Pekka Haavisto, borac za istinu o dejstvu osiromašenog uranijama tokom NATO bombardovanja 1999.

Pre priče o gospodinu Haavistou, sledi uvod, koji me je podstakao da vas upoznam sa likom i delom ovog finskog političara.

Pekka Haavisto /foto YLE

Pre neki dan, u Beogradu, na dnevnom redu parlamenta, vecina poslanika je glasala da se formira Komisija za istragu posledica NATO bombardovanja Jugoslavije, 1999. godine, kako bi se ispitali uticaj i posledice na zdravlje i životnu okolinu, zbog osiromašenog uranijuma, koji je tada korišćen, a zbog povećanog broja obolelih od  malignih i ostalih bolesti.

Ja se ovde neću baviti pitanjem, zašto se na to čekalo punih 19 godina, ali svakako, mislim da građani moraju da saznaju istinu. Mozda je bilo potrebno dodvoriti se EU i SAD ali i NATO-u na putu Srbije ka EU? Nekako, pošto je politika prljava rabota, nešto mi tu ne da mira, pa uvek  mislim, i sigurna sam, da postoje neki razlozi, zašto se o tome govori tek sada.

Iako nikada nisam podržavala tadašnjeg predsednika Miloševića,  ako je NATO želeo da ga kazni zbog njegove politike, mogao je to da uradi na 1001 drugi način, a ne da uništi zemlju, ubije toliko civila i uništi živote mnogih generacija, na direktnan ili indirektan način. Na žalost, kada politika i prljavi poslovi caruju, tada  na  površinu izbijaju i prljavi razum i zlo. Danas, i mnoge  susedne države  na veoma indirektan način trpe posledice u vidu povećanja raznih bolesti, oa autoimunih, do najtežih. Iako se tačno zna gde je 1999. godine bacana municija sa osiromašenim uranijumom… (južna Srbija, Kosovo i nešto u Crnoj Gori), kao i u Bosni i Hercegovini do 1995, tokom rata u Bosni, ne može se zanemariti još jedna činjenica, a to je da, ako se zna da na prostoru bivše Jugoslaviji najviše duvaju severnozapadni vetrovi, to praktično znači da zagađenje ide i ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni a pri drugim vetrovima i ka Albaniji, Bugarskoj, Makedoniji i Grčkoj. Zato je važno saznati istinu da je ceo region ugrožen, jer radiološka i hemijska kontaminacija nije  pravila razlike između vojnog osoblja koje je upotrebljavalo te rakete, između ciljeva, teritorija, nacija, nevinih civila, ekipa koje su bile tamo kako bi ukazale razne vrste pomoći, novinara, niti se ta kontaminacija zaustavila na državnim granicama, niti je vremenski ograničena.

Prema nedavnom izvoru RTS-a, od velike pomoći će biti izveštaj italijanskog parlamenta, države koja je jedna od članica NATO pakta koje su učestvovale u bombardovanju, a koja je posle višegodišnjeg istraživanja, ispitivanja relevantnih činilaca, dokazala da su italijanski vojnici umirali i obolevali i obolevaju od posledica toga što su boravili na područjima na kojima su korišćeni projektili sa osiromašenim uranijumom, između ostalog i na Kosovu i Metohiji, o čemu svedoči veliki broj podataka u kojima se navodi da je oko 4.000 vojnika obolelo od raznih malignih oboljenja, a oko 300 vojnika izgubilo život zato što su boravili na tim područjima a da nisu imali nikakvu zaštitu za razliku od pojedinih drugih stranih vojnih trupa.

Maja Gojković, predsedica parlamenta je izjavila:"Izveštaj smo uspeli zajedno da dobijemo, razgovor je obavljen sa italijanskim senatorom Skanuom, koji je vodio ovaj težak posao i nije mu bilo lako jer je bilo i otpora u svemu tome, tako da bi prvi preliminarni izveštaj trebalo da se prikaže Skupštini, da se diskutuje o tome, ali da javnost Srbije bude upoznata do kakvih podataka smo došli."

