Dan nezavisnosti, dan ponosa

Danas moja Finska slavi Dan nezavisnosti, tačnije, puni 99 godina, a od danas počinje finalno odbrojavanje pa samim tim i finalne pripreme za niz spektakularnih dešavanja povodom predstojeće stogodišnjice, koja će biti  decembra 2017. godine. 

Ovaj praznik je svakako nešto posebno i on i meni mnogo znači, a i svakom ko je u jakoj vezi sa ovom zemljom. Uostalom, ovo je veliki dan sam po sebi jer ono što je sloboda za čoveka, to je nezavisnost za državu. Svečan, tužan, dostojanstven, dan za sećanje, dan za ponos, a u mom slučaju i dan za pravljenje paralela i preispitivanje sopstvenog odnosa prema moje dve zemlje.

Mnogi od vas znaju da su moje poreklo i moja krv mešavina finskog i srpskog u istom reciprocitetu, a oni koji me lično i dobro poznaju znaju da nije tako  kada je  u pitanju moj odnos prema moje dve zemlje. Volim Fince, volim Srbe, volim sve dobre ljude bez obzira odakle su, koje su vere, boje kože, da li su fakultetski obrazovani ili nisu...Volim finsku kuhinju, balkansku kuhinju, mnoge kuhinje, volim finsku istoriju, kulturno nasleđe i ponosim se njime, kao i srpskim. Mnoge stvari i pojave u ove moje dve zemlje bih mogla da stavim u istu ravan, ne sve, ali definitivno sve u korist Finske.

Državni praznici su stvar identiteta jedne države, to je neosporno. Finska, kao i mnoge države u svetu slave svoj Dan nezavisnosti jer je nezavisnost blago jedne zemlje, osnova na kojoj država postaje i gradi svoju budućnost. Finska ima svoj Dan nezavisnosti, Srbija ga nema...a izgleda da nema ni budućnost, bar ne sjajnu...ili bar ne, ukoliko mnoge stvari ne promeni iz korena.

Iako mnogi znaju da je Srbija nekada davno,  1878. godine, postala dvadeset sedma nezavisna država sveta, i to na Berlinskom kongresu, što je bilo veliko civilizacijsko postignuće ka očuvanju korena srpskog kulturnog identiteta, ona danas nema i ne slavi svoj Dan nezavisnosti, iako je počela da ga slavi već od 1879. godine, pa do nekog doba. Danas na žalost, u vreme godišnjice ovog događaja iz 1878. godine, nema ni pomena, ni podsećanja, niti bilo čega kako bi mladi naraštaji u Srbiji naučili ko smo, šta smo i razumeli šta je nekada bila Srbija, kako je na težak način izvojevala svoju nezavisnost, i probudila im ponos na svoju zemlju, isto onako kako Finci doživljavaju Finsku i koliko se svaki dan ponose njom,

Proglašenje nezavisnosti Srbije je izazvalo divljenje svih u svetu. Njujork Tajms je pisao o tome,  kako je Srbija dala veliki doprinos Evropi u borbi protiv osmanske sile. a svetski velikani  kao što su Dostojevski, Darvin, Tolstoj i drugi,  uzvišenim tonom su pričali o tome, dok je jedan Viktor Igo priču o Srbiji  ispričao u svom tonu u “Pour La Serbie”.

A danas...

U Srbiji obrazovanje i kultura nikada nisu bili na nižem nivou i to mi daje za pravo da kažem da od Srbije ne očekujem mnogo od budućnosti ako se sve ne promeni iz temelja. Srbija je zemlja gde ima dosta pametnih ljudi koji  se osećaju suvišnim u trulom društvu, a  mogli bi da promene zemlju, da pokrenu zemlju, ali na žalost, sve su radili na bazi entuzijazma i dobre volje, koja nije prepoznata od strane države, i čak je i uništavana. Svi ti dobri i plemeniti ljudi koji su imali i imaju šta da kažu i pokažu su se umorili, s razlogom upali u apatiju i bezvoljnost sa jakim osećanjem da su samo jedna kosmička  greška, dok oni bez trunke intelekta, skrupula i najosnovnijeg vaspitanja kolo vode. 

Osnovno pitanje je kako pravim ljudima, od pameti i kvaliteta, probuditi opet onaj žar da krenu da pokreću ljude, društvo...da bismo svi opet živeli kao ljudi, a ne da živimo u zemlji u kojoj zavisimo od onih na vlasti, umesto da vlast zavisi od naroda. 

