Entoni Bivor o Fincima i Zimskom ratu

U jednoj od najboljih knjiga o Drugom svetskom ratu koja je ikada napisana, a koju je napisao Entoni Bivor (Antony Beevor), dosta je pisano i o Zimskom ratu u Finskoj, pa nisam izdržala a da vam ne prepišem deo iz ove knjige koju vam svakako preporučujem. Ovo je prva od dva dela knjige Drugi svetski rat. Bivorova knjiga jednostavno je najbolja vojna istorija Drugog svetskog rata. Ona oživljava ogromne događaje sa svih strana, od velike strategije do patnji čovečanstva, od diktatora do običnih vojnika

Danas sam završila sa čitanjem prve knjige i evo dela o Zimskom ratu...

Odmah po završetku sovjetske okupacije istočne Poljske, Kremlj je počeo da nameće sporazume o “uzajamnoj pomoći” baltičkim zemljama, a petog oktobra od finske vlade je zatraženo da pošalje izaslanike u Moskvu. Sedmicu kasnije  Staljin je Fincima poslao spisak  zahteva u okviru još jednog predloga sporazuma. Tražio je da Finska Sovjetskom Savezu iznajmi poluostrvo Hanko i prepusti nekoliko ostrva u Finskom zalivu, deo poluostrva Ribačij blizu Murmanska i luku Petsamo. Staljin je zahtevao i da se granica na Karelijskoj prevlaci iznad Lenjingrada pomeri trideset pet kolometara na sever. U zamenu za sve to, nudio je Finskoj uglavnom nenaseljeni deo sovjetske severne Karelije.

Pregovori u Moskvi vodili su se do 13. novembra, ali nije postignut konačni sporazum. Staljin je odlučio da napadne Finsku, uveren da joj nedostaje međunarodne podrške i volje za borbom.Njegov neuverljivi izovor bio je da “vlada u izgnanstvu”, sastavljena od šačice finskih komunista, traži bratsku pomoć od Sovjetskog Saveza. Sovjetske jedinice izazvale su pogranični incident blizu Majnile u Kareliji.  Finci su se za pomoć obratili Nemačkoj, ali nacistička vlast odbila je da im pruži bilo kakvu podršku i posavetovala ih da pristanu na Staljinove uslove.

Dvadeset devetog novembra Sovjetski Savez je prekinuo diplomatske odnose sa Finskom. Sutradan su jedinice Lenjingradskog vojnog okruga napale finske položaje, a bombarderi Crvenog vazduhoplovstva poleteli su na Helsinki. Zimski rat je počeo. Sovjetski prvaci pretpostavljali su da će jednostavno ušetati u Finsku, baš kao što su s lakoćom okupirali istočnu Poljsku. Vorošilov, narodni komesar za odbranu, želeo je da okonča rat 21. decembra, na Staljinov šezdeseti rođendan. Dmitriju Šostakoviču naređeno je da omponuje delo u čast pobede.

U Finskoj je maršal Karl Gustav Manerhajm, bivši oficir konjičke garde ruskog cara i heroj rata za nezavisnost protiv boljševika, pozvan iz penzije i imenovan za vrhovnog zapovednika. Finska vojska od sto pedeset hiljada ljudi,  uglavnom rezervista i golobradih momaka, suočila se s preko milion vojnika Crvene armije. Odbrambeni položaji preko Karelijske prevlake jugozapadno od jezera Ladoga, poznati kao Manerhajmova linija, sastojali su se većinom od rovova, bunkera obloženih balvanima i nešto betonskih utvrđenja. Finci su na raspolaganju imali i šume i mala jezera koja su usmeravala sve pravce napredovanja  prema pažljivo položenim minskim poljima.

Uprkos jakoj artiljerijskoj podršci, sovjetska Sedma armija doživela je krajnje neprijatno iznenađenje. Prvo su isturene čarkaške jedinice i snajperisti duž granice, zaustavili njene pešadijske divizije. Bez detektora za mine i s naređenjima da bez zaustavljanja prodiru napred, sovjetski komandanti su jednostavno gonili ljude napred u snegom pokrivena minska polja ispred Manerhajmove linije. Crvenoarmejcima je bilo rečeno da će ih finski narod dočekati kao braću i oslobodioce od kapitalističkih ugnjetača, pa im je stvarnost borbe gasila moral dok su posrtali po snegu prema  brezovim šumama koje su skrivale delove Manerhajmove linije. Finci, majstori zimske kamuflaže, kosili su ih mitraljezima.

Na krajnjem severu Finske, sovjetske jedinice iz Murmmanska napale su oblast rudnika i luku Petsamo, ali njihov pokušaj da preseku kroz Finsku od istoka  do Botnijskog zaliva, pretvorio se u neizrecivu katastrofu. Staljin se prenerazio kad Finska nije odmah kapitulirala i naredio je Vorošilovu da skrši otpor brojčanom nadmoći  Crvene armije. Komandanti Sovjetske vojske, preplašeni čistkama i ograničeni krutom vojnom doktrinom koja je iz njih nastala, mogli su samo da šalju nove i nove vojnike u smrt. Na temperaturama od četrdeset stepeni ispod nule, crvenoarmejci su se, rđavo  opremljenii i obučeni za ovu vrstu zimskog ratovanje, u smeđim šinjelima jasno isticali naspram  dubokih smetova belog snega. Usled zaleđenih jezera i šuma, centralne i severne Finske, sovjetske kolone mogle su da se kreću samo malobrojnim stazama kroz šume. Tu su ih iz zasede munjevito napadale finske skijaške jedinice naoružane automatskim puškama suomi, ručnim bombama i lovačkim noževima za dokrajčivanje žrtava.

Finci su primenjivali takozvanu ”taktiku sečenja trupaca”, sekli su neprijateljske povorke u delove, presecali im linije snabdevanja i tako ih iscrpljivali glađu. Finski skijaši pojavljivali su se bešumno, bacali bombe ili Molotovljeve koktele na sovjetske tenkove i topove, a onda isto tako brzo nestajali. Bio je to polugerijski rat za kakav Crvena armija uopšte nije bila pripremljena. Finci su spaljivali štale, farme i ambare kako bi neprijatelju uskratili bilo kakvo sklonište. Minirali su puteve i postavljali mine iznenađenja. Svi ranjenici u napadima, brzo su umirali od hladnoće. Sovjetski vojnici prozvali su kamuflirane finske skijaške jedinice “bela smrt”. Sto šezdeset treća streljačka divizija opkoljena je blizu Suomusalmija, a kad joj je Četrdeset četvrta divizija krenula u pomoć, ispresecana je nizom napada i uništile su je bele sablasti koje jure između stabala.

