali
svakako, mislim da građani moraju da saznaju istinu. Mozda je bilo potrebno
dodvoriti se EU i SAD ali i NATO-u na putu Srbije ka EU? Nekako, pošto je
politika prljava rabota, nešto mi tu ne da mira, pa uvek mislim, i sigurna sam, da postoje neki
razlozi, zašto se o tome govori tek sada.
Iako
nikada nisam podržavala tadašnjeg predsednika Miloševića, ako je NATO želeo da ga kazni zbog njegove
politike, mogao je to da uradi na 1001 drugi način, a ne da uništi zemlju,
ubije toliko civila i uništi živote mnogih generacija, na direktnan ili indirektan način. Na žalost, kada politika i prljavi poslovi caruju, tada na površinu izbijaju i prljavi razum i zlo. Danas, i mnoge susedne države na veoma indirektan način trpe posledice u
vidu povećanja raznih bolesti, oa autoimunih, do najtežih. Iako
se tačno zna gde je 1999. godine bacana municija sa osiromašenim
uranijumom… (južna Srbija, Kosovo i nešto u Crnoj Gori), kao i u Bosni i
Hercegovini do 1995, tokom rata u Bosni, ne može se zanemariti
još jedna činjenica, a to je da, ako se zna da na prostoru bivše
Jugoslaviji
najviše duvaju severnozapadni vetrovi, to praktično znači da zagađenje
ide i ka
Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni a pri drugim vetrovima i ka
Albaniji, Bugarskoj,
Makedoniji i Grčkoj. Zato je važno saznati istinu da je ceo region
ugrožen, jer
radiološka i hemijska kontaminacija nije pravila razlike između vojnog osoblja koje je upotrebljavalo
te rakete, između ciljeva, teritorija, nacija, nevinih civila, ekipa koje su bile
tamo kako bi ukazale razne vrste pomoći, novinara, niti se ta kontaminacija zaustavila na
državnim granicama, niti je vremenski ograničena.
Prema
nedavnom izvoru RTS-a, od velike pomoći će biti izveštaj italijanskog parlamenta, države
koja je jedna od članica NATO pakta koje su učestvovale u bombardovanju, a koja
je posle višegodišnjeg istraživanja, ispitivanja relevantnih činilaca, dokazala
da su italijanski vojnici umirali i obolevali i obolevaju od posledica toga što
su boravili na područjima na kojima su korišćeni projektili sa osiromašenim
uranijumom, između ostalog i na Kosovu i Metohiji, o čemu svedoči veliki broj
podataka u kojima se navodi da je oko 4.000 vojnika obolelo od raznih malignih
oboljenja, a oko 300 vojnika izgubilo život zato što su boravili na tim područjima
a da nisu imali nikakvu zaštitu za razliku od pojedinih drugih stranih vojnih
trupa.
Maja
Gojković, predsedica parlamenta je izjavila:"Izveštaj smo uspeli zajedno
da dobijemo, razgovor je obavljen sa italijanskim senatorom Skanuom, koji je
vodio ovaj težak posao i nije mu bilo lako jer je bilo i otpora u svemu tome,
tako da bi prvi preliminarni izveštaj trebalo da se prikaže Skupštini, da se
diskutuje o tome, ali da javnost Srbije bude upoznata do kakvih podataka smo
došli."
Ja se, kao filantrop i pacifista, zaista ne
bavim ratovima i mržnjom po bilo kakvom osnovu, jer ljude zaista delim samo na
LJUDE i NELJUDE, ali, smatram da je zaista dobro da se sazna istina o tome,
kako se to više nikada i nikome ne bi desilo, da se u savremenom svetu
koristi osiromašeni uranijum u svrhu ubijanja ljudi, pravljenja ekoloških
katastrofa, kažnjavanja deca i generacija i generacija koje dolaze, a
sve zbog dugoročnih posledica, koju izaziva
upotreba istog.