Ja se, kao filantrop i pacifista, zaista ne bavim ratovima i mržnjom po bilo kakvom osnovu, jer ljude zaista delim samo na LJUDE i NELJUDE, ali, smatram da je zaista dobro da se sazna istina o tome, kako se to više nikada i nikome ne bi desilo, da se u savremenom svetu koristi osiromašeni uranijum u svrhu ubijanja ljudi, pravljenja ekoloških katastrofa,  kažnjavanja  deca i generacija i generacija koje dolaze, a sve zbog dugoročnih posledica, koju izaziva  upotreba istog. 

Prema NATO izveštaju izručeno je 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, prema podacima Vojske Jugoslavije bilo ih je 50.000, a prema nekim ruskim izvorima čak 90.000. Podsetimo, vreme poluraspada uranijuma U238 je 4,5 milijardi godina.

NATO je u februaru 2000. zvanično potvrdio korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom u agresiji na SR Jugoslaviju, a pregled bombardovanih lokacija obelodanio 21. 9. 2000. godine. https://www.nato.int/du/docu/d010124a.htm  

MTP (Military Toxic Project) je dobila dosije 30. 1. 2000. godine i na osnovu njega je izračunato da je na Kosovo  i Metohiju bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada.

Iako su na ovom dokumentu ispisane samo coordinate u  obliku Military Grid Reference System (MGRS), konvertovanje tih koordinati i pretvaranje u u standardne UTM ili WGS (lat, long), je moguće preko sajta http://www.movable-type.co.uk/scripts/latlong-utm-mgrs.html  gde se jasno mogu videti sva mesta na koju su padali projektili sa osiromašenim uranijumom tokom 1999. godine. Tu su Kosovo i Metohija, Crna Gora i južna Srbija.

Fotografija je ovde https://www.nato.int/du/graphics/b010124k.jpg

U ovom današnjem tekstu, cilj mi je da vas upoznam sa likom i delom  finskog političara,  o kome sam pisala 2012. godine, kada sampisala o izborima u Finskoj.  U pitanjuje, kako sam u samom uvodu i napisala,  Pekka Haavisto.

Razlog zbog koga želim da vas upoznam sa gospodinom Haavistom je taj, da je on bio jedan od prvih stranih političara, koji je nakon NATO bombardovanja 1999. godine, javno tražio istinu o dugoročnoj ugroženosti stanovništva i posledicama koje će narod trpeti zbog radijacije i osiromašenog uranijuma. 

Gospodin Pekka je član Zelene stranke u Finskoj i bivši kandidat za predsedenika Finske, koji je ušao u drugi krug sa sadašnjim predsednikom Finske. Ministar zaštite životne sredine u Finskoj je danas, a to isto je bio i od 1995 -1999. godine. Od 1999. do 2005. godine, u vreme NATO bombardovanja, radio je za Ujedinjene nacije i bio šef misije UNEP-a (Program UN-a za životnu sredinu) a koordinirao je i istragu UN-a o efektima osiromašenog uranijuma i ekološkim posledicama  na Kosovu i Metohiji, u Srbiji, Crnoj Gori i u BiH. 

Britanski list "Guardian", oktobra 1999. godine, objavio je da je Pekka Haavisto zatražio preispitivanje pravila rata koja su dovela do toga da su stanovnici Srbije i Kosova, posle intervencije NATO-a, suočeni sa smrtonosnim zagađenjem, kao i da  je na Simpozijumu o zagađenju Dunava u Bukureštu doveo u pitanje opravdanost bombardovanja industrijskih postrojenja koja se nalaze u blizini velikih gradova, kada se zna da ono izaziva neposrednu opasnost od hemijskog zagađenja.