“U dužini od sedam kilometara”, napisala je američka novinarka Virdžinija Kauls, prilikom kasnije posete bojištu, “put i šuma posuti su leševima ljudi i konja, uništenim tenkovima, poljskim kuhinjama, kamionima, topovskim karama, mapama, knjigama i delovima odeće. Leševi su smrznuti i tvrdi kao okamenjeno drvo, a koža im je boje mahagonija. Neka tela natrpana su na gomilu kao otpad, pokrivena samo slojem milosrdnog snega, druga su naslonjena na drveće u izopačenim položajima. Sve žrtve smrzle su se kako ih je smrt zatekla. Jedan je rukama stezao ranu na stomaku, drugi je pokušao da raskopča okovratnik košulje. ”

Slična sudbina zadesila je i Sto dvadeset drugu streljačku diviziju koja je napredovala ka jugozapadu s poluostrva Kola prema Kemijerviju, gde su ih iznenada napale i masakrirale snage Kurta Valenijusa.  ”Kako su neobična mrtva tela na ovom putu”, napisao je prvi strani dopisnik koji je video delotvornost finske neustrašive odbrane.”Hladnoća ih je okamenila onako kako su pali, a donekle je im je i skupila trupove i crte lica, pa deluju voštano veštački. Čitav put izgleda kao velika voštana postavka bitke, pažljivo raspoređena...jedan čovek naslanja se na točak kola s komadom žice u ruci. drugi ubacuje pun okvir u pušku.”

Međunarodna osuda invazije dovela je do isključivanja Sovjetskog Saveza iz Lige naroda, a to je bio poslednji čin ove organizacije. Javnost u Londonu i Parizu bila je gotovo zgroženija ovim napadom, nego invazijom na Poljsku. Nemačka, Staljinov saveznik, takođe se našla u neprijatnom položaju. Dobijala je sve veće količine sirovina iz Sovjetskog Saveza i nije želela da ugrozi odnose trgujući sa skandinavskim zemljama, naročito sa Švedskom. Iznad svega, nacističko vođstvo uznemirili su pozivi u Velikoj Britaniji i Francuskoj na slanje međunarodne pomoći Finskoj.  Savezničko prisustvo u Skandinaviji, poremetilo bi isporuke švedske gvozdene rude Nemačkoj, a ta kvalitetna ruda bila je životno važna za ratnu industriju.

Staljin nije bio najbolje raspoložen kako se godina bližila kraju. Morao je da prihvati činjenicu da je za katastrofalni nastup Crvene armije u Zimskom ratu delimično odgovoran i njegov nesposobni drugar maršal Vorošilov. Ponižavanje Crvene armije pred svetom morao je da se zaustavi, naročito zato što ga je uznamirila razorna delotvornost nemačke taktike munjevitog rata u Poljskoj....

...nastavak potražite u knjizi (Entoni Bivor - Drugi svetski rat)

Naslov originala: Antony Beevor - The Second World War
Naslov u Finskoj:Antony Beevor -Toinen maailmansota

Sajt autora

Wikepedia o autoru 

Izdavačka kuća Laguna na svom sajtu, napisala je o knjizi sledeće:

Drugi svetski rat počeo je avgusta 1939. na granici Mandžurije, a tačno šest godina kasnije tamo se i završio sovjetskom invazijom na severnu Kinu. Rat u Evropi deluje potpuno odvojeno od rata na Pacifiku i u Kini, ali događaji na suprotnim stranama sveta imali su međusobno duboke posledice. Služeći se najsavremenijim naučnim otkrićima i izvorima i pišući jasno i saosećajno, Entoni Bivor sklapa ogroman mozaik koji obuhvata sve od severnoafričke pustinje preko snegom okovanih stepa do džungli Burme, od esesovskih specijalnih odreda preko zatočenika Gulaga regrutovanih u kaznene bataljone do neizrecivih zverstava na kineskom ratištu.

Moralne odluke predstavljaju osnovu ljudske drame, a nikada u istoriji nije bilo većih dilema i za vođe i za obične ljude, niti takvih primera pojedinačne i masovne tragedije, izopačenosti politike, ideološkog licemerja, samoljublja vojnih zapovednika, izdajstava, požrtvovanja, neverovatne surovosti i nepredvidive dobrote. Iako slika na ogromnom platnu, Entoni Bivor nikada ne gubi iz vida sudbine običnih vojnika i civila čije su živote zgazile neizmerne sile sukobljene u ovom najstrašnijem ratu u istoriji čovečanstva.

O piscu

  

Entoni Bivor rođen je 1946. godine. Studirao je vojnu istoriju pod mentorstvom čuvenog profesora ser Džona Kigana. Pet godina je kao oficir služio u Jedanaestom husarskom puku u Engleskoj i Nemačkoj. Nakon toga posvetio se naučnoj karijeri. Predaje na koledžima Vinčester i Sendherst, a gostujući je profesor u Školi za istoriju, klasične nauke i arheologiju u Berkbeku na Londonskom univerzitetu. Za svoja dela iz oblasti istorije dobio je brojne nagrade i priznanja. Član je Kraljevskog književnog društva. Oženjen je i ima dvoje dece.

Rekli su o knjizi

„Bivor je posvećen prikazivanju istine o ratu sa svim njenim bolnim protivrečnostima. On ne preza ni od čega. Njegova knjiga je sveobuhvatna, objektivna i duboko humana.“ New Statesman
„Bivorova knjiga jednostavno je najbolja vojna istorija Drugog svetskog rata. Ona oživljava ogromne događaje sa svih strana, od velike strategije do patnji čovečanstva, od diktatora do običnih vojnika.“ Sajmon Sibag Montefjore
„Opšta istorija rata mora da obuhvati raznovrsna iskustva i prikaže povezanost velikih događaja na različitim kontinentima i morima. Entoni Bivor savršeno je odgovorio ovom izazovu.“ Financial Times

“Definitivna istorija.Ovo je Drugi svetski rat kako bi ga Tolstoj opisao”  Washington Post

Read More

Radikalna reforma školstva u Finskoj

I dok danas mnoge zemlje sveta prelaze na finski model obrazovanja,  Finska opet ide ispred svih, jer smatra da je i ovaj njihov, po mišljenju mnogih, izuzetno dobar obrazovni sistem već “pregazilo vreme”, pa u susret  usaglašavanja sa realnim potrebama pojedinca i društva, već radi na novoj  radikalnoj reformi obrazovanja, koja će uskoro početi da se primenjuje širom Finske. Svi se slažu u jednom, a to je da će ova reforma biti jedna od najradikalnijih reformi u jednoj zemlji, pokrenuta od strane države.

Najglavnija reforma u paketu reformi, bi se odnosila na ukidanje nastave po predmetima u višim razredima i uvođenja  nastave po temama. Zbog svega toga, sve oči sveta su uprte u Finsku,  na koji  će se način upustiti u najradikalniju reformu u oblasti obrazovanja i zašto su se odlučili na taj korak.