Prema NATO izveštaju izručeno je 31.000 projektila sa
osiromašenim uranijumom, prema podacima Vojske Jugoslavije bilo ih je 50.000, a
prema nekim ruskim izvorima čak 90.000. Podsetimo, vreme poluraspada uranijuma
U238 je 4,5 milijardi godina.
NATO je u februaru 2000.
zvanično potvrdio korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom u agresiji na
SR Jugoslaviju, a pregled bombardovanih lokacija obelodanio 21. 9. 2000.
godine. https://www.nato.int/du/docu/d010124a.htm
MTP (Military
Toxic Project) je dobila dosije 30. 1. 2000. godine i
na osnovu njega je izračunato da je na Kosovo i Metohiju bačeno 9,45 tona nuklearnog
otpada.
Iako su na ovom dokumentu ispisane samo coordinate u obliku Military Grid Reference System (MGRS),
konvertovanje tih koordinati i pretvaranje u u standardne UTM ili WGS (lat,
long), je moguće preko sajta http://www.movable-type.co.uk/scripts/latlong-utm-mgrs.html gde se jasno mogu
videti sva mesta na koju su padali projektili sa osiromašenim uranijumom tokom 1999. godine. Tu su
Kosovo i Metohija, Crna Gora i južna Srbija.
Razlog
zbog koga želim da vas upoznam sa gospodinom Haavistom je taj, da je on bio jedan
od prvih stranih političara, koji je nakon NATO bombardovanja 1999. godine, javno tražio istinu o
dugoročnoj ugroženosti stanovništva i posledicama koje će narod trpeti zbog radijacije i
osiromašenog uranijuma.
Gospodin Pekka je član Zelene stranke u Finskoj i bivši kandidat
za predsedenika Finske, koji je ušao u drugi krug sa sadašnjim predsednikom
Finske. Ministar zaštite životne
sredine u Finskoj je danas, a to isto je bio i od 1995 -1999. godine. Od 1999. do
2005. godine, u vreme NATO bombardovanja, radio je za Ujedinjene nacije i bio
šef misije UNEP-a (Program UN-a za životnu sredinu) a koordinirao je i istragu
UN-a o efektima osiromašenog uranijuma i ekološkim posledicama na Kosovu i Metohiji, u Srbiji, Crnoj Gori i u BiH.
Britanski
list "Guardian", oktobra 1999. godine, objavio je da je Pekka Haavisto zatražio
preispitivanje pravila rata koja su dovela do toga da su stanovnici Srbije i
Kosova, posle intervencije NATO-a, suočeni sa smrtonosnim zagađenjem, kao i da je na Simpozijumu o zagađenju Dunava u Bukureštu
doveo u pitanje opravdanost bombardovanja industrijskih postrojenja koja se
nalaze u blizini velikih gradova, kada se zna da ono izaziva neposrednu
opasnost od hemijskog zagađenja.
Takođe,
oktobra 1999. godine Pekka Haavisto je, kao šef Balkanske radne grupe, od
tadašnjeg generalnog sekretara UN-a, Kofija Anana, tražio da interveniše kod NATO-a,
kako bi dobio podatke, kada su i čime bombardovani ciljevi na Kosovu i ostalim
delovima tokom agresije na Jugoslaviju. Iako Haavisto ni posle šest meseci još
nije dobio od NATO-a traženu mapu ciljeva na Kosovu, i pored toga što ju je
Generalni sekretar Robertson još mesec dana ranije poslao Kofiju Ananu,
potvrdivši da je NATO upotrebio oružje sa osiromašenim uranijumom. Ćutanje je
prekinula nevladina organizacija MTP, (Military
Toxic Project), koja je objavila informaciju
da je UNEP već dobio mapu, a to je potvrdilo i ministarstvo spoljnih poslova
Holandije. U kakvoj je atmosferi UNEP funkcinisao govori podatak da je Haavisto
dobio mapu od Holanđana, umesto od svog generalnog direktora, i to sa samo 28
označenih ciljeva.