U Srbiji ima mnogo divnih ljudi, mnogo više nego šljama, koji su zauzeli sav medijski prostor, zbog koga se  stiče utisak da su u većini. Srbija ima divnu prirodu, zdravu prirodu, dobre ali totalno neiskorišćene potencijale, vredne ljude, plodne livade, žitnicu,  lepa ali prazna sela i državu kojom autokratski vladaju nesposobni. Tokom izbora kada se jadni nadamo nečemu boljem, nude nam se jedni te isti ljudi već više decenija, koji su toliko zalepljeni za  svoje fotelje, zaslepljeni u moći a ništavni u svojoj suštini. Tu su na vlasti oni  dupeljupci koji  se najviše hvale patriotizmom i ljubavlju prema Srbiji, svom narodu i svemu, dok je sva ta opsesija jedino usmerena na samoljublje i političku moć.Ti isti dupeljupci su uništili i degradirali i selo i seljaka iako imamo potencijala da budemo agrarna sila, kojoj i Finci mogu da zavide, jer ovde imamo onoga što Finska nema. Na žalost, nisu samo krivi OVI, ili ONI pre njih, jer smo kao država odavno u čabru. Imam utisak da nam je jedino zlatno doba bilo krajem devetnaestog  veka pa do drugog svetskog rata, kada smo i imali  ljude koji su bili brilijantni umovi i velicine od kojih se stene ruše...Vojvodu Mišića, Stepu Stepanovića, Teslu, Andrića, Pupina, Milankovića ili pre njih Savu Mrkalja, koji je zbog srbice po mom mišljenju vredniji od Vuka, koga uporno forsiramo....

I šta reći o zemlji koja  ne zna ni istoriju, ni pravu istinu, ni prave vrednosti, koja je urušila kulturu a o obrazovanju da i ne govorim? Zašto više naše školstvo ne može da stvori novog Pupina? Pa to je tako očito. Danas nas država sistematski zaglupljuje, jer joj je u interesu da vlada praznoglavom masom, ne ulaže u OBRAZOVANJE, u KULTURU,  ne reformiše zdravstvo i pravosuđe, ali zato ulaže u Dubai na srpskoj reci  i kiti Beograd  za Novu godinu sredinom novembra, kao da će jadnom narodu svetleće pahulje  na stubovima vratiti veru u državu, nahraniti decu i odagnati im depresiju od  “lepog” života. Obrazovanje danas znači bubanje činjenica i informacija koje su na dohvat jednim klikom miša,  umesto da znači razvijanje toliko potrebnih veština, razvijanja logičkog rasuđivanja, razvijanje ljubavi prema svojoj zemlji...ma, sve je otišlo u Honduras.

Mnogi ljudi su se danas zatvorili u ljušturu i gledaju svet iz fotelje, kritikuju ga, mlate praznu slamu i delaju samo poganim jezikom. Volela bih da znam način kako ljudi danas mogu da se osveste, progledaju i trgnu se.

Nekada davno, Milan Obrenović je rekao kako će Srbiji biti bolje tek kada “iznutra budemo složni i čvrsti a spolja mudri”. Na žalost, ovde je sve obrnuto. Iz tog razloga, zaista bih volela da se za početak slavi i u Srbiji Dan nezavisnosti, jer mi je smisleniji od proslave mnogih drugih novokomponovanih praznika. Na kraju krajeva, državni praznici su stvar identiteta jedne države, mada je kod nas nekako više slučaj da je taj identitet u  dubljoj vezi s vladajućom ideologijom, nego s istinskom tradicijom i istorijom. 

Na kraju, do nekih boljih vremena u Srbiji, draga moja voljena Finska...srećan ti Dan nezavisnosti i 99. rođendan.

Hyvää itsenäisyyspäivää Suomi, armas synnyinmaa! Kiitos sotiemme veteraaneille, jotka taistelivat maamme puolesta. Ilman heidän sisua ja oikeaa asennetta meillä ei olisi rakasta isänmaatamme. Pidetään huolta Suomesta, maailmasta ja toisistamme! Tänään ja aina rakkaus on sinivalkoinen. Sininen ja valkoinen, värit ovat vapauden! Onnea Suomi! Olen ylpeästi suomalainen. 

Onnea Suomi 99 vuotta ja hyvää itsenäisyyspäivää kaikille!