Finci kao glavni razlog navode podatak da je ovom savremenom vremenu potrebna drugačija vrsta edukacije, koja bi u potpunosti pripremila mlade ljude za život i kako bi se izvršile reforme neophodne potrebama modernog i savremnog društva. Ove reforme su već odobrene, a krenuće u realnu primenu čim se završi obuka nastavnika, koji u Finskoj, a i u svetu, već imaju reputaciju sposobnih da sve reforme sprovedu u delo, jer se za ovaj poziv biraju samo najbolji i najsposobniji i jer se zna da svaku reformu obrazovanja u Finskoj nosi nastavni kadar i da nije dirigovan “odozgo”.

Šta zapravo znači ukidanje nastave po predmetima i uvođenje  nastave po temama?

Kako učenici budu odmicali u više razrede, teme će biti sve više interdisciplinarne, odnosno, biće više interakcija u učenju. Recimo, u temi gde  bi se pričalo o EU,  razgovaralo bi se i diskutovalo i o mnogim oblastima, koje bi obuhvatale i ekonomiju, istoriju (zemalja članica), jezike, geografiju, aktuelnu politiku...Tako bi se učenici zaista pripremali za život, eventualne probleme i aktuelnosti društva, razvijali bi svest o svetu u kome žive, razmišljali i kritički diskutovali o svim pitanjima, vezanim za temu o kojoj se govori.  Teme će biti temeljno odabrane, kako bi se diskutovalo i naučilo  sve bitno i neophodno a u vezi sa pripremom učenika na savremeni život, nastavak obrazovanja i svet rada. Ove reforme bi se do kraja 2019. godine već primenjivale u svim školama širom Finske. 

Svi su se složili da će ovakav način edukacije doneti mnogo koristi budućim generacijama. Ovakve velike i fundamentalne stvari za jednu državu, nikada nisu u Finskoj donosile raskol suprotstavljenih strana, jer u ovoj zemlji svi znaju da je obrazovanje od nacionalne i lične važnosti i da je ono iznad svakog političkog i partikularnog interesa. Dok Finci idu u korak s vremenom, mi još nismo odmakli ni od bubanja nepotrebnih stvari.

Danas u svetu dostupnosti svega, a informacija najviše, izlišno je komentarisati koliko je bubanje nepotrebnih informacija u školama, a na račun kritičkog i logičkog razmišljanja, razvoja veština i kreativnosti, totalno prevaziđena forma koja unazađuje decu. Zaista, koga briga koliko ima obradivih površina u Avganistanu ili koja je grana privrede najzastupljenija u  Rumuniji. 

Kako sam prosvetni radnik, znam koliko su te mlade glave, eto...i u Srbiji, “bombardovane” raznim izrazima, definicijama, frazama, nepotrebnim statističkim podacima, pa ni malo ne čudi što su oni sve više ubeđeni da nakon završetka školovanja neće imati neka funkcionalna znanja. Apsolutno su u pravu! 

Na žalost, sve više vlada mišljenje, da su današnje mlade generacije neobuzdane, nestalne, nezrele, da imaju kratkotrajnu pažnju koliko i dvogodišnje dete...i potpuno sam svesna da ih mnogi stariji i odrasliji, nepravedno  etiketiraju na taj način, misleći da sve znaju bolje od njih, pa i ono šta im je potrebno, šta im je korisno, šta je za njih dobro u životu, praveći od njih plastelinske mase koje ne umeju da razmišljaju. 

Ako ih već tako tretiraju, zašto se onda čude kada zaista deluju nezrelo i nezainteresovano ? Zaista je krajnje vreme da im se da pravo da oni kažu šta misle i šta im smeta u današnjem modelu obrazovanja, a ono što im najviše smeta je definitivno to što ne vide smislenost u onome što im je nametnuto da uče.

Radeći sa njima, shvatila sam da su oni malo više u pravu od onoga koliko mi mislimo da jesu. Kako je moguće da očekujemo njihovu pažnju na času, taman i ako smo dobar edukator, ako ih učimo nekim stvarima kao što su one “obli ili valjkasti crvi predstavljaju bilateralno simetrične, pseudocelomatne, nesegmentisane organizme...”

Opšte je poznato da ljudi imaju sposobnost da pamte ono o čemu razmišljaju, što naravno implicira da se nastava treba usmeriti na razvoj kritičkog i logičkog razmišljanja, ali svi smo svesni da današnji model savremene nastave, to skoro i ne dopušta jer su tu svuda oko nas samo neke činjenice, definicije i nepotrebne informacije. Tu nije krivica u nastavnicima - edukatorima,  (ne podnosim reč “predavači”), već u nekoj trci sa planom, programom i normom koju su im nametnuli  oni “odozgo”.

Skoro svaki udžbenik je prenatrpan detaljima, nerazumljivim rečenicama i hrpom nepotrebnih informacija. Udžbenik istorije sa svim onolikim datumima, godinama, imenima...nešto je što ne izaziva zainteresovanost  izučavanja istorije sopstvenog naroda, jer tu nema ni  najmanje logične niti koja se provlači kroz vreme, kako bi se razvijala sposobnost shvatanja uzročno-posledičnih odnosa u društvu, već se sve svelo na brojke, datume, godine...koje se možda i mogu nabubati, ali koje neće biti od naročite koristi, jer će biti zaboravljene veoma brzo. Udžbenik biologije je prepun latinskih izreka i neshvatljivih rečenica...primera je previše, a opšti je zaključak da se u našim udžbenicima uvek ono bitno izgubi u masi nevažnih detalja koje nam skoro nikada neće biti potrebne u životu. Zato, pojam OBRAZOVNJE, u budućnosti nikada više ne bi smeo da se koristi bez njegovog punog značenja, a to je OBRAZOVANJE I NJEGOVA PRIMENA.

Ono što je danas nastavnicima otežavajuća okolnost je i ta, što i pored tako monotonih nastavnih sadržaja, moraju naći metode da privuku pažnju učenika, koji su opasno svesni činjenice da su izloženi zatrpavanju sadržajima koja nemaju smislenost, i za koje ne vide poentu da se uče. Za to je potrebna veština, ljubav, znanje, volja, mada nekad ni to nije dovoljno.

U Finskoj nema te preobimnosti, njihovi udžbenici za 6. razred ne izgledaju kao udžbenici za gimnazijalce, sve je pojednostavljeno i profiltrirano,  svedeno samo na usvajanje funkcionalnih znanja, a opet, odlični su na međunarodnim takmičenjima i veoma dobri studenti i kada studiraju u inostranstvu.  