Posle
upornih zahteva Kofija Anana, NATO je u julu 2000. godine dostavio novu mapu na
kojoj je bilo označeno 112 ciljeva na Kosovu i Metohiji, uz koju su išli i podaci o tome
koje je oružje upotrebljeno za koji cilj. Zanimljivo je da je uz dvadesetak
ciljeva navedeno da nije poznato kojom su vrstom oružja gađani, što je bila
laž, jer je bilo nemoguće da to nije poznato jer je svo oružje popisano i o
svemu postoji precizna informatička evidencija kako u NATO-u tako i u
Pentagonu. Tako se saznalo da je ova druga mapa bila skrivana od Pekke Haavistoa
sve do septembra 2000. godine, jer, da je Haavisto dobio mapu u julu – odmah bi poslao istražnu
misiju na Kosovo.
Američki
nezavisni novinar Robert Parsons, koji
je bio izveštač iz međunarodnih institucija u Ženevi, otkrio je za „Vesti“
sakriveni izveštaj UN, koji je napisao, još u maju 1999. godine, Senegalac Bakari
Kante, tadašnji šef misije Programa UN za životnu sredinu (UNEP), a u kome se
upozorava na stravične posledice bombardovanja Jugoslavije municijom punjenom
osiromašenim uranijumom. “Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj
„humanitarnoj intervenciji“ izveštaj o kome je reč govorio je o ekološkoj
katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji – izjavio je tada Parsons. Pored toga, izjavio je da je Pekka
Haavisto uradio najviše što je bilo moguće kada je reč o objavljivanju istine o
posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu, jer se borio da se sazna istina. Naime, kada je
Haavisto došao na čelo Balkanske radne grupe (BTF), 1. juna 1999, koja je imala zadatak da napravi novi izveštaj
o posledicama bombardovanja Jugoslavije osiromašenim uranijumom tokom 1999. godine,
on je doveo još dva Finca. To su bili Henrik Slotte i Pasi Rinne.
Bila je to zaista izvanredna ekipa koja je shvatila suštinu situacije u kojoj
se našla, a koja može da se svede na sledeće: dok su oni želeli da objave
istinu, NATO je hteo da je sakrije. Kad god su pokušali nešto da istraže, našli
su na meti NATO-a. UNEP je dakle bio pod vojnim pritiscima. Haavisto i njegovi
saradnici razmišljali su na sledeći način: „Ukoliko pokušamo da uradimo posao
kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje će biti zaustavljeno. Bolje je onda
da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine“ – objašnjava Parsons.
Zahvaljujući
takvom načinu rada Haavistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru
UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da
je na Kosovo bačen „prljavi“ uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340
uzoraka tla, vode itd. pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236
i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su
dve laboratorije – Švedski institut za radiološku zaštitu i Švajcarska
laboratorija AC-Speiz.
Poznavaocima
problematike bilo je jasno šta znače ovi nalazi. Prisustvo transuranijumskih
elemenata koji ne postoje u prirodi bili su znak da je na Kosovo bačen uranijum
koji je već korišćen u reaktoru – nuklearni otpad, a ne obogaćeni prirodni
uranijum kao što je to zvanično predstavljano. Uranijum 236 potiče iz
nuklearnog otapada iz atomske centrale i dobija se ponovnim procesuiranjem.
Amerikanci su kasnije, ne poričući ove nalaze, objasnili da je posredi tehnička
greška. Po tom objašnjenju došlo je do kontaminacije centrifuga u kojima je
obrađivan osiromašeni uranijum zato što je u istim centrifugama pre toga bio
obrađivan materijal koji je već prethodno bio u nuklearnom reaktoru i na taj
način bio izložen fisionom procesu. Taj materijal je u centrifugi ostavio
tragove plutonijuma, uranijuma 236 i fisionog procesa. Tim tragovima u istim
centrifugama kontaminiran je osiromašeni uranijuma. Ukratko: tehnička greška.
Nalaženje tragova plutonijuma, veoma opasnog za ljudsko zdravlje čak i u
minimalnim količinama, izazvalo je veliki publicitet i strah u svetskoj javnosti
– naročito u zemljama koje su na Kosovu imale svoje vojnike.A ko se zabrinuo za
decu i ljude na koje je više od dva meseca bacan taj isti radioaktivni otpad?