Takođe, oktobra 1999. godine Pekka Haavisto je, kao šef Balkanske radne grupe, od tadašnjeg generalnog sekretara UN-a, Kofija Anana, tražio da interveniše kod NATO-a, kako bi dobio podatke, kada su i čime bombardovani ciljevi na Kosovu i ostalim delovima tokom agresije na Jugoslaviju. Iako Haavisto ni posle šest meseci još nije dobio od NATO-a traženu mapu ciljeva na Kosovu, i pored toga što ju je Generalni sekretar Robertson još mesec dana ranije poslao Kofiju Ananu, potvrdivši da je NATO upotrebio oružje sa osiromašenim uranijumom. Ćutanje je prekinula nevladina organizacija MTP, (Military Toxic Project), koja je objavila informaciju da je UNEP već dobio mapu, a to je potvrdilo i ministarstvo spoljnih poslova Holandije. U kakvoj je atmosferi UNEP funkcinisao govori podatak da je Haavisto dobio mapu od Holanđana, umesto od svog generalnog direktora, i to sa samo 28 označenih ciljeva.

Posle upornih zahteva Kofija Anana, NATO je u julu 2000. godine dostavio novu mapu na kojoj je bilo označeno 112 ciljeva na Kosovu i Metohiji, uz koju su išli i podaci o tome koje je oružje upotrebljeno za koji cilj. Zanimljivo je da je uz dvadesetak ciljeva navedeno da nije poznato kojom su vrstom oružja gađani, što je bila laž, jer je bilo nemoguće da to nije poznato jer je svo oružje popisano i o svemu postoji precizna informatička evidencija kako u NATO-u tako i u Pentagonu. Tako se saznalo da je ova druga mapa bila skrivana od Pekke Haavistoa sve do septembra 2000. godine, jer, da je Haavisto  dobio mapu u julu – odmah bi poslao istražnu misiju na Kosovo.

Američki nezavisni novinar Robert Parsons, koji je bio izveštač iz međunarodnih institucija u Ženevi, otkrio je za „Vesti“ sakriveni izveštaj UN, koji je napisao, još u maju 1999. godine, Senegalac Bakari Kante, tadašnji šef misije Programa UN za životnu sredinu (UNEP), a u kome se upozorava na stravične posledice bombardovanja Jugoslavije municijom punjenom osiromašenim uranijumom. “Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj „humanitarnoj intervenciji“ izveštaj o kome je reč govorio je o ekološkoj katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji – izjavio je tada  Parsons. Pored toga, izjavio je da je Pekka Haavisto uradio najviše što je bilo moguće kada je reč o objavljivanju istine o posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu, jer  se borio da se sazna istina. Naime, kada je Haavisto došao na čelo Balkanske radne grupe (BTF), 1. juna 1999,  koja je imala zadatak da napravi novi izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije osiromašenim uranijumom tokom 1999. godine, on je doveo još dva Finca. To su bili Henrik Slotte i Pasi Rinne.

Bila je to zaista izvanredna ekipa koja je shvatila suštinu situacije u kojoj se našla, a koja može da se svede na sledeće: dok su oni želeli da objave istinu, NATO je hteo da je sakrije. Kad god su pokušali nešto da istraže, našli su na meti NATO-a. UNEP je dakle bio pod vojnim pritiscima. Haavisto i njegovi saradnici razmišljali su na sledeći način: „Ukoliko pokušamo da uradimo posao kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje će biti zaustavljeno. Bolje je onda da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine“ – objašnjava Parsons.

Zahvaljujući takvom načinu rada Haavistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen „prljavi“ uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla, vode itd. pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije – Švedski institut za radiološku zaštitu i Švajcarska laboratorija AC-Speiz.

Poznavaocima problematike bilo je jasno šta znače ovi nalazi. Prisustvo transuranijumskih elemenata koji ne postoje u prirodi bili su znak da je na Kosovo bačen uranijum koji je već korišćen u reaktoru – nuklearni otpad, a ne obogaćeni prirodni uranijum kao što je to zvanično predstavljano. Uranijum 236 potiče iz nuklearnog otapada iz atomske centrale i dobija se ponovnim procesuiranjem. Amerikanci su kasnije, ne poričući ove nalaze, objasnili da je posredi tehnička greška. Po tom objašnjenju došlo je do kontaminacije centrifuga u kojima je obrađivan osiromašeni uranijum zato što je u istim centrifugama pre toga bio obrađivan materijal koji je već prethodno bio u nuklearnom reaktoru i na taj način bio izložen fisionom procesu. Taj materijal je u centrifugi ostavio tragove plutonijuma, uranijuma 236 i fisionog procesa. Tim tragovima u istim centrifugama kontaminiran je osiromašeni uranijuma. Ukratko: tehnička greška. Nalaženje tragova plutonijuma, veoma opasnog za ljudsko zdravlje čak i u minimalnim količinama, izazvalo je veliki publicitet i strah u svetskoj javnosti – naročito u zemljama koje su na Kosovu imale svoje vojnike.A ko se zabrinuo za decu i ljude na koje je više od dva meseca bacan taj isti radioaktivni otpad?