Ono što mi smeta i o čemu dosta razmišljam je i to da se danas mladi mnogo forsiraju da rade više stvari istovremeno, a sve kako bi stigli da usklade mnogobrojne obaveze i zahteve koje se pred njih stavljaju.  Često pod pritiskom onoga ”sutra pita istoriju, imam kontrolni iz fizike a imam i domaći iz hemije i latinskog ”, imaju veoma stresne dane, o kojima niko ne vodi računa. Svako brani svoj predmet i retko ko želi da pravi ustupke, kako bi učenicima nivo stresnih situacija bio ravnomernije raspoređen. Kako bi se pak rasteretili tog stresa, učenici onda kombinuju malo rada, malo izradu domaćeg, malo sms poruka, malo bace pogled na Fejsbuk, pa opet malo rade, pa onda tvituju...i tako naterani da rade više stvari istovremeno, bivaju uvučeni u takozvani multitasking, koji, dokazano, usporava rad mozga...i ne samo to. Naime, ljudski mozak je “projektovan” za trenutno koncentrisanje na jedan zadatak, pa oni koji rade više stvari istovremeno, rade 30 % duže i dvostruko više greše, a to onda izaziva dodatnu nervozu, zaboravnost, pogubljenost i stres. Mislim da je najveći neuro mit onaj, gde su nas učili da je bavljenje sa mnogo stvari istovremeno dobro za razvijanje IQ.

Razvijanje informacionih tehnologija donelo je mnogo dobra čovečanstvu, ali i mnogo negativnih stvari. Naravno, tu je uvek najbolje iskoristiti samo ono dobro, pa i kada je u pitanju njihova primena u obrazovnom sistemu. S tim u vezi, u Srbiji bi bilo dobro da se poradi na temu instrukcionog dizajna, kako bi se na najbolji način upotrebile informacione tehnologije u obrazovanju, ali ne na način kako do cilja doći brže i lakše, već smislenije. Od svega toga, jedino sam videla da je pokrenuto pitanje: Kako koristiti Fejsbuk u nastavi? Moj odgovor je: “Ne, hvala.”  

Zaista bih volela da vidim neke smislenije korake za pomoć mladim naraštajima i više ozbiljnijih i promišljenih poteza, jer to i oni, i društvo u celini zaslužuju, pa bih u tom smislu volela da se i u Srbiji dese neke konceptualne promene korikuluma a ne samo kozmetičke, kao i uvek do sada.

Read More

Finski jezik - Komparacija prideva u finskom jeziku

Svi znamo da se neki pridevi mogu porediti (opisni pridevi), odnosno da mogu imati razne stepene poređenja. Komparacija (poređenje), pokazuje stepen izraženosti, jačine određene osobine ili karakteristike pojma koji pridev bliže određuje. Reč komparacija je došla iz latinskog jezika: lat. Comparatio u prevodu znači poređenje. Postoje tri stepena u komparaciji prideva, a to su pozitiv, komparativ i superlativ  (lat. Superlatus - preteran). Naravno, komparativ i superlativ se dobijaju dodavanjem nastavaka na pridev u osnovnom obliku.

Na primer:

Osnovni oblik (pozitiv) LEP

Komparativ LEPŠI

Superlativ  NAJLEPŠI

ili

LAK, LAKŠI, NAJLAKŠI

TIH, TIŠI, NAJTIŠI

JAK, JAČI, NAJJAČI

BRZ, BRŽI, NAJBRŽI

...primera je mnogo.

Naravno, u srpskom jeziku samo opisni pridevi imaju mogućnost poređenja...ali i tu ima izuzetaka. Ne mogu se recimo porediti pridevi MRTAV, BOS, GO, MUTAV, SLEP...znači u varijanti apsolutnog nemanja nečega...jer ne ide  BOS, BOSIJI, NAJBOSIJI....ili GO, GOLJI, NAJGOLJI...a da ne pričam MRTAV, MRTVIJI, NAJMRTVIJI. Ostali pridevi se ne mogu porediti...uzmimo recimo prisvojni pridev DRAGANOV...ne može biti DRAGANOVNIJI.

Nadam se da je ovo jasno.

Kako ovo funkcioniše u finskom jeziku?

U finskom jeziku, većina prideva mogu se porediti. Pridevi se moraju slagati u rodu i broju sa imenicom. I u finskom jeziku postoje tri stepena komparacije prideva, a to su  positiivi, komparatiivi i superlativi  

Positiivi su naravno, pridevi u osnovnom obliku. Nabrojaću neke najčešće korišćene:

ISO ili SUURI - VELIKI

PIENI - MALI

VANHA - STAR

KYLMÄ - HLADAN

NOPEA - BRZ

RAKAS - DRAG

NUORI - MLAD

TERÄVÄ - OŠTAR

KORKEA - VISOK

KEVYT - SVETAO

MAKEA - SLADAK

HAUSKA - ZABAVAN

VAKAVA - OZBILJAN

PUNAINEN - CRVEN ( Zapamtite da su i boje pridevi)

KAUNIS - LEP, DIVAN...

Primeri:

Helsinki on suuri kaupunki. - Helsinki je veliki grad.

Tämä pallo on pieni. - Ova lopta je mala.’

Kaunis päivä - Divan dan

Maailma on kaunis - Svet je lep.

Kukka on kaunis - Cvet je lep.

Poika on laiha. - Dečak je mršav

Hän on komea. - On je zgodan.

Komparativ / Komparatiivi  se u finskom jeziku dobija dodavanjem sufiksa -MPI. (ako se odnosi na nominativ).

Primeri:

ISO - VELIKI, ISOMPI - VEĆI

PIENI - MALI , PIENEMPI - MANJI

NOPEA- BRZ, NOPEAMPI - BRŽI

KORKEA - VISOK, KORKEAMPI - VIŠI.

HIENO - FIN, HIENOMPI - FINIJI
ELOISA -  ŽIV, ELOISAMPI - ŽIVLJI

Primeri:

Juna on nopeampi kuin bussi - Voz je brži od autobusa.

Bussi on nopea, juna on nopeampi.- Autobuss je brz, voz je brži.

Sinä olet nuorempi kuin minä. - Ti si mlađi od mene.

Minun autoni on isompi kuin sinun. - Moj auto je veći od tvog.

U pojedinim slučajevima to nije tako!

Ako se pridevi završavaju slovom “S”, onda se osnova gradi drugačije. Uzmimo na primer pridev KAUNIS.

Prvo oduzmemo slovo “S”, poslednji vokal  pre slova “S” udvojimo i dodamo sufiks MPI.

KAUNIS - KAUNI=KAUNII+MPI=KAUNIIMPI  (KAUNIS-DIVAN, KAUNIIMPI - DIVNIJI)

VIISAS - VIISA=VIISAA+MPI =VIISAAMPI ( VIISAS - MUDAR, VIISAAMPI - MUDRIJI)

TIIVIS -TIIVI=TIIVII+MPI =TIIVIIMPI (TIIVIS - ČVRST, TIIVIIMPI -ČVRŠĆI)

KIRKAS - KIRKA = KIRKAA+MPI=KIRKAAMPI (KIRKAS - SVETAO - KIRKAAMPI - SVETLIJI)

Primeri:

Sinä olet viisas tyttö, mutta Jumala on viisaampi - Ti si mudra devojka, ali Bog je mudriji.

Meillä on tiiviimpi ryhmä.- Imamo jači tim.

Timo on vanhempi kuinToni -Timo je stariji od Tonija.