Objavljivanje ovih činjenica početkom 2001. godine poklopilo se s vestima o
„balkanskom sindromu“ od koga su se teško oboleli i umirali vojnici koji su
boravili u misijama u Bosni i na Kosovu.
Američki
časopis “New York Times” je u izdanju od
7.1.2001 objavio tekst sledeće sadržine: “Pekka Haavisto je obelodanio neka
iznenađujuća otkrića u nedavnoj misiji na Kosovu kako bi se procenio uticaj
korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom tokom 78-dnevnog bombardovanja
NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine. "Našli smo zračenje usred sela gde
se deca igraju", rekao je gospodin Haavisto, bivši ministar za životnu
sredinu Finske koji je vodio istragu Ujedinjenih nacija na Kosovu.
"Iznenadili smo se onim što smo godinu i po dana kasnije zatekli. Ljudi su
sakupljali municiju kao suvenir, a krave su se pojile u kontaminiranim
područjima, što znači da su zagađene čestice bile i u mleku." Otkrića
gospodina Haavistoa i njegovog tima o značajnim dozama zračenja na 8 od 11
lokacija, uzorkovale su brzo širenje osećanja besa i panike širom Evrope, posebno kod vojnika poslatih da služe na
Balkanu , od kojih je više od desetak umrlo od leukemije za kratko vreme. Stanovnici
Bosne, Kosova i Metohije, Srbije i Crne Gore takođe do sada nisu ni bili svesni potrebe za čišćenjem od uranijuma
koje je ispalo preko Bosne 1995. godine, pre svega u Hadžićima i u Han Pijesku
i preko Jugoslavije tokom rata na Kosovu 1999. godine. Gospodin Haavisto je
izjavio: “Preporučujemo da, dok se ne počne sa čišćenjem, područja koja
su zagađena moraju biti jasno označena i ograđena".
Čak i u zapadnoj Evropi, tek poslednjih dana je zavladala panika od onoga što su evropske novine nazvale
“Balkanskim sindromom”. Osim leukemije, veliki broj vojnika koji su služili
kao pripadnici mirovnih snaga na Balkanu žalili su se na niz simptoma, kao što
su hronični zamor, gubitak kose i razne vrste karcinoma - pritužbe slične
sindromu Zalivskog zaliva, registrovane nakon rata u Persijskom zalivu 1991.
godine. Evropska unija sa 15 zemalja naredila je sopstvenu istragu o mogućim
štetnim efektima municije sa uranijumom i svaku potencijalnu vezu sa nedavnim
smrtnim slučajevima raka među veteranima Balkana, te su tako, desetine hiljada
evropskih vojnika koji su služili na Balkanu već podvrgnuti medicinskim testovima.
Glasnogovornici
u Pentagonu i u sedištu NATO-a u Briselu insistirali su na tome da mnoge
studije pokazuju da protivtenkovske granate sa vrhom uranijuma nanose štetu
samo određenim ciljevima, a ne ljudima i okolini uopšte. Ali, britanski biolog
Dr Roger Coghill rekao je na konferenciji u Londonu da "samo jedna
pojedinačna čestica osiromašenog uranijuma smeštena u limfni čvor može uništiti
ceo imuni sistem".
Glasnogovornici
nisu uspjeli da smire veterane ili njihove porodice. U Portugalu je Luis
Paulino, otac veterana, naredio da se telo njegovog sina ekshumira i pregleda
ponovo. Njegov sin Hugo, umro je prošle godine, tri nedelje nakon povratka sa
Kosova.
Kevin
Rudland, inženjer britanske vojske koji je napustio kuću kao zdrav mladić, sada
je tanak, slab i potpuno ćelav. Tim britanskih naučnika koji sprovode istragu o
dugoročnim efektima oružja sa osiromašenim
uranijumom, pozvao je vladu da
testira britanske trupe.