Objavljivanje ovih činjenica početkom 2001. godine poklopilo se s vestima o „balkanskom sindromu“ od koga su se teško oboleli i umirali vojnici koji su boravili u misijama u Bosni i na Kosovu.

Američki časopis “New York Times” je u izdanju od 7.1.2001 objavio tekst sledeće sadržine: “Pekka Haavisto je obelodanio neka iznenađujuća otkrića u nedavnoj misiji na Kosovu kako bi se procenio uticaj korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom tokom 78-dnevnog bombardovanja NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine. "Našli smo zračenje usred sela gde se deca igraju", rekao je gospodin Haavisto, bivši ministar za životnu sredinu Finske koji je vodio istragu Ujedinjenih nacija na Kosovu. "Iznenadili smo se onim što smo godinu i po dana kasnije zatekli. Ljudi su sakupljali municiju kao suvenir, a krave su se pojile u kontaminiranim područjima, što znači da su zagađene čestice bile i u mleku." Otkrića gospodina Haavistoa i njegovog tima o značajnim dozama zračenja na 8 od 11 lokacija, uzorkovale su brzo širenje osećanja besa i panike širom Evrope,  posebno kod vojnika poslatih da služe na Balkanu , od kojih je više od desetak umrlo od leukemije za kratko vreme. Stanovnici Bosne, Kosova i Metohije, Srbije i Crne Gore takođe do sada  nisu ni bili svesni potrebe za čišćenjem od uranijuma koje je ispalo preko Bosne 1995. godine, pre svega u Hadžićima i u Han Pijesku i preko Jugoslavije tokom rata na Kosovu 1999. godine. Gospodin Haavisto je izjavio: “Preporučujemo da, dok se ne počne sa čišćenjem, područja koja su zagađena moraju biti jasno označena i ograđena".

Čak i u zapadnoj Evropi, tek poslednjih dana je zavladala panika  od onoga što su evropske novine nazvale “Balkanskim sindromom”. Osim leukemije, veliki broj vojnika koji su služili kao pripadnici mirovnih snaga na Balkanu žalili su se na niz simptoma, kao što su hronični zamor, gubitak kose i razne vrste karcinoma - pritužbe slične sindromu Zalivskog zaliva, registrovane nakon rata u Persijskom zalivu 1991. godine. Evropska unija sa 15 zemalja naredila je sopstvenu istragu o mogućim štetnim efektima municije sa uranijumom i svaku potencijalnu vezu sa nedavnim smrtnim slučajevima raka među veteranima Balkana, te su tako, desetine hiljada evropskih vojnika koji su služili na Balkanu već podvrgnuti  medicinskim testovima.

Glasnogovornici u Pentagonu i u sedištu NATO-a u Briselu insistirali su na tome da mnoge studije pokazuju da protivtenkovske granate sa vrhom uranijuma nanose štetu samo određenim ciljevima, a ne ljudima i okolini uopšte. Ali, britanski biolog Dr Roger Coghill rekao je na konferenciji u Londonu da "samo jedna pojedinačna čestica osiromašenog uranijuma smeštena u limfni čvor može uništiti ceo imuni sistem".

Glasnogovornici nisu uspjeli da smire veterane ili njihove porodice. U Portugalu je Luis Paulino, otac veterana, naredio da se telo njegovog sina ekshumira i pregleda ponovo. Njegov sin Hugo, umro je prošle godine, tri nedelje nakon povratka sa Kosova.

Kevin Rudland, inženjer britanske vojske koji je napustio kuću kao zdrav mladić, sada je tanak, slab i potpuno ćelav. Tim britanskih naučnika koji sprovode istragu o dugoročnim efektima oružja sa osiromašenim  uranijumom,  pozvao je vladu da testira britanske trupe.