Ako se pridevi završavaju na “NEN”, kao na primer:

VIHAINEN - BESAN

SININEN - PLAV

SURULLINEN - TUŽAN

PILVINEN - OBLAČAN

LIKAINEN - PRLJAV

YSTÄVÄLLINEN- PRIJATELJSKI

ILOINEN- SREĆAN

VAALEANPUNAINEN - RUŽIČAST

onda se komparativ gradi na sledeći način...odbije se nastavak “NEN”, doda se “SE”+ MPI.

Primeri:

SININEN =SINI +SE +MPI =SIMISEMPI (SININEN - (PLAV), SINISEMPI - (PLAVLJI)

PILVINEN - (OBLAČAN), PILVISEMPI -  (OBLAČNIJI)

VIHAINEN - (BESAN), VIHAISEMPI - (BEŠNJI)

TAVALLINEN - (OBIČAN)

Ako se pridev završava na “Ä”, to slovo se pretvara u “E”, i nakon toga se dodaje sufiks “MPI”.

Primeri:

SELVÄ-(ČIST), SELV+ E+ MPI = SELVEMPI (ČISTIJI)

KYLMÄ - (HLADNO), KYLM+E+MPI= KYLMEMPI ( HLADNIJE)

SYVÄ - (DUBOK), SYVEMPI -  (DUBLJI)

Ako se ispred poslednjeg slova u pridevu, nalaze udvojena slova, jedno udvojeno slovo se gubi i dodaje  mu se sufiks ”MPI”.

Primeri:

KILTTI -  (LJUBAZAN), KILTI+MPI = KILTIMPI- (LJUBAZNIJI)

U primeru JYRKKÄ - (VELIKI), vidimo dva izuzetka istovremeno. Imamo i dva udvojena slova ispred poslednjeg, a i završava se na slovo “Ä”. Tu primenjujemo oba pravila, odstranjujemo jedno udvojeno slovo  a slovo “Ä”, se pretvara u “E” i nakon toga se dodaje sufiks “MPI”. Nakon toga dobijamo JYRKEMPI.

TUTTU - POZNAT, TUTUMPI - (POZNATIJI)

U ostalim slučajevima i padežima, sufiksi su -MPA, -MMA za jedninu i MPI, MMI za množinu, ali o njima neki drugi put.

Superlativ / Superlatiivi se u finskom jeziku gradi tako što se na osnovni oblik, doda sufiks “IN”

Primeri:

HULLU- (LUD), HULLUIN (NAJLUÐI)

ISO  (VELIKI), ISOIN ( NAJVEĆI)

TUORE ( SVEŽ), TUOREIN ( NAJSVEŽIJI)

TERVE ( ZDRAV), TERVEIN ( NAJZDRAVIJI)

PAKSU ( DEBEO), PAKSUIN ( NAJDEBLJI)

KARU (SUROV), KARUIN- (NAJSUROVIJI)

Ako osnovni oblik prideva ima kao poslednje slovo, slovo “I”, ono se izostavlja i dodaje se sufiks “IN”.

Primeri:

PIENI - MALI, PIENIN ( NAJMANJI)

SUURI -VELIKI, SUURIN ( NAJVEĆI)

UUSI - NOV, UUSIN -NAJNOVIJI

NUORI -MLAD, NUORIN- NAJMLAÐI

Ana on meistä nuorin.- Ana je najmlađa od nas.

Ako se pridevi završavaju na “NEN”, kao na primer TAVALLINEN,

onda se superlativ gradi na sledeći način...odbije se nastavak “NEN”, doda se “S”+ IN.

Primeri:

TAVALLINEN - OBIČAN, TAVALLI+S+IN=TAVALLISIN- NAJOBIČNIJI

LIKAINEN - PRLJAV, LIKAISIN - NAJPRLJAVIJI

YSTÄVÄLLINEN - PRIJATELJSKI, YSTÄVÄLLISIN - NAJPRIJATELJSKIJI

SURULLINEN - TUŽAN, SURULLISIN - NAJTUŽNIJI

Primer

Napoli on likaisin kaupunki.- Napulj je najprljaviji grad.

Ako se pridev završava na “Ä”, to slovo se izostavlja i dodaje se  sufiks “IN”.

Primeri:

SELVÄ - ČIST, SELVIN - NAJČISTIJI

TÄRKEÄ - VAŽAN, TÄRKEIN - NAJVAŽNIJI

SYVÄ - DUBOK, SYVIN - NAJDUBLJI

LEVEÄ - ŠIROK, LEVEIN - NAJŠIRI

Ako pridev ima samo dva sloga i završava se na slovo “A”, to slovo se izostavlja i dodaje se  sufiks “IN”.

Primeri:

KOVA - TEŽAK, KOVIN - NAJTEŽI

VANHA - STAR, VANHIN - NAJSTARIJI

KORKEA - VISOK, KORKEIN - NAJVIŠI

Kao što i u srpskom jeziku pojedini pridevi imaju nepravilnu komparaciju ( DOBAR, ZAO...), gde nije moguće reći DOBAR, DOBRIJI, NAJDOBRIJI...već DOBAR, BOLJI, NAJBOLJI, tako  i u finskom jeziku pridev DOBAR (HYVÄ ), takođe ima nepravilnu komparaciju, pa se gradi  kao HYVÄ, PAREMPI, PARAS (dobar, bolji, najbolji).

Primer

Oloni on vähän parempi. - Osećam se malo bolje.

U finskom postoji još veoma malo nepravilnih komparacija, kao na primer za pridev UUSI...

UUSI- NOV, UUDEMPI-NOVIJI, UUSIN-NAJNOVIJI

Za sada toliko o komparaciji prideva, pa kada savladate ovo, idemo dalje. Do tada malo i vežbajte.

Zadaci:

1. Ako je pridev LIKAINEN ( PRLJAV), kako glasi komparativ?

2. Ako je pridev KALLIS (SKUP), kako glasi komparativ?

3. Ako je pridev ILOINEN ( SREĆAN), kako glasi komparativ?

4. Ako je pridev VAALEANPUNAINEN ( RUŽIČAST), kako  glasi komparativ?

5. Ako je pridev VAKAVA ( OZBILJAN), kako glasi komparativ?

6. Ako je pridev MAKEA (SLADAK), kako glasi komparativ?

Read More

150-godišnjica rođenja Sibeliusa

Ova 2015. godina je godina Sibeliusa jer se ove godine, širom sveta obeležava 150-godišnjica njegovog rođenja, pa koristim priliku da vam, po ko zna koji put,  ispričam neku priču o njegovom životu.

 

Lider grupe Apocalyptica Eicca- foto Eicca instagram

Ljudi koji vole muziku, a posebno klasičnu muziku, imaju neki poseban senzibilitet pa neretko žele da upoznaju i segmente iz života kompozitora, kako bi bolje razumeli njegova dela i u kakvoj atmosferi su nastala. 