Svi
brinu o vojnicima, a gospodin Haavisto je posebno zabrinut za stanovnike bivših
ratnih zona. "Ostaje rizik za lokalno stanovništvo", rekao je on.
"Mnogo municije je duboko u tlu i utiče na podzemne vode." Insistirao
je da se svi radioaktivni i toksični materijali uklone. "Skoro godinu i po
dana je izgubljeno", dodao je on, napominjući da je njegov tim preterano
dugo čekao na podatke NATO-a potrebne za početak rada.
Italijanski
vojnici, koji su bili u misijama KFOR-a 1999. – žele da pokažu da postoji veza
između municije koju je NATO koristio, njihovog boravka na Kosovu i bolesti
koju imaju. Do danas je umrlo 300
italijanskih vojnika, 4.000 je bolesno, a osnovali su i društvo žrtava
osiromašenog uranijuma na čelu sa bivšim pilotom Dominikom Leđerom. Istražna komisija italijanskog parlamenta
objavila u februaru 2018 godine zaključak u kojem se navodi da „postoji jasna
veza između izlaganja osiromašenom uranijumu i obolevanja od najtežih bolesti
italijanskih vojnika koji su bili u misijama na Kosovu, u Bosni, Iraku i
Avganistanu“. Tako su u Italiji već donete 43 presude kojima se nalaže
isplaćivanje odštete italijanskim vojnicima koji su učestvovali u mirovnim
misijama na Kosovu i Metohiji i drugim teritorijama, a potom se razboleli ili
preminuli od posledica izloženosti osiromašenom uranijumu.
IPPNW-
International Physicians for the Prevention of Nuclear War, organizacija koju
čine uglesni lekari iz 63 zemlje, a koja je 1985 dobila Nobelovu nagradu za
mir, je, za razliku od onih koji tvrde da ne može da se govori o kauzalnoj vezi
između osiromašenog uranijuma i raka, tvrdi da između osiromašenog uranijuma i
raka postoji jaka veza koja je „dokumentovana studijama o ćelijskim kulturama,
u eksperimentima na životinjama i u epidemiološkim studijama na ljudima". „Jaka
kancerogenost osiromašenog uranijuma se objašnjava sinergetskim dejstvom
hemijske i radiološke toksičnosti. „Kada taj uranijum dospe u organizam,
krvotokom dospeva do svih organa – i u sve telesne ćelije. Tamo može da stupi u
interakciju sa DNK a poseban afinitet ka oboljevanju se javlja u kostima,
bubrezima, centralnom nervnom sistemu, jetri i polnim organima." Saznanja
IPPNW se podudaraju sa višegodišnjim istraživanjima u Bosni i Hercegovini
koje je finansirala Asocijacija porodica obolelih italijanskih vojnika koji su
boravili u toj zemlji.
Sve
u svemu, kao zaključak se nameće sledeće…voleli Srbiju ili ne, voleli Bosnu, Kosovo ili
ne…ili voleli bilo koju zemlju gde su se vodili prljavi ratovi, ili ne…potpuno
je nehumano i idiotski ratovati i bacati bombe na bilo koga. Rat nikome i nikada
nije doneo dobro, izuzev industriji oružja. Cinizam koji se plasira prilikom
pravdanja bilo kog rata, pod sloganom ”
da je to dobro, da bi se sprečila humanitarna katastrofa’ pravi dalekosežne
posledice, kršeći razne međunarodne konvencije, rezolucije i protokole, ubijajući
nevine ljude..ubijajući decu, trovanjem
tla, vode i vazduha. Zašto i sa kojim pravom?
Neko
to od gore vidi sve i verujem u kosmičku pravdu, koja će doći svakome ko je u
bilo kom ratu ubio bilo koje ljudsko biće, bilo koje nacije i bilo koje vere. Zbog svih žrtava ovog sveta, prava istina se
mora saznati. Svaki čovek, pa i onaj koji je ubijao u ratu, kao ljudsko biće
ima rok trajanja, ali ako je pravo ljudsko biće, a ne zver, rok kajanja će nadživeti
svaki njihov rok trajanja.
Posts