Svi brinu o vojnicima, a gospodin Haavisto je posebno zabrinut za stanovnike bivših ratnih zona. "Ostaje rizik za lokalno stanovništvo", rekao je on. "Mnogo municije je duboko u tlu i utiče na podzemne vode." Insistirao je da se svi radioaktivni i toksični materijali uklone. "Skoro godinu i po dana je izgubljeno", dodao je on, napominjući da je njegov tim preterano dugo čekao na podatke NATO-a potrebne za početak rada.

Italijanski vojnici, koji su bili u misijama KFOR-a 1999. – žele da pokažu da postoji veza između municije koju je NATO koristio, njihovog boravka na Kosovu i bolesti koju imaju.  Do danas je umrlo 300 italijanskih vojnika, 4.000 je bolesno, a osnovali su i društvo žrtava osiromašenog uranijuma na čelu sa bivšim pilotom Dominikom Leđerom.  Istražna komisija italijanskog parlamenta objavila u februaru 2018 godine zaključak u kojem se navodi da „postoji jasna veza između izlaganja osiromašenom uranijumu i obolevanja od najtežih bolesti italijanskih vojnika koji su bili u misijama na Kosovu, u Bosni, Iraku i Avganistanu“. Tako su u Italiji već donete 43 presude kojima se nalaže isplaćivanje odštete italijanskim vojnicima koji su učestvovali u mirovnim misijama na Kosovu i Metohiji i drugim teritorijama, a potom se razboleli ili preminuli od posledica izloženosti osiromašenom uranijumu.

IPPNW- International Physicians for the Prevention of Nuclear War, organizacija koju čine uglesni lekari iz 63 zemlje, a koja je 1985 dobila Nobelovu nagradu za mir, je, za razliku od onih koji tvrde da ne može da se govori o kauzalnoj vezi između osiromašenog uranijuma i raka, tvrdi da između osiromašenog uranijuma i raka postoji jaka veza koja je „dokumentovana studijama o ćelijskim kulturama, u eksperimentima na životinjama i u epidemiološkim studijama na ljudima". „Jaka kancerogenost osiromašenog uranijuma se objašnjava sinergetskim dejstvom hemijske i radiološke toksičnosti. „Kada taj uranijum dospe u organizam, krvotokom dospeva do svih organa – i u sve telesne ćelije. Tamo može da stupi u interakciju sa DNK a poseban afinitet ka oboljevanju se javlja u kostima, bubrezima, centralnom nervnom sistemu, jetri i polnim organima." Saznanja IPPNW se podudaraju  sa višegodišnjim istraživanjima u Bosni i Hercegovini koje je finansirala Asocijacija porodica obolelih italijanskih vojnika koji su boravili u toj zemlji.

Sve u svemu, kao zaključak se nameće sledeće…voleli Srbiju ili ne, voleli Bosnu, Kosovo ili ne…ili voleli bilo koju zemlju gde su se vodili prljavi ratovi, ili ne…potpuno je nehumano i idiotski ratovati i bacati bombe na bilo koga. Rat nikome i nikada nije doneo dobro, izuzev industriji oružja. Cinizam koji se plasira prilikom pravdanja  bilo kog rata, pod sloganom ” da je to dobro, da bi se sprečila humanitarna katastrofa’ pravi dalekosežne posledice, kršeći razne međunarodne konvencije, rezolucije i protokole, ubijajući nevine ljude..ubijajući decu,  trovanjem tla, vode i vazduha. Zašto i sa kojim pravom? 

Neko to od gore vidi sve i verujem u kosmičku pravdu, koja će doći svakome ko je u bilo kom ratu ubio bilo koje ljudsko biće, bilo koje nacije i bilo koje vere.  Zbog svih žrtava ovog sveta, prava istina se mora saznati. Svaki čovek, pa i onaj koji je ubijao u ratu, kao ljudsko biće ima rok trajanja, ali ako je pravo ljudsko biće, a ne zver, rok kajanja će nadživeti svaki njihov rok trajanja.