Klasika je muzika koju morate poznavati i dobro razumeti da biste shvatili njenu lepotu i vrednost. Priznajem, ni ja je nisam odmah zavolela, kada su me sa sedam godina upisali u muzičku školu, ali vremenom, sve sam više upoznavala taj svet muzike, to nepregledno more, od obala ranog baroka do današnjih dana. To je muzika  puna snažne lepote, dramatičnosti, ona koja slavi život, dok je za onoga ko je ne poznaje, ona tek samo jedno neistraženo more...ali, danas ću vas ponovo odvesti do moreuza Sibelius i pokušati da vam kroz priču o njegovom životu, dočaram zašto je Sibelius izabrao tišinu dugu trideset godina, zašto zelena peć u njegovoj kući (a danas muzeju) Ainola, krije tajne o njegovoj Osmoj simfoniji, zašto je Sibeliusov dom bio i mesto za stvaranje i mesto za uništavanje, mesto najlepše muzike i mesto samotne tišine.

Davne 1865. godine, u lepoj mirnoj ulici Hallituskatu 11  u mestu Hämeenlinna, rođen je kompozitor Jean Sibelius, taj mag, koji je stvorio takva remek dela, kao što su Valse Triste (Tužni valcer), Finlandia, Karelia Suite, Kullervo, Tuonelan joutsen (Labud iz Tuonele), prelepu Andante Festivo Izlišno je reći da je on moj omiljeni kompozitor.

On je bio čovek uzvišenih nesalomivih principa, neumoljiv a opet duhovit, brižan i postojan kao stena. 

Sibelius je krajem 1890. godine počeo da razmišlja o odlasku u neku mirnu i zelenu oazu, koja bi bila dovoljno mirna i inspirativna a opet ne previše udaljena od Helsinkija. Tada se pokraj jezera Tuusula, u mestu Järvenpää stvarala umetnička kolonija i nekako je imao želju da se tu nastani jednog dana. U selu Kerava je živeo od  1899. do 1902. a onda je 1903. godine kupio plac upravo tu gde je i planirao, blizu jezera, gde se i doselio septembra 1894. godine kada mu je kuća bila sagrađena. Ta kuća (Ainola), postala je njegov dom, njegova oaza i svedok Sibeliusove ere koja traje do dana današnjeg.

Järvenpää

Järvenpää je bilo mirno mesto, blizu jezera punog labudova, mesto gde su svaki pedalj zemlje krasile prelepe srebrne breze i grandiozni borovi, mesto netaknute prirode, a opet, Helsinki je bio dovoljno blizu i dovoljno daleko. Takvom ambijentu je odgovaralo da se napravi kuća u romantičarsko nordijskom stilu, a celokupan projekat ( bez novčane nadoknade), uradio je finski arhitekta Lars Eliel Sonck, blizak Sibeliusov prijatelj. Sibelius se tu uselio 1904. kada  kuća još nije imala sadašnji izgled, koji je dobila tek 1911. godine. Ona je ličila na običan letnjikovac, bila je funkcionalna i udobna, ali nikako raskošna. Kuća je ležala na kamenom temelju i bila je obložena belim daskama. Sibelius je za Ainolu govorio da je ona simfonija od drveta, i bio je u pravu. Prostorije unutar nje su prostrane, funkcionalne, sa masivnim borovim gredama na plafonu, drvenim nameštajem, sva u nordijskom stilu, sa velikim prozorima bez zavesa, kako bi ulazilo što više svetlosti i nezaobilaznom velikom peći u centralnom delu. Ova masivna peć od cigle, premazana sjajnim zelenim premazom, u trpezariji Sibeliusove kuće, napravljena u okolnoj ciglani, odnela je tajnu o Osmoj simfoniji. Naime, umetnik je decenijama radio na ovom delu koje su svi željno iščekivali, i za sve vreme tog kreativnog rada, niko nije znao dokle je stigao...neki kažu da je uradio celu Osmu simfoniju, dok većina, pa i njegove ćerke,  kažu da je tek počeo drugi stav. Sibelius je kasnije mnogo puta izjavljivao da je on tu famoznu simfoniju mnogo puta zaavršio, ali u svojoj glavi, jer je poznato da je Sibelius najmanje komponovao na klaviru, a najviše onako iz glave. Bilo kako bilo, tek jednog dana, ranih četrdesetih godina prošlog veka, skupio je sve radne verzije ovog dela i ostalih nedovršenih  i dovršenih dela koja se njemu nisu dopadala, stavio ih je u pletenu korpu i uz pomoć supruge, odneo do famozne zelene peći. Kada je Sibelius počeo da ih ubacuje u peć, njegova verna supruga Aino od bola nije to mogla ni da gleda. Izgleda da je nju to bolelo više nego njega, jer je nebrojeno puta posle njegove smrti izjavljivala da je njen suprug posle tog čina bio vidno raspoloženiji i spokojniji. Kada je kuća postala muzej i prešla u vlasništvo države Finske, mnogi su pokušavali da otvore vratanca velike zelene peći, all to više nije bilo moguće jer  su vrata bila zapečaćna i pričvrćena pošto je Aino, posle Sibeliusove smrti peć priključila na struju.

Ali,  iako je Sibelius umro u poznoj starosti kao prilično bogat čovek, on i Aino su u ranim godinama njihovog braka koji je trajao punih 65 godina, prolazili kroz veliku finansijsku krizu, ali i krize izazvane mladenačkim raskalašnim životom mladog Sibeliusa, koji je voleo piće i život na visokoj nozi, za razliku od skromne i smerne Aino, koja je strogo vaspitavana u disciplinovanoj porodici generala Alexandera Järnefelta. Pošto je Sibelius pozajmio pozamašnu sumu novca da bi kupio plac pored jezera u mestu Järvenpää, bili su u ozbiljnoj krizi, ali umesto štednje, Sibelius je izabrao rasipnički život sa svojim prijateljima. Sibelius se nekada danima nije vraćao kući već bi uvek bio u skupim restoranima gde su se služila skupa pića i skupa hrana. Porodica Sibelius je po doseljavanju u kuću Ainola, imala već dve ćerke...Rut i Evu. Aino je u to vreme, napravila baštu pored kuće kako bi prehranila porodicu i koja joj je pomagala da potisne brige izazvane alkoholizmom supruga, a kada su Rut i Eva stasale za školu, nije se imalo para za školovanje, već ih je Aino svakodnevno podučavala, da bi, kada ih je posle par godina upisala u školu, videla da je obavila odličan posao, jer ne da nisu kasnije zaostajala za drugom decom, već naprotiv, bile su najbolje.  Aino je po ceo dan bila sama sa decom, gajila je kokoške, uzgajala cveće, voće i povrće. To su bile godine patnje, rada, tuge i samoće za Aino. To je trajalo sve do 1908. kada je zbog operacije grla, jer su sumnjali na rak, Sibelius morao da kaže “NE” alkoholu. Do te godine dobili su i još dve ćerke, Katarinu i Margaretu, i reklo bi se da su naredne godine bile najsrećnije za Aino. 1911 su dobili i petu ćerku Hajdi. 

Sibelius je zaista na svojim plećima nosio veliko breme duga, jer je pozajmio ogromnu sumu novca  kako bi izgradio Ainolu za svoju porodicu, neprestano je čak i u godinama alkoholizma pisao dela koja su postala remek dela, i trudio se na neki svoj način. Do prestanka aktivnog opijanja do 1908. iza njega su već bila mnoga velika dela... Kullervo (inspirisana jedinim tragičnim likom u finskoj mitologiji, likom Kullervo iz epa Kalevala), predivna Karelia Suite, zatim Lemminkäinen Suite, koja se sastoji iz četiri dela odnosno od četiri legende iz Kalevale, u kojoj je treći deo Tuonelan joutsen (Labud iz Tuonele) tako savršen..., zatim En Saga, genijalna Finlandia, prve tri simfonije, genijalan Violinski koncert u d-molu, remek delo Valse Triste, Pohjolan tytär i mnoga druga, ali ni sva ta dela nisu bila dovoljna da isplati dug za kuću, kog se rešio tek oko 1910. godine, i to zahvaljujući darežljivošću pokrovitelja koji su izuzetno cenili njegov rad...a problem je bio u sledećem...

Iako su njegovu muziku obožavali i izvodili širom sveta, iako su svi smatrali da je posle Betovena, Sibelius bio najveći pisac simfonija i iako je odbranio doktorat na Yale univerzitetu u Americi, on dugo nije bio bogat i pored tolikih napisanih dela. Zašto? Zbog autorskih prva u tadašnjoj Rusiji, kojoj  je tada Finska još pripadala, sve do osamostaljenja 1917. godine. Naime, Rusija tada nije bila potpisnica međunarodnog sporazuma koji se ticao autorskih prava. Ovaj genijalni kompozitor je do tada bukvalno živeo od honorara koje je dobijao za nastupe kada je dirigovao i što je svoja velika dela trajno prodavao muzičkim izdavačima. Godine 1926. završio je i delo Tapiola. Kada se Finska osamostalila, imali su preča posla od tih pitanja o autorskim pravima, pa ni ona sama sve do 1928. godine, nije bila potpisnica Bernske konvencije o autorskim pravima. Posle potpisivanja prava te 1928.godine, Sibelius nije mogao da potražuje ništa unazad, iz prethodnog perioda, što je već bio trajno prodao. Kada je prodao Valse Triste za sto maraka ( stručnjaci su izračunali da je to kao danas suma od tri hiljade evra), to mu se tih ranih godina dvadesetog veka činilo kao dobar potez, ali kada je tridesetih godina prošlog veka to bilo drugo najizvođenije delo na svetu, Sibelius je enormno mnogo novca  izgubio time što ga je trajno prodao, mnogo pre nego što je Finska potpisla konvenciju o autorskim pravima u Bernu. Kasnije od svih izvođenja i snimljenih verzija ovog dela...nije dobio ni paru. Ubrzo nakon toga, Finska vlada i narod shvata njegovu veličnu i država ga nagrađuje velikim povećanjem prihoda, što ga od tada vraća u normalan i bezbrižniji život, potpuno zasluženo. Od svoje 62. godine postaje veoma bogat, ali ubrzo nakon  toga upada u neko drugo raspoloženje i želi da ostatak života posveti supruzi, ćerkama i unucima, želeći da im nadoknadi propušteno. Za to je imao još punih 30 godina, a za to vreme napisao je i svoje veliko delo Andante Festivo

Kada sam pre par godina posetila Sibeliusovu kuću, koja se nalazi na oko sat vožnje od Helsinkija, u divnom mirnom mestu Järvenpää, okruženu jezerom Tuusulanjärvi, belim brezama i borovim šumama, a kojoj je dao ime Ainola, po svojoj supruzi Aino, osetila sam veliko ushićenje. Stigla sam do ovog mesta vozom, a od stanice, do Ainole, potrebno je oko 15 minuta hoda. Preko puta stanice je prelepa statua Sibeliusa, rad vajara  Eronena. U blizini ove stanice je osim Ainole i Ahola, dom gde je živeo poznati finski pisac Juhani Aho i njegova supruga, slikarka Venny Soldan-Brofeldt, a koji je od 1997. godine muzej, kao i Suviranta, dom gde je živeo i stvarao slikar Eero Järnefelt, rođeni brat Sibeliusove supruge Aino. Za razliku od Ainole i Ahole, Suviranta ni  danas nije muzej i nju je teško posetiti, jer je još u vlasništvu iste porodice. Ono što je bilo upečatljivo na putu ka jezeru i Ainoli, bilo je ogromno jato ptica, koje je letelo iznad jezera. Kako sam se približavala, idući šljunkovitim puteljkom, odjednom je ispred mene bio božanstven prizor...idilična kuća u šumi, okružena divnim cvećem.  Ovaj dom velikana otvoren je samo od maja do septembra. Danas i ulica u kojoj se nalazi ova kuća, nosi naziv Ainolankatu ( Ainolina ulica).

Ainola je bila mesto Sibeliusovog plodonosnog stvaranja, od vioninskog koncerta nastalog 1905, pet simfonija od ukupno sedam, jer je osma ostala tajna koju je spalila zelena peć, mnogih drugih značajnih dela ali i mesto potpune tišine koja je trajala punih trideset godina kada Sibelius nije napisao ni jednu jedinu notu.

Doći u  ovo mesto, a ne obići svaki deo ovog mirnog  i pitomog dela Finske, koje se povezuje sa Sibeliusom je pravi jeres. Krenula sam redom...Nakon posete Ainole, Ahole i Suvirante, zapustila sam se ka placu Puotinnokka,  na samoj obali jezera, koje  je bilo omiljeno sastajalište svih umetnika ove male ali odabrane kolonije, gde su redovno prolaslavljali divne Ivanjdanske večeri, praznik koji Finci mnogo vole. U neposrednoj blizini je i letnjikovac Sibeliusove ćerke Eve. Put me je vodio dalje ka još jednom zdanju koje je blisko povezano sa velikim kompozitorom. To je kuća Kylänpää, u kojoj je Sibelius proveo godinu dana, dok se njegova kuća gradila, da bi nadgledao radove. Jedna od kuća u ovom pitomom mestu me je takođe opčinila, a to je Halosenniemi, koju ne možete, onako veliku i od tamnog drveta, da ne primetite, jer je na predivnom mestu i sa najlepšim pogledom na jezero. Bukvalno je kuća na grebenu i sa sve tri strane opkoljena jezerom. To je bio dom slikara Pekke Halonena, koji je tu živeo sa suprugom Maijom, izuzetno talentovanom pijanistkinjom, koja je bila profesor klavira i Sibeliusovim ćerkama. Često je i sa Sibeliusovom suprugom zajedno svirala na klaviru u četiri ruke, a pored toga, delile su i strast prema baštovanstvu i bile su veoma dobre prijateljice....ovo mesto je puno priča i svaka kuća nosi neku vezu sa Sibeliusom, bilo da je to crkva u ovom  mestu, ili kuća Sibeliusovog klavir štimera Sakarija, koja je odmah iza crkve, ili kafe Vanhakylä, u kome je Sibelius ovekovečen kao pijan, na slici koju je naslikao najpoznatiji finski slikar Gallén-Kallela.

Ushićenje zbog dolaska na ovo mesto bilo je iz mnogo razloga. Naime, često su domovi velikih kompozitora imali neke vlasnike i pre i posle njih, pa su ti domovi, koji su kasnije prerađivani u muzeje, odavali  neki čudan osećaj prisustva i drugih ljudi i nisu mi delovali autentično u pravom smislu te reči. Sibeliusova Ainola je bila i ostala nešto sasvim drugo. U njoj se oseća samo duh velikog umetnika, jer je Ainola pravljena za Sibeliusa, u njoj je on živeo sa svojom porodicom, u njoj je stvarao, umro, sahranjen u vrtu oko Ainole... a danas, ona je opet posvećena njemu, podređena njemu i u njegovu čast. Nepotrebno je reći da u Ainoli sve odiše nekom neverovatnom postojanošću, i u tom smislu je zanimljiva i činjenica su  u ovoj kući čak i obe služavke, Helmi (kuvarica) i Aino (služavka i kućna pomoćnica) radile punih 60 godina.

Ta kuća, koja je danas muzej, i dalje liči na kuću u kojoj se živi. Tu je u radnoj sobi Sibeliusovo belo odelo na ofingeru na plakaru koje je često nosio u poznijim godinama a koje je kupio u Parizu, čuveni beli šešir i štap na stolu pored, klavir marke Stajnvej...koji je poznat kao najpoželjniji instrument za soliste i orkestre širom sveta, a koji je dobio kao poklon za rođendan daleke 1915. godine, uredno poređani brojevi časopisa Nacionalna geografija, koje je voleo da čita, radni sto od ruskog hrasta na kome se nalazi i drveni veliki lenjir kog mu je napravila supruga, kako bi njime crtao notne linije. kutija cigara koje je pušio, radio gramofon marke Philips, i to u kućištu od orahovine, primerak koji je dobio lično od direktora te kompanije...

Sibeliusova sauna

... da je to bio jedan domaćinski dom, vidi se i po velikoj crnoj gvozdenoj mašini u kuhinji koja je služila za obradu jabuka, a koju je kompozitor doneo supruzi sa dalekog puta, jer je ona gajila jabuke, zatim velika metalna posuda za mleko na kojoj je ugravirano “J. Sibelius”, drvena starinska vitrina...

...ali ono što u Ainoli ne oslikava samo lep spokojan i srećan život ove porodice, već i veličinu genija kakav je bio ovaj veliki kompozitor su i mnogobrojni predmeti u njegovoj radnoj sobi...veliki osušeni lovorov venac koga je nosio oko vrata na jednoj važnoj proslavi, a koji se nalazi iznad velike biste Sibeliusa, velikog broja komemorativnih predmeta sa njegovim likom koji se nalaze svuda po kući, raznih originalnih radnih zapisa njegovih velikih dela...

Danas Ainola nije više na tako mirnom mestu, gde se oglašavaju samo labudovi, guske i odakle dopire cvrkut ptica, jer je očigledna buka koja dopire sa obližnjeg puta, ali to je mesto koje će uvek kriti u sebi neku magiju gde se muzika graniči sa savršenstvom, mesto gde se oseća  prisustvo jednog davnog skladnog porodičnog življenja ...uz nezaobilazan miris jabuka i Aininog cveća.

Eto, bila je to još jedna priča o ovom geniju.

Iako se u Finskoj 8. decembar slavi kao Dan muzike, jer je to dan Sibeliusovog rođenja, ove 2015. godine se obeležava 150-godišnjica njegovog rođenja, u kojoj će se u Finskoj ( posebno u mestima koja su vezana za Sibeliusov život) i širom sveta, raznim događajima ( koncertima, izložbama, festivalima...) obeležiti godina ovog izuzetnog i najpoznatijeg nordijskog kompozitora. Tako je u januaru u mestu Järvenpää, mladi finski čelista Jussi Makkonen, imao veliki koncert gde je izvodio Sibeliusova dela. U istom mestu će u muzeju od marta do oktobra biti otvorena izložba posvećena njegovoj supruzi Aino, bez čije podrške Sibelius ne bi postao to što jeste. Ukoliko se nađete u Finskoj a volite Sibeliusa, možete posetiti još neke od događaja:

- Ateneum muzej za umetnost u Helsinkiju prikazuje izložbu Sibelius i svet umetnosti do 22. marta 2015.

- U mestu Järvenpää, od 19 - 25. aprila 2015, održaće se Treće internacionalno Sibelius takmičenje u pevanju.3

- U Helsinkiju, Nacionalna opera prikazaće koreografiju Teroa Saarinena za Sibeliusevo simfonijsko delo Kullervo, od februara do marta 2015.

- U Hämeenlinni, rodnom mestu Sibeliusa, tokom cele godine je otvorena velika prodavnica suvenira SIBELIUS CENTER, posvećena Sibeliusu.

- U mestu Loviisa 0d 10 - 12. septembra 2015. godine održaće se Loviisa Sibelius festival.

- U gradskom muzeju u Loviisi od 6. juna do 27. decembra  biće otvorena izložba o detinjstvu Sibeliusa, jer je on u ovom mestu često provodio vreme kod svoje bake.

- U Virka galeriji u Helsinkiju, od 10. juna do 6. septembra biće održana muzička manifestacija THE WORLD OF JEAN SIBELIUS.

- Na Sibelius akademiji u Helsinkiju, studenti će tokom cele godine imati koncerte, gde će izvoditi Sibeliusova dela

- Nacionalni muzej u Helsinkiju otvara izložbu posvećenu Sibeliusu u oktobru 2015.

- U gradu Turku, dirigent Leif Segerstam vodiće Sibelius maraton u decembru 2015.

...ovo je samo deo događaja posvećen Sibeliusu.

Ovom prilikom bih spomenula i to da je Stefan Milenković, u čast godine Sibeliusa, 30. januara ove godine, održao genijalan koncert za pamćenje u prepunoj dvorani “Lisinski” u Zagrebu, gde je izveo Koncert za violinu i orkestar, d - moll, opus 47.

Onnea Sibelius 150 vuotta!

Ostali moji linkovi ka tekstovima o Sibeliusu;

http://mojafinska.blogspot.com/2012/05/jean-sibelius.html

http://mojafinska.blogspot.com/2013/09/porodicni-portret-porodice-sibelius.html

http://mojafinska.blogspot.com/2013/12/sibeliusov-dan.html

http://mojafinska.blogspot.com/2013/08/jean-sibelius-prica-o-nezvanicnoj-himni.html

Jean Sibelius - Andante festivo

Andante Festivo from Sherry Sheradia on Vimeo.
Foto link 1, 2, 3, 4.

Read More